Potreban pomoćni radnik u kuhinji. Istog trenutka sam okrenuo broj koji je stajao u oglasu. Ovo je prilika da naučim da kuvam, jer moj davnašnji san je da otvorim sopstveni restoran. Snovi se nažalost u najvećem broju slučajeva ne ostvaruju, ali ko ne ispuni tiket ne može da očekuje dobitak na lotou. Javi se, rekoh sebi, ovo će biti prvi korak ka ostvarenju sna.
Najčešće sam u kuhinji restorana na auto-putu, ljuštio krompir i luk i prao sudove, ali svaku priliku sam koristio da kradem zanat. Upijao sam kao sunđer male tajne kuvara, kelnera, šefa sale. U tablet, tekovinu savremene tehnologije, upisivao sam utiske o kuvarskoj veštini i recepte, a povremeno pri velikim gužvama, dobijao priliku da kuvaru priskočim u pomoć te da sam pripremim neko jednostavnije jelo i primenim stečeno znanje.
Vremenom sam se upustio u jednu meni veoma zabavnu igru, koja nije imala veze sa kuvanjem, naravno kad ne bih bio zauzet poslom. Isčitavao sam narudžbine konobara prispele na pult u kuhinji, a onda, dok bi kuvar pripremao jela, zavirio u salu restorana i po fizionomiji, ponašanju, načinu odevanja, pogađao ko je od gostiju poručio koje jelo. Kako je vreme prolazio bio sam sve uspešniji u ovoj veštini.
Danas je enigma izgledala ovako. Kuvar mi pruži prvi papirić sa porudžbinom.
„Omlet sa šunkom ćeš ti da spremiš. Riblji paprikaš, ćevapčiće, sendvič sa tunjevinom i škembiće u saftu ću ja”, udari me po ramenu i dodade: „Ako zajebeš, poješćeš ga takvog kakvog si ga napravio”.
Masnoća u tiganju je zacvrčala kad sam ubacio na sitne kocke isečenu šunku. Kad su tamno crvene kockice šunke poprimile svetlu boju, u tiganj sam nalio penastu masu od pet jaja. Preostalo je da sačekam da se omlet stegne u nešto nalik na palačinku i da ga serviram. Preklopio sam dobijen omlet na pola i stavio na odgovarajući tanjir. Polovina tanjira je bila slobodna. Posuo sam belu površinu iseckanim peršunovim listom, a preko toga stavio list zelene salate. Sve sam ukrasio sa dva koluta paradajza i četiri koluta krastavca.
„Prijatno”, uzviknuo sam. Uzvik prijatno bio je namenjen nepoznatom konzumentu. Kuvar je virnuo na tanjir, nasmejao se, i podigao palac na gore. Pogledao sam kroz okruglo prozorče na dvokrilnim vratima između kuhinje i sale za ručavanje. U sali je bilo zauzeto nekoliko stolova. Neki su već završavali sa jelom, oni ne učestvuju u igri. Kandidati su: sredovečan par, debela žena i sitan muškarac, kojeg bi ova u zubima mogla da nosi. Pred njima rakija i čaša vode. Za drugim stolom usamljeni muškarac je pio kafu, obučen u farmerke i majicu sa peškirom oko vrata. Tik do prozora, zajedno su sedeli četrdesetogodišnji muškarac ukrašen tetovažama i kratko ošišana devojka od dvadesetak godina, ne bi se moglo reći da mu je ćerka, sudeći po tome što ga je obasipala sitnim poljupcima, mazno ga hvatala za mišicu, a on kad-kad uzvraćao strastvenim poljupcima u usta, pritom je obuhvativši oko pasa. Debela žena bi povremeno bacala pogled prema paru za susednim stolom, a onda sa indignacijom okretala glavu, dok je njen, verovatno muž, sa zadovoljstvom pijuckao rakiju i osmehivao se. Bilo je očigledno da je sve što je nju nerviralo, njega neobično veselilo. Muškarac sa peškirom oko vrata upravo je nešto govorio u mikrofon mobilnog telefona, mahao slobodnom rukom i povremeno povlačio peškir čas na jednu, čas na drugu stranu. Ako bi se konobar ovog trenutka onesvestio ili bi ga izdalo pamćenje, siguran sam da bih bez greške podelio poručena jela.
* * *
Debela žena i njen muž vozili su se vremešnim stojadinom.
„Na sledećoj pumpi, natočiću gorivo, možemo malo da odmorimo i pojedemo nešto. Krče mi creva”, kazao je ne gledajući u ženu.
„Moraš baš da jedeš, ćeš da crkneš od gladi? Strpi se do kuće. Nemamo para za bacanje. Zar ti ne vidiš da je sve poskupelo? I gasi tu cigaru, ću da se ugušim”.
Čovek je slegao ramenima i nastavio da vozi. Neočekivano, pošto je izvesno vreme ćutao, progovorio je:
„Ko je to izmislio da se uz ćevape služi pomfrit, taj nije imao mozga. Ćevapčići se služe s lukom i ništa više. Bez ikakvih priloga. Kakav pomfrit, kečap…”
„Cccc. Samo na jelo misliš”.
* * *
Radio je svirao, dok je motor ujednačeno brektao. Predveče ću da stignem na istovar. Ako je viljuškarista u firmi biće očas posla poskidane palete. Ako nije, čekaj do sutra, razmišljao je. Kilometri su se nizali. Na dogovorenom mestu je stao i iz rezervoara istočio dvadeset litara nafe. Dodao je kanister seljaku koji je sa traktorom čekao iza žice, a ovaj mu je pružio novac. Zaustaviću se kod Jeremije da pojedem škembiće, tamo su najbolji, pomislio je i prebacio peškir preko vrata.
„Evo tebe opet druže. Kako si? Kako gazda? Jel te plaća od kilometra?”, upitao ga je Jeremija kad je seo za sto.
„Ma kakvi kilometar, plaća kad mu se i kol’ko mu se ćefne. Ćuti i vozi, kaže kad ga pitam za platu, imaš obezbeđeno gorivo, plaćenu putarinu, šta još ‘oćeš. Biće plata, ne brini. Zato se kaže moj Jeremija: Gazda i šofer se nadmudruju, pa ko koga prejebe”.
* * *
Držao je devojku zagrljenu i jednom rukom vozio trakom za preticanje, sto pedeset na sat. Njena ruka je bila na njegovoj butini.
„Sad će mačor da te vodi na klopu, a večeras u provod. Gde bi više volela negde na splav ili u neki fensi restoran?”
„Maco, svejedno mi je. Važno je da sam sa tobom”.
Pred samom pumpom je pretekao jedan kamion i stojadina koji je purnjao”.
* * *
Jeremija je odneo porudžbine u salu za ručavanje, upravo kad se na parkingu zaustavio autobus. Istetoviranom, omlet sa šunkom, a devojci sendvič s tunjevinom. Pogodio sam. Vozaču kamiona škembe čorbu. Pogodio sam. Za čičicu ćevape sa lukom. Debela žena nije jela ništa, samo je pila vodu. Tu sam omanuo. Dodelio sam joj riblji paprikaš, ali mi je postalo sve jasno kad je moj drug, konobar Jeremija, sa uzdahom ušao u kuhinju i rekao:
„Onaj fiš paprikaš stavi na stranu. Poješću ga kasnije, kad prođe ova gungula”.
U restoran su galameći ušli putnici autobusa, mladići i devojke, srednjoškolci. Nekakva ekskurzija, sigurno. Debela žena je povukla čičicu za rukav. Devojka kratke kose, takođe svog istetoviranog mačora. Šofer kamiona je zamišljen gledao negde u stranu.
„Tri hamburegera sa pomfritom, tri pomfrita klot, pet sendviča sa šunkom, jedan sa tunjevinom i jedan sa kajmakom”, uzvikivao je Jeremija.
Kuvar je užurbano zapisivao porudžbine. Jedno papirče mi je pružio. U sudoperi su se nagomilali prljavi sudovi, a ja sam se, nadam se, našao korak bliže ostvarenju svog sna.
