Iako umoran, postariji, suvonjav čovek žustro je koračao pored istovetnih kuća u kojima su stanovali rudari. Kuće su bile sagrađene od presovane cigle, kao i upravna zgrada rudnika i već na pojedinim mestima naheren zid nevelikog groblja prekoputa naselja. Na livadi koja se nalazila između kuća i rudnika, prilično dugačkim konopcem vezana, pasla je koza. Desetak metara dalje, devojčica u crvenoj haljinici brala je cvetove maslačka, dok je od nje malo stariji dečak vijao leptire. Čovek im mahnu. Ušavši u kuću izuo je teške cokule i svukao radno odelo. Šlem i rudarsku svetiljku ostavljao je u rudniku, nikad ih nije donosio kući. Stavio je džezvu na rešo, pripalio cigaretu i stresao se iako je u sobi bilo toplo. Od kako mu je žena umrla nekakva hladnoća se uvukla u kuću i njega samog.
„Čika Zaviša! Halo, čika Zaviša, jeste tu?”
„Tu sam, deco. Uđite”.
„Doneli smo vam cveće. Da ponesete na groblje”.
Devojčica je u ruci držala mali buket od žutih cvetova maslačka.
„E hvala vam deco, tetka Vera će baš da se obraduje. Ja joj pričam kako ste porasli i kad dobijete peticu u školi uvek joj kažem”.
Deca su ćutala. Znala su da sa mrtvima ne može da se razgovara, ali su nekoliko puta čula da se tetka Veri na groblju i u kući čika Zaviša obraća iako nije očekivao odgovor. Dečak se vrpoljio, želeo je da krene.
„Čekajte, čekajte. Ima čika Zaviša nešto za vas”.
Devojčica mu pruži papiriće u kojima su bile čokoladne bombone i otrči za bratom.
Voda je grgutala u džezvi. Kafu je pio sam, budio se i odlazio na spavanje sam. Teško je podnosio usamljenost i praznu kuću. Tek po nekad bi pritisnut samoćom otišao do kafane na piće i partiju karata. Verin grob posećivao je često, gotovo svakog dana.
Pri povratku sa groblja primetio je nekoliko puta, da za njim do prvih kuća leti leptir, a onda skrene ka livadi. Ovako me je Vera pratila na posao, pomislio je, od kućnog praga do kapije, a onda zavrteo glavom i odmahnuo rukom. Nije verovao u takve stvari u nešto što nije mogao da vidi sopstvenim očima ili sebi objasni, u zagrobni život, u raj i pakao. Sve lepo i ružno dešava se ovde tokom života, govorio je.
Te večeri na spavanje je krenuo ranije nego obično. Prevrtao se u krevetu, nije mogao da zaspi. Razmišljao je o tome da sledeće godine stiče prevo za odlazak u penziju. Nije se tome radovao. Voleo bi da nastavi da radi. Bilo mu je lakše kad je među ljudima. Bolesti i samoće se plašio. Smrti nije. Dva puta je ostao u jami zatrpan. Nije se uplašio. Zapravo o smrti nije nikad razmišljao.
Oko ponoći se probudio. Osećao je neku nelagodnost. Nešto ga je stezalo u grudima. Nije imao dovoljno vazduha. Udahnuo je, a onda, pri izdisanju činilo mu se da ono traje beskonačno, da se sav vazduh trudi da izađe iz pluća. Udahnuo je ponovo. I još jednom i još jednom. Svaki novi udisaj bio je kraći, a nepoznata sila iznutra praznila mu je pluća sve više.
Život i smrt su se uhvatili u koštac, pomislio je, život po svemu sudeći u ovoj borbi gubi, prinuđen je da napusti telo. Tako znači izgleda smrt.
Sahrana je obavljena po kiši.
„Ala je padala, kao iz kabla. To je znak da je Zaviša žalio za životom, lio je suze”, govorile su komšije ispijajući neko kafu, neko rakiju pokojniku za dušu.
Oblaci su se sklonili, sunce je osušilo livadu.
„Pogledaj bato!”, uzviknula je devojčica. Na njen ispružen dlan bez straha sletela su dva leptira.
