Maske su pale.
Bal pod maskama.
Maska za negu lica.
Maska karnevalska.
Ljudi koji nose maske.
Maske–fantomke.
Zaštitne maske.
Maske za kiseonik.
U slučaju pada pritiska u kabini, stavite masku najpre sebi…
Ne znam zašto mi je danas maska u mislima. Kasnoletnji je ponedeljak; sunce je blago, toplo, greje. Bez vetra je i mirno; površina reke se presijava dok brod lagano klizi nizvodno. Patke plivaju bez straha oko broda, poneki rečni galeb preleti, čaplje se šunjaju kroz trsku na obali, dok dva labuda plove zajedno.
Ljudi sede duž obale, tu i tamo, sakriveni u gustom rastinju, pecaju. Javljaju se, mašu – svejedno da li su im ljudi na brodu poznati ili nepoznati. Ti ljudi su, bar trenutno, bez maske: opušteni na kasnoletnjem suncu, zaštićeni od pogleda i možda baš zato slobodni od skrivalice lica.
Pogled se otvara široko, ka ušću male reke u veliku, moćnu, poštovanja vrednu reku o kojoj je poznati kompozitor napisao čuveno delo. I ovaj grad je baš na tom ušću, podignut uz reku nekada davno, kad su reke obećavale život, davale ljudima hranu, vodu i susrete sa drugim svetovima. Dve kule na ušću, u novom ruhu, uokviruju susret dve vode, male i velike, sa snažnim strujama koje same okrenu kormilo ako ga čvrsto ne držimo. Kao i u životu.
Prvi deo dana bio je pod maskom zvaničnog događaja. Mnogo ljudi u velikoj dvorani. Čitaju se imena, ljudi izlaze, žene lupkaju štiklama po sjajnom parketu, svetle kristalni lusteri, a u centru prostorije na plafonu sija kupola u obliku zvezde. Na zidovima – mozaici slobodne umetnosti.
I tako prođe vremena dok ne dođoh na red da mi uručе nešto od opšteg značaja. Osmeh, okret, slikanje i blistavi porcelanski zubi. Ovde su mnogi pod maskom. Poneki se, ipak, odmah uoče: opušteni, neopterećeni utiskom koji maska daje.
Maske su kao uloge: skinemo jednu, stavimo drugu – i eto nas u novom filmu ili petoj sezoni serije Život. Samo to nije „Bolji život”, jer je previše maskiranih.
Na platformi broda, pod blagim suncem i lakim vetrom, nema potrebe za maskom; vazduha ima dovoljno za puna pluća. Život ispunjava telo, hraneći naša crvena krvna zrnca kiseonikom.
I zato, kao u avionu – masku najpre sebi: tek kad prodišemo, vidimo druge jasnije, hrabrije skidamo uloge i dopuštamo licu da bude lice. Na ušću dve reke, gde se susretaju tokovi i istine, i reke kao da skidaju svoje maske.
Samo hrabro: srećna nam plovidba, dok maske padaju.
