Prvi deo priče možete pročitati ovde
Drugi deo priče možete pročitati ovde
Treći deo priče možete pročitati ovde
Četvrti deo priče možete pročitati ovde
Peti deo priče možete pročitati ovde
Šesti deo priče možete pročitati ovde
Sedmi deo priče možete pročitati ovde
Osmi deo priče možete pročitati ovde
Život se vratio u kuću Senćanskih. Dolaskom Jevgenija, Kaće i Saše nastao je novi period. Kao kad posle mrkle noći svane novi dan. U velikoj kući sa pet prozora i anjfor kapijom odzvanjali su glasovi, čuo se dečiji smeh, zamirisali su kolači. Deda Veljko, otac Savin trgao se iz letargije. Iako već u sedamdesetim godinama, kao da je živnuo, podmladio se. Sa voljom se prihvatao svakodnevnih poslova. Dok je hranio marvu ili na traljama izvlačio đubre iz štale, pevušio je staru banatsku „’Ajde Kato, ‘ajde zlato…”, omiljenu pesmu pokojne žene. Kao da je podetinjio. Od tuluzine je pravio lutke Saši i svaki čas je stavljao u krilo. Cupkao je điha, điha, a ona bi se kikotala skidala mu šešir sa glave i bacala na patos.
„Moja Saška, moja princeza”, govorio bi pritom i ljubio joj rumene obraze.
„Nemoj deda”, kobajagi se bunila devojčica, „golicaju me brkovi”, ali bi ga stegla rukama oko vrata, a on se topio od milja.
„Dogodine će da ti nađemo momka i da te udamo, da igramo u svatove”, našalio se deda Veljko.
„Moj momak je čika Sava za njega ću da se udam. Jel tako mama?”
„Otkud ti to?”, sa čudnim osmehom upitala je Kaća.
„Pa ja jako volim čika Savu, skoro kao tatu”.
Kaća i Sava razmeniše brze poglede.
Od kako su se doselili u selo svi su odahnuli, živnuli. Jevgenij je zbrinuo porodicu. Bili su u toplom i siti. Sava je sa zadovoljstvom gledao kako se otac zbližio sa malom Sašom i Kaću kako u avliji i domaćinstvu obavlja kućne poslove. I Kaća se smešila gladajući podetinjelog starca i nestašnu devojčicu, ali bi se onda za trenutak trgla setivši se kolika opasnost im svima preti od Hajnriha Vinera i brzo bi se prekrstila. Učiniću sve što od mene traži taj bolesni zlikovac, pomislila je, samo da nas ostavi na miru.
„Što se krstiš?”, pitao je jednom Jevgenij.
„Zahvalna sam Gospodu za sve ovo”, smeteno je odgovorila i još jednom se prekrstila.
* * *
U velikom poslu je bio Hajnrih Viner. Bio je visoki policijski službenik u varoši podređen lično Juraju Špileru. Špiler je kao gvozdenom metlom, okrutno, bez milosti, počistio skoro sve organizatore ustanka u Banatu još tokom 1941., a eto sad su Hajnrihu kao pouzdanom i sposobnom čoveku odanom idejama Trećeg rajha, u martu 1942. natovarili na vrat da se bavi i vojnim poslovima. Pod Moskvom je zašlajfovala nemačka ratna mašina. Nije sve išlo po Firerovim zamislima. Trebalo je slati pojačanja na istočni front, a u rasparčanoj Jugoslaviji su se pojavile naoružane formacije ustanika. Firer je odlučio da od folksdojčera, Nemaca koji su živeli u jugoslovenskom i rumunskom Banatu, kao i jednog broja Nemaca iz Hrvatske oformi diviziju „Princ Eugen”, koja bi kontrolisala ovdašnju situaciju i tako omogući slanje prekaljenih okupacionih jedinica Vermahta iz Jugoslavije na istočni front. Hajnrihov zadatak je bio da agituje kod domaćih Švaba i okuplja dobrovoljce za „Princ Eugen” diviziju u zapadnom delu južnog Banata. Nije bio oduševljen radom na terenu koji ga očekuje, ali zadatak je zadatak i mora da se izvrši.
Većina domaćih Švaba je sa cvećem i oduševljenjem, kao oslobodioce dočekala nemačku soldatesku. Međutim, sada se od njih očekivalo da se i sami priključe vojsci i učestvuju u ratu. U ratu se puca, gine… Mnoge su nemačke majke zakukale zabrinute za sudbinu svojih sinova. Ko će da obrađuje njive? Ko da privređuje i brine o porodicama? Oduševljenje je splasnulo.
Tako se Hajnrih gotovo svakodnevno pojavljivao u Jabuci, Glogonju, Opovu, Francveldu, Karlsdorfu, Kovinu, Brestovcu, Mramorku, Vršcu… i držao vatrene govore, agitovao.
Često po nekoliko dana nije dolazio kući. Bio je umoran i nervozan. Posao se odužio. Na koncu su regruti poslati na obuku, a Hajnrih se sa terena vratio kancelarijsko-policijskom poslu.
Uveče 16. juna 1942. godine na bavaništanskom putu u blizini Pančeva ranjen je SS hauptšarfirer Vilhelm Kneč. Uputstva su bila neumoljiva. U nedelju, 21. javnim vešanjem u Pančevu izvršiti odmazdu nad taocima.
„Frida, evo spiska”, Hajnrih je ozbiljna lica u ruci držao rukom ispisan list papira, „otkucaj na pisaćoj mašini i donesi mi gotov spisak”.
Frida, moja mala Frida. Izrasla je u pravu lepoticu, pomislio je i nasmešio se.
Devojka je počela da kuca, a onda je energično ustala od pisaćeg stola i uputila se u očevu kancelariju.
„Ali fater, ovaj čovek ti je spasao život!… I zašto Kaćin muž?”, pritom je Frida pokazala na imena Save Senćanskog i Jevgenija Rubljova pri dnu spiska.
Hajnrih je podigao glavu zaprepašten neočekivanom drskošću ćerke. Ruka je sevnula. Šamar je bio snažan, koliko i gnev u Hajnrihu.
„Ti ćeš da mi…”, u pola rečenice je zastao ugledavši zaprepašćenje i suze u očima kćeri. Nikad je do tad nije udario. Trgao se. Pogledao je ka pomoćniku. Ovaj je zabio glavu u nekakav spis. Samo trenutak je razmišljao, a onda precrtao dva imena, a dodao druga dva. Tišina je pritisla prostoriju. Samo se čulo lupkanje potpetica kad je devojka crvenog obraza krenula ka vratima.
Čitav ovaj neobičan događaj trajao je svega nekoliko minuta. Ni Sava ni Jevgenij nisu mogli da znaju da su im nekoliko Fridinih reči i zaprepašten pogled spasli živote. Ipak mržnja koja je godinama rasla u Hajnrihu nije mogla biti izbrisana zbog njegove trenutne slabosti i želje da udovolji suzama u ćerkinim očima. U glavi mu se već rađao novi plan. Osmehnuo se. Sa nasladom je razmišljao o detaljima.
* * *
Nije strah u Kaćinoj glavi bio bezrazložan. Dobro se sećala pretnji koje je Hajnrih izgovarao, ali je još snažniji bio onaj iracionalan, neobjašnjiv koji nije bio izazvan rečima već osećajem duboko u njenoj duši, nastao prepoznavanjem naraslog zla u ovom čoveku. Strepela je svakodnevno. Još više je strah narastao posle prijema kratkog pisma.
„Ovo je za vas gospa Kaća”, osvrnuo se i pružio joj pismo kad su u seoskom dućanu ostali sami Švaba, trgovac za tezgom koji je tu radio još dok je vlasnik bio Jakov Levi.
Kaća, ti znaš da te neizmerno volim. Žao mi je, ne mogu mnogo da vam pomognem. Shvatite najozbiljnije ovo upozorenje. Čuvajte se oca.
Frida
Pisalo je.
Poljoprivredni radovi su bili u punom jeku. Trebalo je ispoštovati obavezu prema vlasti i isporučiti za potrebe nemačke vojske propisane količine ovsa, pšenice, kukuruza. A treba da ostane i za kuću. Kažu da je u gornjem Banatu neko upalio žito. Zbog toga je opet bilo streljanja. U kući Senćanskih vredno su radili. Radenika, nadničara je bilo mnogo manje nego pre rata. Ili su dopali zarobljeništva, ili su radili po švapskim imanjima. Zato su Jevgenijeve ruke bile zlata vredne. Stigla je jesen. Sava, Jevgenij i tri žene bi pre podne brali kukuruz. Posle podne bi muškarci sekli i vezivali tuluzinu dok su žene tovarile kukuruz u kola, deda Veljko je vozio. U selo bi stigli pred mrak, a onda su svi zajedno do kasno uveče ubacivali kukuruz u ambar. I tako i sutra i prekosutra i svaki sledeći dan.
Onda je stigao taj poziv.
Da se Jevgenij Rubljov javi u varoš u policijsku upravu.
Šta li sad hoće? Da li da se javi ili negde skloni? A gde da se skloni? Ne može večno da se krije. Jednom su ga pustili, valjda će opet. Razmišljali su, većali. Otišao je.
„A ti si taj Rus”, rekao mu je policajac na prijavnici, „javi se her Vineru. Prvi sprat, soba 5”.
Koračao je sporo, noge su mu otežale. Šta li ga čeka? Zatvor, batine, smrt?
Hajnrih se osvrnuo kad je Jevgenij ušao i nastavio da gleda kroz prozor. Onda se okrenuo sa osmehom na licu. Čudno.
„Ti si Rus, boljševik, neprijatelj velike nemačke države. A?”
„Jesam Rus, ali boljševik nisam. Borio sam se protiv njih. Za maćušku Rosiju, za Cara”.
„Džabe reči. Govoriš nisi boljševik. Boljševik ili ne, svaki Rus je danas naš neprijatelj… Hmm. Da, znam čitavu tvoju istoriju. Pukovnik, kočijaš, pa sad paor. Šta si zapravo ti? Ja ću da ti kažem. Nesrećnik koji nema domovinu. Nesrećnik koji ima ćerku, a ona raste u tuđoj zemlji. Nesrećnik koji ima lepu ženu, a jebu je drugi”, tu je zastao i radoznalo gledao rezultat koji su izazvale njegove reči.
Jevgenij kao da nije shvatio smisao završetka rečenice. Gledao je začuđen. O kome to ovaj čovek govori?
„Šta me gledaš budalo? Dobro si čuo. Ženu ti jebe najbolji prijatelj Sava Senćanski. I još po neko. Zašto vas je doveo u svoju kuću, a? Zato što je dobar čovek, misliš. Ma ne. Da mu bude blizu, da je uhvati za sisu, da je štipne za dupe, da je povali. Da joj digne noge dok ti rmbačiš po njivama i da ti se iza leđa smeje. To je taj dobar čovek, najbolji prijatelj. Pogledaj malo na koga ti liči ćerka. E moj pukovniče”.
Jevgenij je stajao zabezeknut. Bez reči.
„Idi sad. Slobodan si”, uz osmeh izgovori Hajnrih i gurne Jevgenija prema vratima.
Nastavk priče možete pročitati ovde
