EVROPA ILI evropa?

Šta je Evropa – poznato je svima ili skoro svima

Nikola Petkov
Objavljeno 09.05.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Svima je poznata Evropa kao geografski pojam, ali ona druga Evropa, politički entitet Evropa, mnogima je zagonetka. Nije Evropa tolika misterija već je nama kao takva prikazana. Iz dnevno političkih razloga i niskih politikantskih pobuda najgore vrste. Sve se uklapa u naše stare priče na relaciji nacionalno – građansko što je opet izmišljen problem, jer jedno bez drugog ne ide.

Priča bi mogla da počne još pre više od 200 godina, kada su učinjeni prvi napori da se preko balkanskog blata postavi kaldrma, hoću da kažem, napravi ozbiljna država sa infrastrukturom u svakom smislu. Država u kojoj bi vladala čvrsta pravila koje bi svi morali da poštuju pa i uz pretnju kaznenim merama i to bi važilo kako za seljake i obične građane tako i za kralja i patrijarha. Država u kojoj bi svi koji u njoj žive morali da nauče azbuku i tablicu množenja uz ostale osnovne računske radnje. E, tu nastaje problem. Ako izuzmemo lenjost i opštu averziju prema alatima koji ostavljaju trag na papiru, tu je večna potreba vlasti formiranih po nekom autoritarnom modelu da za podanike imaju slabo pismeno i ne preterano prosvećeno stado. Što bolji materijal za manipulacije i muvanja svih vrsta, od cene stoke i rakije u XIX veku pa sve do složenih izbornih računica XXI veka i nejasnih i netransparentnih taksi, akciza, cene struje itd. A da se raja ne bi bunila, nećemo žaliti budžet ni za policiju ni za vojsku, sve sa podrazumevajućim tajnim službama. Škole, bolnice, kultura, deca, stari… nešto od toga baš i ne treba, a ostali će se snaći.

Tako je u XIX veku sa desne strane Dunava u trajala grčevita borba za kakvu-takvu državu, na levoj obali i severnije već je postojala ozbiljna Evropa. Austro-Ugarska monarhija, tada „gazda” srednje Evrope, uložila je ogroman novac u isušivanje Panonske močvare, urbanizaciju čitavog prostora, podizanje poljoprivrede i moćne privrede. Za manje od pola veka sve je počelo da funkcioniše kao ozbiljno uređen funkcionalni prostor, infrastrukturno, politički i finansijski uz zavidan nivo odgovornosti, verske i etničke tolerancije.

Kada je Srbija južno od Dunava stala na noge, već u drugoj polovini XIX veka počeli su, iz različitih razloga, stidljivo da se pojavljuju zahtevi za pripajanje Vojvodine. Kraj Prvog svetskog rata i nestanak Austro-Ugarske doveli su do toga da se te težnje ostvare. Formirana je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca sa Vojvodinom, da bi se na kraju Drugog svetskog rata država profilisala kao Jugoslavija sastavljena od šest republika i dve pokrajine.

Oduvek je države na Balkanu privlačila Evropa, pre svega kao ekonomska, a tek mnogo kasnije kao politička kategorija. Jugoslavija je posle rata, a uz pomoć saveznika – SSSR-a i Zapadnih sila, doživela ogromni privredni uspon. Posle 1948. i razlaza sa Staljinovim Sovjetskim savezom, Jugoslavija se okreće Zapadu i ta saradnja još uvek postoji, uz padove i uspone. Pre svega su prihvaćeni zapadni standardi i vrednosti, svetski i evropski kriterijumi u obrazovanju i zdravstvu, a političke relacije sa evropskim institucijama i državama oblikuju naš život hteli mi to da priznamo ili ne. Za nevolje koje nas prate u velikoj meri sami smo krivi, kako zbog toga što smo ih sami izazvali nepromišljenim postupcima ili zato što ih nismo eskivirali, a mogli smo.

Evropa kao zajednica i u istoriji i u našoj svesti odavno ima svoje mesto. Evroskepticizam je deplasirana i zlobna ideja, nije joj ni vreme ni mesto u modernom svetu koji teži da bude povezan pozitivnim interesima, civilizovan i pacifikovan. Mi Evropi kao ideji i kolektivitetu pristupamo sa dvostrukim kriterijumima koji očigledno dolaze kao posledica istorijskih okolnosti. Na jedan način Evropu prihvata Vojvodina, a na sasvim drugačiji ostatak države. Prostor Vojvodine je već imao evropske standarde i kriterijume prilagođene onom vremenu, ali je to postojalo, sa tim se živelo. Vremenom su standardi prevaziđeni, ali se pamte i niko ih se ne plaši. Promena etničke strukture stanovništva guši versku i međuetničku toleranciju, ali težak život i potreba za saradnjom i zajednički interes sve to nivelišu. Neće Vojvodina biti ona stara, ali je i takva više evropska od drugih.

Evroskepticizam, kako onaj aktuelni i već deklarisani britanski, tako i zagonetna pozicija naše vlasti u odnosu na Evropu ili Rusiju, stvarno je neozbiljna pojava krajnje neodgovorna prema narodima koji žive i glasaju u tim državama. Da li neko hoće da nam kaže da mi nismo Evropljani, da nismo Evropa? Da Rusi nisu Evropljani? Pa bili su i pre nego što je neko rekao EU. A u stvari, neko samo hoće da nam kaže da moramo biti bolji nego što jesmo. Mi moramo reći sami sebi da moramo biti bolji. Eto to Evropa hoće od nas.

Na kraju jedna poučna istinita priča. Sedamdesetih godina prošlog veka išlo se u šverc u Trst. I tako se dva polupismena brata upute u „akciju” i u povratku, pri ilegalnom prelasku italijansko-jugoslovenske granice koja nas je tada delila od bogate Evrope, uhvati ih pogranična policija. U stanici im oduzmu robu i posle dužeg ispitivanja i „ubeđivanja” sačine zapisnik i daju im da potpišu. Prvi kaže da ne ume, dobije jastuče i otisne svoj oplavljeni kažiprst ispod teksta. Drugi takođe kaže da nije pismen i uz jastuče pruža srednji prst. Policajac ga mrko pogleda i pita da li ovaj to njega malo sa tim srednjim prstom zajebava, a ovaj će mrtav ozbiljan: „Ma ne, samo se ja ne zovem kao onaj.”

Eto tako, Evropa nama pomoć, kredite, savete, posredovanje u sporovima i svašta još, a mi njoj srednji prst.

Ostavi komentar

  • (not be published)