Bȁca nije umro

Nikola Petkov
Objavljeno 09.02.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

„I ispod hiljadu godina debelog snega blato je i smrad. Ni sve vode nekog novog Panonskog mora neće nas oprati”.

Bȁca, ko je Bȁca. On živi u Banatu. Možda na nekom drugom mestu živi neki drugi Bȁca, možda se drugačije zove ali ja ne znam to. Bȁca je čovek, dobar, pošten, vredan, spreman da pomogne kako svojima tako i nepoznatom. Uvek je na onoj svetloj strani života. Zato što tako treba i tako mora. Zlo valja pobediti, od zla ima koristi samo jedan. Od dobrote žive bar dvoje, onaj kome je namenjena i onaj koji je nesebično deli bez želje da sebi pribavi korist. Zato Bȁca nikada neće umreti.

Koliko godina je potrebno da postanemo ljudi? Ne ljudska bića kao dvonožne ljudske životinje nego LJUDI. Za 100, 200… 1000 godina? 1000 godina snega i kiše i plitkog Panonskog mora nad banatskom zemljom da bismo rekli: živeo si zbog tog i tog, a umro si zbog ovog. Pa onda da okajemo svoj lični i onaj  biblijski greh, pogledamo jedno drugo u oči i nastavimo da živimo kao ljudi. Ili će nas pojesti „zlatno tele” i neće nas biti. U histeričnom traganju za novcem i ostalim materijalnim stvarima, zaboravljamo ljude.

Zaboravljamo da ćemo i mi jednom tako biti zaboravljeni i da smo dužni da bar sebi bliskim osobama ostavimo neki trag. Nešto po čemu će nas pamtiti, a ne samo po nadgrobnom spomeniku koji će možda biti samo identifikacija naše adrese u onom sumornom dvorištu ili će se možda i taj komad kamena istopiti pod debelim naslagama ljudskog nemara i zaborava.

Sva ta pitanja važna su samo nama, prvo ih i postavljamo sebi pa onda, ako ima potrebe i nekom drugom. Dobijenim odgovorima i tumačenjem pokušavamo da premostimo prošlost i sadašnjost i pripremimo se za neizvesnu budućnost.  Budućnost je uvek neizvesna i nema proroka koji je može predvideti. Jedan slučajan i neočekivan trenutak može promeniti ceo nadolazeći vek, susret na ulici sa zaboravljenim prijateljem ili nekadašnjom simpatijom menja život, nekoliko dana u bolničkoj sobi i… ode čovek.

Ako bismo bili u mogućnosti da kontrolišemo taj „neočekivani trenutak” koji bi mogao da promeni budućnost, a to pametni ljudi i narodi odavno rade, onda bi i naša stvarnost bila mnogo prihvatljivija i prijatnija. Mogli bismo da na neki način pokušamo da svoju budućnost menjamo i prilagođavamo je svojim potrebama, a to se jednostavno zove – planiranje.  Ipak, nas budućnost ne zanima previše, mi smo opsednuti prošlošću pa nju menjamo prema potrebama, živimo u njoj. Živimo u nekoj svojoj istoriji. Dok 21. vek prolazi kraj nas mi smo zastali u 19-om i nikako da se izvučemo iz tog doba. Kad kažem MI mislim na građane Srbije koje smo mi ovde, ni krivi ni dužni, deo.

Banat je nešto drugo. Ne poznajemo ga dovoljno ni ovakvog kakvog smo ga zatekli, mi ljudi 21. veka. Prošlost Banata poznajemo još manje, površno. Vladavina Rima, Vizantije, Bugara i naroda sa istoka, skoro su nepoznati detalji iz istorije Banata. Period Austro-ugarske vlasti  i Vojna granica malo su poznatiji. Najviše zbog toga što je ta vlast u najvećoj meri zaslužna za izgled i funkcionalnost naselja u Banatu pa i u celoj Panonskoj niziji. U takvom Banatu je nastao model porodice i gazdinstva u kojima su generacije rođene i odrastale. Tada su postavljeni temelji modernog Banata. Sve ostalo je samo prazna „politikantska” priča.

Tada je rođen Bȁca. Preživeo je mnoge mobilizacije i ratove, carevine i kraljevine. Oterao je Osmanlije, prošao Albaniju, Galiciju i Solunski front. Sremski front i Batinu, otkupe i kolonizaciju, pa robiju. Ćutao je Bȁca i trpeo. Bio veran podanik i građanin, uspešno gradio i širio svoje gazdinstvo, izvodio decu na put. Od malih ljudi pravio velike i pametne, poštene, vredne i poštovane velike ljude. Slavio je svoju slavu i poštovao tuđu, išao u crkvu i molio se Bogu za sreću i zdravlje svojih najmilijih i svih dobrih ljudi. Onda umro ko zna koliko puta i rodio se ponovo da bude još bolji i pošteniji čovek.

Došla je neka druga vlast… uvek dođe neka nova vlast. Nešto se promeni, nešto ostane isto. Svakom treba zemlja i nebo i hleb, kogod bio. Ovde su uvek dolazili gladni i oterani. Neko se snađe, a neko ne, ali ostane da živi među ovim vrednim, dobrim i poštenim ljudima.  Tu su odmah i neki novi običaji i neki drugi ljudi. Možda oni i ne razumeju gde su došli, ali nema veze – razumeće kad dođe vreme. To je Banat. Tu je oduvek bio Bȁca da ih prihvati i pomogne.

Onda padne kiša, sve prekrije debeli sloj blata i prljavštine, pa padne sneg, dođe neka nova vlast i sve ponovo.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)