Kad je stiglo naređenje da umesto raonika i plugova kuje mačeve, kovač je iskovao jedan jedini mač i njime sebi odsekao ruku kojom drži čekić.
Tišina. Osedlani konji bez jahača, lutali su razbojištem. Uzde bez ruku koje će da ih drže su se vukle po tlu. Neki od konja uprkos đemovima u ustima, spuštenih glava, čupkali su travu između rasutih tela poginulih vojnika. Svuda okolo polomljena koplja i razbacani mačevi i tek po neki jauk ranjenika koji je remetio tišinu, svedočili su o malopređašnjoj krvavoj borbi. Na ivici ravnice, tamo gde je počinjalo talasasto pobrđe, videla se poražena vojska kako u rasulu pokušava da se domogne šume i u njoj potraži spas. Gonioci su nemilosrdno sekli one koji bi zaostali. Bitka je završena.
Dok su seljaci-kmetovi mrtve tovarili na dvokolice, dva gavrana su grakćući skakutala po bojištu i krvavih kljunova kidala komade ljudskog mesa. Očevo telo dečak i majka pronašli su na obali potoka do pola u vodi. Razbarušena kosa. Oči otvorene, uprte u nebo. Ogromna rana na grudima. I lokva usirene krvi pod telom… To je bio prizor koji se kao u kamen urezao u dečakovu svest.
Život teče dalje, kao i onaj potok koji preseca ravnicu. Plač novorođene dece i njihovo gugutanje potisnuli su suze za poginulima. Sreća je nadvladala tugu. Mir traje već dvadeset godina. Dečak je stasao u snažnog mladića. Opasan kožnom keceljom, nogom je pokrenuo meh. Užareno ugljevlje je zagrlilo komad gvožđa. Ding, ding, ding…Na nakovnju je pod udarcima čekića zapevala novoiskovana kosa. Pevala je radošću kao što će sutra pevati seljani dok veštim zamasima kosom obaraju strukove pšenice, vezuju ih u snopove i slažu u krstine. Zajedno su ispevali odu zrnu žita i okrugloj pogači. Odu životu kojem se raduju. Volovi su ugojeni, konjima se sija dlaka od pozobanog ovsa, krave punih vimena pasu na livadama, deca bezbrižno jurcaju oko kućeraka. Mir je svima doneo spokoj i radost.
Svetkovina posle žetve trajala je ceo dan. Jaganjci su okretani na ražnjevima, vino crveno kao krv je točeno i u pijanstvu prosipano. Bosa stopala su u plesu trupkala, pesma se iz grla otimala… Noć se spustila. Pesma je jenjavala, vatre dogorevale, od veselja i vina umorni, ljudi i žene pozaspali. Radost je to. Život je to.
* * *
Glasnik je razvio svitak i u centru naseobine pored zdenca pročitao kneževu naredbu:
„Rat je neminovan.
1. Da se vojno sposobni muškarci sa oružjem jave seoskom starešini.
2. Najbolji konji da budu doterani u kneževe štale.
3. Seoski kovač da najhitnije iskuje trideset mačeva.
4. Svaka kuća je dužna da za vojsku obezbedi tablu slanine, ćup masti i pet merica brašna.
5. Nepoštovanje naredbe kažnjava se smrću.
Bog je s’ nama!
Njegovo Gospodstvo Knez”
Žene su počele da nariču, ljudi u manjim ili većim grupama zabrinuto vrteći glavama komentarisali su pročitanu naredbu, dok je glasnik u oblaku prašine odjahao u pravcu susednog sela.
* * *
Mladić je dovršio prethodnog dana započeto otkivanje kose, odmerio je u rukama svoje delo i klimnuo glavom. Da je nekog bilo u kovačnici čuo bi tiho izgovorene reči:
„Dobro sam te napravio”.
Dugo je mladić kovao prvi mač. Gvožđe se pod čekićem jaukom javljalo. Pri svakom novom udarcu pred oči su mu se vraćale slike iz detinjstva. Razbarušena očeva kosa, ugašene oči uprte u nebo, lokva usirene krvi i dva gavrana koji se hrane ljudskim mesom.
„Ne mogu! Neću da učestvujem u tome”, pomislio je.
Okalio je iskovan mač, otpasao kožnu kecelju i okačio je o klin na kome je već visila kosa.
Mač je kao i kosu pre neki dan uzeo sa obe ruke i dugo ga posmatrao. Ništa nije rekao. Onda je uzdahnuo, balčak uhvatio levom rukom, snažno zamahnuo i sebi odsekao desnu šaku. Na grani usamljenog drveta strpljivo su čučala dva crna gavrana.
