Sedim u stanu prijatelja u Via Karlo del Prete u Veroni.
Sedim i kuvam se.
Zašto sedim i kuvam se opisaću kasnije.
Sam sam.
Prijatelji su veliki čitači, oko mene je mnogo knjiga.
Na jednom mestu – pet šest novih, neotvorenih, spremnih za konzumaciju.
Između ostalih vidim i tanju knjižicu Petera Handkea pod naslovom Nesreća bez želja. Na koricama rečenica: „Jedna od najboljih i najvažnijih knjiga našeg vremena“ (Karl Uve Knausgor (??)).
Uzimam da čitam.
Nakon nekoliko stranica vidim da se naš veliki spisatelj pozabavio žitijem svoje mame.
Mama je živela jedan potpuno bezličan život i na kraju se ubila.
Ne, nisam mogao dalje.
Evo, ovaj Karl Uve Knausgor, norveški literata, veoma ugledno ime svetske literature, rođen 1968. godine (ja tada krenuo u osmi osnovne) opisao je svoj život u četiri toma!! Ostvarenje je naslovljeno sa Majn kamf. Da smo kojim slučajem vršnjaci, slutim da bi dogurao do bar još jednog toma priče o sebi.
No, dobro. To su svetske relacije i tu ja nemam šta da tražim, ali sam zato doneo odluku: ipak neću pisati o svojoj mami već o onome što gledam i slušam okolo sebe.
* * *
U prošli ponedeljak je bilo teško zamisliti sve ono što se dogodilo par dana kasnije. Doduše, odluka je već bila pala: za vikend ću krenuti za Italiju. Lekar je bio decidan, taj pregled se mora izvršiti za moje dobro, a što se njega tiče, to mogu učiniti i na Madagaskaru. U Srbiji taj pothvat košta 25.000, što nije neka posebna suma kada je sopstveno zdravlje u pitanju, pod uslovom da novca ima. Međutim, u Italiji odakle sam se vratio u oktobru prošle godine, već me imaju u evidenciji, pregled je već jednom rađen, pa je bilo logično da nastavim tamo gde sam stao.
I već sam bio nameravao da pozovem Radišu i u njegovom kombiju rezervišem jedno mesto za Veronu, kada mi je Vladan, uz kafu i kao, uzgred predložio da u Italiju putujemo zajedno.
* * *
LIKOVI u daljem tekstu:
Radiša
Naš čovek iz okoline Požarevca, živi u jednom omanjem mestu u provinciji Vićenca. Godinama već, uz redovan posao u fabrici, bavi se humanitarnim poslom prevozeći svojim kombijem prijatelje na relaciji Italija – Srbija i obrnuto. Za učinjenu uslugu oni mu se posle zahvale i na tome se sve završi do narednog putovanja. Radiša veoma ceni svoje prijatelje tako da obavlja prevoz „od vrata do vrata“: od staništa u Italiji (uglavnom Veneto) do domaćeg ognjišta u Srbiji. Godinama već prijateljujem sa Radišom na ovaj način. Tokom mog 28-godišnjeg emigrantskog staža zajedno smo pregazili ovu relaciju više od deset puta, uvek kada iz nekog razloga nisam želeo da idem sopstvenim kolima. Veliki je kozer i zabavljač, pouzdane šoferske ruke i čvrste reči. Imali smo tokom tih godina niz zanimljivih događaja (on bi rekao – avantura) od kojih mi je u sećanju ostala scena na tadašnjoj slovenačko-hrvatskoj granici. Radišini najveći prijatelji su Romi iz jednog sela u okolini Pančeva koji su razvili veoma intenzivne trgovačke veze sa Republikom Italijom, tako da često druguju sa Radišom. Jednom prilikom, baš na toj granici, strogi Slovenac je uzeo da nas proziva čitajući naša lična dokumenta. I tako čujem uzvik: Dolanc!! E, sad, to ko je bio Dolanc neki od nas odlično znaju, a mnogi pojma nemaju, što i nije neki naročit nedostatak, osim što neće shvatiti u čemu je ovde bio štos. „Dolanc!!“, prodera se policajac još jednom, ali ne više tako strogo, već više kao znatiželjno. Sad se i ja, koji odlično znam ko je bio pravi Dolanc, zapanjim i počnem da se osvrćem po kombiju ne bih li ugledao to drago lice iz moje YU prošlosti (oni koji nemaju pojma o kome je reč neka pogledaju Wikipediju), ali osim jednog blaženozaspalog Roma nisam uspeo da vidim nikoga drugog. Vidim da Radiša gubi živac, pošto ga je dugogodišnje petljanje po granicama naše bivše države naučilo da se sa graničnom policijom ne treba šaliti, a još manje, oklevati. Stoga, pošto je prvi put samo prosiktao „diži se, bre, gospodin te zove“, sada je to ponovio iz sveg glasa. U tom momentu sam i ja shvatio da prezime nekadašnjeg najmoćnijeg čoveka SR Slovenije, šefa svih jugoslovenskih tajnih policija i sive eminencije u vreme sumraka Titove vladavine, nosi Rom i uz to i Pidikanac (ove reči nema u Wikipediji). On, bunovan, skače, na brzinu obuva patike, nije ni njemu do zajebancije sa službenim licem, ali, omamilo ga, težak mu san… Gura glavu kroz prozor i staje licem u lice sa personifikovanom Slovenačkom Državom. „Znači, ti si taj Dolanc“… Radišina strepnja je bila opravdana. Dok je Dolanc iskakao iz svog dubokog sna, policajac je imao vremena da prelista pasoš i vidi da je čoveku sa najslovenačkijim prezimenom, a Pidikancu uz to, viza istekla pre nekoliko dana, tako da je on sada uhvaćen u nameri da nelegalno stupi na teritoriju Republike Slovenije. To je ozbiljan prekršaj, ali policajac, još uvek pod utiskom Dolančeve vanjštine, odlučuje da primeni najblažu odrednicu zakona o strancima i izrekne mu mandatnu kaznu u visini od tri stotine evra. Za Dolanca je tih tri stotine bilo isto što i tri hiljade, a ta jednačina važi samo u onim posebnim slučajevima kada u novčaniku nemaš baš ništa. Tada dolazi upravo do ovakvih brojčanih konvulzija sa tendencijom da se sve dodatno iskomplikuje. Radiša ne voli komplikacije na granici, pošto po pravilu, jedna povlači drugu i tu onda kraja nema. Hvata se za novčanik i hitro plaća kaznu izvinjavajući se usput policajcu što ga je Dolanc izvoleo maltretirati.
Radiša se više neće pojavljivati u daljem tekstu pošto sam, kao što rekoh, odlučio da ga ne zovem. Već sam imao zagarantovan prevoz.
Vladan
Komšiluka ima raznog. I ovakvog i onakvog. O komšiluku su odavno već ispričane mnoge priče, neke, veoma često sa sudskim epilogom. U Italiji sporovi komšija zauzimaju veoma visoko mesto u statistikama lokalnih sudova. A pošto su ovdašnji sudovi takvi kakvi jesu, postupci, pa samim tim i razmirice znaju da traju godinama. Vladan i ja nismo italijanske komšije, ali on i u ovoj zemlji ima komšiluk. Mi ćemo zato i putovati zajedno. Vladan i njegova supruga Lizbet imaju kuću u Italiji, i to na krajnjem severu, blizu švajcarske granice.
A ovde u Srbiji, tačnije u Rušnju, Opština Čukarica, Grad Beograd, kuće su nam jedna do druge. Odnosno, to su kuće naših roditelja. Stoje tu već skoro pedeset godina. Moji su tu dospeli linijom predačkog kontinuiteta, a Vladanovi su kupili zemlju od jednog mog rođaka. I tako su protekle godine, pa i decenije. Vladan je živeo svoj život u Holandiji gde je diplomirao na Medicinskom fakultetu u Amsterdamu, oženio se, stekao dva sina i obavljao svoju lekarsku praksu opšteg usmerenja lečeći Holanđane, ali i sve druge koji bi mu se obratili za pomoć. Treba znati da je tokom svoje prakse Vladan lečio isključivo ljude, a skoro nikada bolesti. Zbog toga je stekao veoma mnogo poštovalaca i iskrenih prijatelja, ali ne samo u Holandiji. Njegova druga zemlja je Italija. Reći da ovu zemlju obožava značilo bi ponoviti otrcanu frazu koja ništa ne znači. On njoj jednostavno pripada, pa je bilo savsvim logično da i ovde pronađe sebi neko stanište. Kuća je seoska, planinska, na oko hiljadu i dvesta metara nadmorske visine. Kupljena je od naslednika jednog sjajnog čoveka koji je novac dobijen od prodaje zaveštao jednoj državnoj fondaciji za borbu protiv raka. Kuća je pitoreskna: kamen i drvo. I krov je od kamena. Ovde se u tradicionalnoj gradnji nije koristio crep već granitne ploče.
Lizbet
Vladanova supruga. Čini mi se da smo se tokom pominjanih decenija poznanstva sa Vladanom sreli ne više od pet puta. Sada smo najduže bili zajedno i imali prilike da se bolje upoznamo. Lizbet je istoričarka umetnosti i govori italijanski tako da nije bilo prepreka u našoj komunikaciji. Radi kao umetnički konsultatnt jedne od galerija u Amsterdamu.
I tako smo mi, prošloga petka, oko devet sati krenuli put Apeninskog poluotoka.
Preko srpsko-hrvatske granice smo prešli kao preko Dunavskog mosta, što se smatra za izuzetnu sreću. U svojim mnogobrojnim putovanjima na relaciji Pančevo – Verona ja sam ovu razdaljinu (ukoliko zanemarimo gužve na granicama) prelazio za deset sati što je, gledano sa aspekta mojih znanaca koji žive u istom kraju, rezultat daleko ispod proseka. Sada je trebalo na to dodati još nekih 240 kilometara koliko nas je delilo od Jezera Orta, gde je trebalo da zanoćimo.
Dakle, da vidimo šta smo imali u ovom, prvom delu moje storije sa krajnje neizvesnim nastavkom. Tri imena i parčiće tri ljudske sudbine kao i jedan veseo događaj na nekadašnjoj slovenačko-hrvatskoj granici.
Nastavak bi mogao da se odvija u nekoliko pravaca: da opišem šta je bilo dalje, da evociram uspomene na sopstvena putovanja na relaciji Srbija – Italija…
Istina, veoma je malo je čitalaca ovog teksta koji će moći da kažu da nikada nisu putovali na ovoj relaciji. Ali je malo i onih koji nikada nisu imali mamu, pa je Handke ipak pisao o svojoj.
Dakle, dogovorićemo se.
P. S. Ponekad mi se učini da svuda oko nas umesto ljudi prolaze debeli nenapisani romani. A onda me pitaju čudeći se zašto JA NEŠTO ne napišem.
Sve je već napisano i zapečaćeno.
Mi samo štrpkamo okolo oko tih knjižurina i pabirčimo mrvice.
Živimo život.
* Nemam ja nikakvu beležnicu. Ali sam morao da nekako nazovem ovu rubriku. Ako išta mrzim to je beleškarenje o tome šta mi se, kao, dogodilo e da bi ja to, kao, posle opisao i „na svet izdao“. Tako rade pravi pisci. A ja, ne volem. Što mi se zadrži u glavi, zadržalo se, što se ne zadrži, otploviće u neke druge dimenzije gde će ga neko naći i pročitati.
Sve se pretače iz jednog u drugog – gubici isključeni.
Naslovna fotografija: Ostrvce San Đulijano u jezeru Orta
