Tabloi

To je postala neka vrsta tradicije: kad god se tokom jula ili avgusta pojavim u ovoj našoj varoši, moje uklapanje u ambijent, počinje razgledanjem maturskih tabloa postavljenih u izlozima opštinske zgrade. Ritual nije slučajan pošto sam oduvek negovao sklonost ka ovoj formi grupnog oglašavanja. Čak sam, nekada davno, a za potrebe sajta gimnazijske generacije kojoj sam pripadao, napisao jedan mali esej o toj temi.

U mnogim gradovima Vojvodine neguje se lep običaj da se na kraju školske godine, nova generacija srednjoškolaca ovako predstavi svome okruženju jednostavnom porukom: evo smo stigli, računajte na nas. Nekada su izlagani samo tabloi sa fotografijama maturanata, a poslednjih godina su tu i likovi svršenih osnovaca. Budući da njih očekuje još jedan stepen školovanja e da bi mogli zajednici ponuditi svoje usluge, dobru volju, svoju mladost i elan, možda bi prisustvo ovih tabloa moglo biti smatrano za višak. Ali oni, koliko vidim, ispunjavaju sasvim drugu promotivnu funkciju: pokazati se, pohvaliti, ukazati na svoje prisustvo po svaku cenu i bilo kojim povodom. Samohvala, a ovi „osnovački” tabloi su samo tanani eho te mode, postao je neka vrsta modus vivendija društva u kome živimo. U trci za promocijom, obeležava se sve i svašta, počev od otvaranja najbanalnijih infrastrukturnih objekata, preko neprimerenog slavarenja po firmama i ustanovama, pa do osvećivanja, posvećivanja i ostalih formi privlačenja pažnje na sebe, na sopstvenu ulogu i njen značaj.

Ponekad sa nevericom posmatram fotografije na fejsbuku o kolektivnim slavljima u povodu završetka osnovne škole kada se priređuju pravi balovi sa skupim garderobama koje, primera radi, uz jaku šminku i žestok „stajling” od dojučerašnjih devojčica prave nekakve starmale zvezde nekakve ne-znam-kakve produkcije. U principu, nemam ništa protiv slavlja, treba se družiti i treba u sopstvenim životima markirati momente koji će nekada postati belezi lepih uspomena. Ali, iskreno govoreći: šta se to slavi na kraju osnovnog školovanja? Da li je završetak osnovne škole baš tako veliki uspeh u životu? Dokazivanje, profilisanje, traženje i nalaženje sebe i svoje uloge tek očekuje svakog od ovih dragih uparađenih klinaca. Na pola su puta, a do njegovog kraja ima dosta toga da se prođe.

Ali svoj mimohod ispred srednjoškolskih tabloa nisam ni započinjao da bih gledao lica maturanata i svršenih osmoškolaca niti da bi se bavio učeničkim slavljima. Razgledam ih zbog profesora, ili što bi se reklo: „ne laje kera sela radi, nego sebe radi”. Svih proteklih godina, skoro tri decenije, posredstvom fotografija prosvetara od kojih sam mnoge lično poznavao, a sa mnogima u školu išao, ja u stvari merim proticanje vremena, tražeći u tom proticanju i sebe samog. Prvo su sa tabloa počeli da iščezavaju likovi onih koji su ili meni predavali ili sam ih znao iz kontakata uspostavljenih tokom decenije i po rada u ovdašnjim novinama od 1979. do 1994. godine. Posle sam ih nalazio u čituljama u Novinama ili na partama polepljenim po banderama ili stablima u Parku. Na licima ovih mlađih sam pratio mene, sitne tragove vremena koji se i pored najbolje volje nisu mogli sakriti, gajio potajnu nadu da ću nekoga od njih ovoga leta ipak sresti, ali se sve završavalo u kovitlacu dana kratkog godišnjeg odmora provedenog u zavičaju i rastrzanog između dve lokacije: grada u kome sam odrastao i roditeljske kuće locirane sa druge, južne, strane Prestonice.

Onda su, u godini kada sam se primakao svojoj šezdesetoj, sa tabloa počeli da nestaju likovi, ženskog dela moje generacije koji se bio opredelio za  profesorski poziv, a potom su na red došli i muškarci. Nestajali su i sa drugih scena javnog života, silazili tiho, bez glasa, poneko ispraćen od „članova kolektiva”, a poneko, uz potpuno ravnodušje, kao da odlazi da popije kafu ili kupi pogačice. Postajali su tako penzioneri, „over sixty five”, trkači na poslednjoj etapi životne staze, čiji finiš neće biti obeležen nikakvim tabloom.

A trebalo bi.

Kako bi to izgledalo kada bi se svakih šest meseci ili godinu dana, u holu opštine pojavio tablo sa fotografijama onih koji završili svoj profesionalni put? Umesto natpisa „naši penzioneri” koji, među nama budi rečeno, zvuči na isto kao i „naši pokojnici” trebalo bi da stoji: „Ljudi koji su istrčali svoju trku”. Jer mnogi nisu. Trka je duga, teška i puna neizvesnosti, a završni, maturski ispit bi mogao biti odgovor na pitanje: u kojoj meri je svako od njih postao ili ostao čovek. Ne bi to bilo nikakvo javno suđenje i vrednovanje, nego bi svaki prolaznik koji tu zastane, mogao da lično pronađe taj odgovor. Ili ga ne pronađe, ili ostane ravnodušan, svejedno. Jer, posle, kada se sva ta imena, polako, ali neizbežno nađu na banderi i ili grobljanskoj oglasnoj tabli, biće kasno. „Maturant” će otići bez bez svedočanstva, bez ocena. A šteta bi bilo. Celog se života učilo i na ispite izlazilo. Najpoštenija je ona ocena koja se izriče licem u lice, za života.

Nadgrobni govori su samo jedna od formi opšteprihvaćenog licemerja.

I dok se to ne desi, a neće se desiti, pošto je ovo samo proizvod moje fantazije, ja ću nastaviti da pasionirano razgledam maturske tabloe i proučavam lica profesora i nastavnika. Među njima sada nailazim na likove dece mojih prijatelja i znanaca, potomaka mojih nekadašnjih profesora, kao i lica onih koje sam slučajno (?) upoznao posredstvom društvenih mreža, a koji su na neki način skrenuli na svoju stranu jedan deo mojih pozitivnih emocija.

Velika je to izložba: sajam ljudskih lica i ljudskih sudbina: prošlih i budućih. U gornjim redovima su oni koji, kao što rekoh, trče svoju životnu trku, a u donjim oni koji je tek započinju. Sve kipti od simbolike, od povoda za zapitanost o suštini ljudskog postojanja, o smislu i cilju svake pojedinačne misije.

Zato su tabloi, ma kako prozaično izgledali, ma kako ponekad, nevešto bili sačinjeni, u stvari simboli nečeg mnogo značajnijeg.

Za one čije se fotografije sada na njima nalaze, oni su buduća prošlost.

Ovoga leta i ove godine koja je i za mene postala ovakva životna prekretnica, tabloi u holu opštinske zgrade su se ukazali kao neka vrsta otškrinutih vrata kroz koja ću pokušati da se provučem i uđem u društveni prostor kome sam nekada pripadao, a odakle sam, veoma davno, otišao.

Da li to znači da se vraćam u grad svoje mladosti?

Ne znam.

Da bih to saznao, morao bih prvo da potražim odgovor na pitanje šta znači „vratiti se” i ako tako nešto uopšte postoji, kako bi ono moglo da izgleda?

Namera mi je da to pokušam u narednim nastavcima ovog teksta.