Iz Banata u Banatić

Drage moje Pančevke, dragi moji Pančevci,

kada sam se pre osam i kusur godina preselila u Novi Sad, pitao me je jedan prijatelj: „Je l’ te vuče nostalgija? Mislim, je l’ ti zaigra malo srce kad sa Tamiškog mosta pukne Pančevo ispred tebe?” Ne. Ne onda, a ne ni sada. To je valjda tako kada imaš lepši pogled sa mosta Slobode kada silaziš sa Fruške gore, pa ispred tebe pukne prelepi grad, sa desne strane Tvrđava, a ispod tebe Dunav i Štrand.

Doselili smo se kao, što bi rekao moj prijatelj Nedelja, ekološke izbeglice. Došli smo kao porodica u mesto koje je po nama bilo bolje za odgajanje dece. Slučaj je hteo da smo došli iz Banata baš u naselje Banatić 🙂 I nismo se prevarili. Doduše, niko ovo naselje tako ne zove, već mu tepaju Blok ili PK*. I neguje se ljubav prema kraju i komšijski srdačan duh, što mi vraća nadu u čovečanstvo.

Opaska na ljude ispranog mozga – grafit iz PK

Sajam nam je preko puta i baš sam nekako srećna kada vidim koliko ljudi dolazi na, na primer, poljorivredni sajam od kojekude, traže jadničci parking mesto, umorni od puta, a mi – mi samo pređemo raskrsnicu i tu smo. Pomislio bi neko da je možda bučno pored raskrsnice kod Sajma, ali ne i u Novom Sadu. Ovde se poštuje vozač ispred i vozač iza i nekako se kulturno vozi, bar po meni, posle iskustva vožnje po Beogradu. Jednom smo na toj raskrsnici moj sin i ja čekali zeleno kad odjednom neko zatrubi. Nenaviknut na to, pita me dete: „Mama, zašto ovaj čovek trubi?”. „Zato što je iz Beograda” – kažem mu ja. I zaista, nema da fali – BG table! Ta nam je fora ostala i dan danas – kad neko zatrubi u koloni kažu moja deca „Beograđanin!”.

Što se tiče dece u Novom Sadu – za njih zaista nema čega nema, od divnih muzejskih radionica, preko organizovanih događaja tokom zimskog i letnjeg raspusta, učenja čega god poželiš, do sportova na koje god pomisliš.

U prvim godinama smo redovno zujali po svim događajima, kao da smo se odselili u neku drugu državu – svaki vikend neki festival, neko zezanje, neki koncert, neke izložbe, neke predstave, neki sajmovi, neka cuga ili neko otpadanje** po centru. A parkovi – milina. S jedne strane Železnički, s druge Futoški, a nisu tako daleko ni Dunavski, Limanski ili čak Kamenički. Da se razumemo, u vreme kada sam ja otišla, Narodna bašta je bila ruina, tek da bolje razumete moje oduševljenje. Ne moram ni da pominjem da nam je Fruška gora pod nosem i koliko je prelepa i dostupna svakog sunčanog vikenda.

Sada pomalo posustajemo sa obilascima i ubacujemo se u rutinu kuća-pos’o, pos’o-kuća, možda je vreme da krenemo lagano dalje. Ili da istražimo još novih novosadskih niša koje se kriju u blizini.

Moram da vam kažem, neobično mi je bilo, kada sam se doselila, šetati ulicom bez „Zdravo!”, „Ej, zdravo!”, „Ćao, ćao”, „E, gde si!”. Nigde ni jednog poznatog lica. A to sam i želela. Malo mirne šetnje širokim bulevarima. Nedostaju mi neki ljudi iz Pančeva, fakat, ali na sreću, njih viđam tek nešto ređe nego što bismo se inače viđali. Shvatiš vremenom da je 100 kilometara dovoljno blizu, a dovoljno daleko.

Elem, nije bilo lako s početka, ne kažem, ali smo bili pozitivni i srećni. Nekako i godine kada nismo mogli na more, nisu teško pale, nije nam ono nedostajalo pored divnih plaža na Dunavu. Pozivam vas da dođete nekad do Štranda, bilo prvi put ili ponovo, i da se malo nauživate.

Ima nas Pančevaca u Novom Sadu poprilično, i nekako se držimo zajedno kao da smo u Čikagu. Nije sada da se družimo svaki dan, ali tu smo da se pripomognemo i to je baš nekako lepo i sentimentalno.

I umesto pozdrava, mala poruka: ako već moraš da živiš u Srbiji, bar živi u najlepšem gradu u njoj!

Srdačno,
vaša Dunja Novosađanka

* Deo naselja oko ulice Pariske komune
** Izguglati rečnik novosadskih izraza