Tekst aktivistkinje Građanske akcije Pančevo Ljiljane Spasić napisan povodom obeležavanja dana sećanja na Srđana Aleksića:
Građanska akcija Pančevo i NDNV pozvali su građane i građanke da zajedno polože cveće i poklone se senima i delu hrabrog Srđana Aleksića. Iako je prošlo trideset i tri godine od Srđanove smrti, koga su brutalno i mučki ubili 1993. godine vojnici RS u svom rodnom gradu Trebinju, dok je branio svog sugrađanina Bošnjaka Alena Glavovića, naše društvo i postjugoslovenski prostor i dalje se suočava sa dehumanizacijom, mržnjom, kao i organizovanim zaboravom. Ovim činom nastojimo da se u našem društvu i dalje govori o hrabrosti i solidarnosti.
Ime Srđana Aleksića simbol je ljudskosti i sećanja na sve dobre ljude koji su se tokom ratova devedesetih suprotstavljali zlu i spasavali svoje sunarodnike. U društvima koja se trude da se o zločinima ne govori, naš otpor tome ostaje naša obaveza. Tim povodom organizacije iz regiona pokrenule su pre četiri godine Dane Srđana Aleksića. Cilj ove manifestacije jeste osnaživanje hrabrosti i solidarnosti kao temeljnih vrednosti. Borba protiv zaborava jeste borba protiv režima koji aktivno želi da potpuno izbriše secanja na žrtve tih ratova.
Današnji dan, nije i ne sme biti samo komemorativni događaj, već podsećanje da solidarnost, istina i pravda nisu samo „ideali” nego preduslov za ozdravljenjem našeg društva. Neka Srđanovo delo i dalje bude pravac i putokaz kojim treba da idemo.
Tekst pančevačkog novinara Živoslava Miloradovića koji je student Andrej Tanko pročitao 27. januara, ispred spomen ploče Srđana Aleksića, na južnoj fasadi zgrade Gradske uprave:
Trideset tri godine su prošle od smrti Srđana Aleksića, a mi ga se još uvek sećamo i okupljamo u povodu godišnjice njegove pogibije.
Kako je to moguće u zemlji u kojoj zvanična sećanja ne traju duže od nekoliko meseci, kako je to moguće u zemlji gde masovne pogibije njenih građana preko noći tonu u kolektivni zaborav?
Pa moguće je.
Moguće je zato što smo ovde mi.
Mi koji ne zaboravljamo i koji nećemo zaboraviti.
Mi koji protestujemo, stojimo, ćutimo, opominjemo.
Mi koji se bunimo.
Oni koji su rođeni u godini kada je Srđan umro sada su već zreli ljudi.
Nekoliko generacija je od tada stasalo, tako da ova smrt mnogima predstavlja samo daleki odblesak daleke prošlosti.
Pa zar nije od tada do danas poginulo i nestalo toliko mnogo ljudi? Ko bi se svih sećao, ko bi mogao da živi pod navalom sećanja na tolike smrti?
Pitanje je pogrešno postavljeno.
Ne obeležavamo mi ovde smrt.
Obeležavamo čovečnost.
Slavimo ono čega nam ovde veoma nedostaje.
Čovečnost.
Ljudskost.
Čak se i ove reči sve ređe mogu čuti.
Jer ljudskosti je sve manje, a sve više laži, sve više licemerja, i niskosti.
Srđan je živeo u jednom teškom vremenu, teškom kao i ovome sada, nasilnom i lažljivom.
I Srđan je mogao da okrene glavu, kao što mnogi od nas okreću glavu misleći da će zlo nestati ako ga ne gledamo.
I Srđan je imao svoja pitanja i svoje dileme, svoje planove i svoje snove.
Ni Srđan nije želeo da umre.
Hteo je samo da bude čovek.
Da postupi kao čovek i suprotstavi se zlu.
Izabrao je ljudskost.
Zato sada nemo stojeći ispred njegove spomen ploče, nastojimo da se sećanje na Srđana pronese kroz vreme.
Kada se ova nakazna vladavina, koliko sutra, strovali pod teretom sopstvene mahnitosti, moraćemo da se, kao Srđan pre trideset tri godine, opredelimo na kojoj strani je zlo, a na kojoj dobro.
I neće tu biti nikakve politike.
I neće tu biti nikakvih nacija i nacionalnih jadikovki.
Postojaće samo pitanje da li smo ljudi ili nismo.
