O žvrljotinama, o grafitima i o odgovornosti

Neartikulisano žvrljanje ruži grad, street art ga umetnički ulepšava. Ovo je jedan kratak osvrt na žvrljotine i grafite u gradu

Aleksandar Seneši
Objavljeno 08.12.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Ovo podneblje nikad nije oskudevalo duhom koji se preko raznih natpisa ovekovečio i u našim javnim prostorima. Kao i u većini većih gradova u Srbiji i regionu, grafiti su se razvijali nekako stidljivo i neprimetno. Sve je počelo od žvljotina u vidu bojažljivih natpisa koji su sepostepeno dobijali neke nove oblike kojima su se dodavale deblje konture i boje da bi bili vidljiviji. Polako, ti stilizovani obojeni natpisi dobijaju slikarsku formu i sada imamo mala umetničkih dela na zidovima i fasadama koji postaju deo naše svakodnevnice. Koliko je ta takozvana street art scena nekog grada razvijena toliko se i vrednuje urbana slika tog grada.

Najzaslužniji za razvoj ovog oblika umetnosti i njegovog omasovljenja u Pančevu su naše ustanove i institucije kulture, pre svih Galerija Elektrika (sa Aleksandrom Rakezićem Zografom, najvećim ambasadorom subkulturalne scene ne samo Pančeva, već i mnogo šire) pa do Doma omladine i Kancelarije za mlade Grada Pančeva, koji su imali sluha i duha da ovaj način izražavanja mladih podrže. A da je Pančevo grad kreativaca pokazuje i naša street art scena, počev od murala Mihajla Pupina, preko aktivnosti C6H6 KIDS crtača, pa sve do maštovitih sličica i natpisa po celom gradu.(Prilog galerija slika). Tu treba dodati, iako ne spada u tu grupu, i instalaciju na zidu naše keramičarke Marije Stanojlović, jer je njen rad odličan primer kako se može ukrasiti fasada (Grafiti 1). U mnogim slučajevima su tako oslikane fasade sakrile devastirane i uružene napuštene objekte (Grafiti 2), a u pojedinim slučajevima i obogatile karakter ulice a samim tim i ulepšale grad (Grafiti 3). Da grafitiranje postaje deo kulturnog nasleđa koje se mora širiti i afirmisati evidentno je u gotovo svim većim gradovima u Evropi – Madrid je ustupio 4000m2, Beč takođe, Berlin je priča za sebe… Neke prostore je i naš grad preko pomenutih kulturnih ustanova ustupio našim street crtačima i tu praksu treba nastaviti.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Ipak bi trebalo prvo da se rešimo ruženja grada neartikulisanim žvrljotinama. U celoj ovoj priči imamo i onu, ne tako lepu stranu, a to je da u nemaštovitim rukama umesto grafita po fasadama osvanu žvrljotine koje samo povećavaju vizuelnu zagađenost prostora i ruže grad. Sve bi to bilo podnošljivo ako bi se pomenute žvrljotine nalazile u nekim zabačenim i već devastiranim objektima, kao što bi to recimo bili železnički depoi i napuštene železničke stanice van gradova, ali ne i u samom centru grada. A da bi se to predupredilo potrebno je pre svega popularizirati „kulturu nešaranja” već od najranijeg školovanja i bez eventualne represije i kazni doći do željenih rezultata. Javni prostori nisu i ne smeju biti „ničija zemlja”.

Grafiti se najčešće objašnjavaju kao crteži ili natpisi na zidovima, pročeljima zgrada i drugim površinama, izvedeni kredom, ugljenom ili sprejem, tipični za velike gradove. (http://wikipedia.org/wiki/Grafiti). Dakle, oni predstavljaju slanje poruka na javnim površinama, u pisanoj ili likovnoj formi i uglavnom su moderan i urban subkulturalni način izražavanja mladih u većim gradovima koji preko natpisa i slika šalju poruku društvu. Preko tih poruka se može i sagledati trenutno stanje u društvu.

A kako se javne institucije odnose prema ruženju koje u javnom prostoru prouzrokuju žvrljotine najbolje se oslikava ako pogledamo deo ulice Zmaj Jovine koji se proteže od Karađorđeve ulice do Gradskog parka. Na primer, i sa jedne i sa druge strane zgrade Javnog preuzeća koje se staralo) o uređenju Pančeva, nalaze se zgrade koje su uružene žvrljotinama (Grafiti 4, 5, 6). I to sve preko puta jedne od najstarijih i najprestižnijih osnovnih škola, u kojoj bi deca trebalo da se uče i kulturi i odgovornosti. Recimo, godinama je na deset metara od ulaza u školu stajao jedan veoma prostački natpis na koji godinama niko nije reagovao (Grafiti 7), i na kraju sam ga lično premazao da ne bude prepoznatljiv, jer me je bilo sramota zbog dece. Pa ovakvim ignorisanjem problema se urušavaju i dobri rezultati u svim preduzećima koja se staraju da nam grad bude za primer – a posebno Javnog preduzeća „Zelenilo”, koje je primer kako se može sopstvenim trudom i znanjem učiniti da u skladu sa svojim nadležnostima grad bude lep i za nas i za posetioce. A da se može naći način da se pomenute žvrljotine uklone možemo videti na primeru kako su se privatni vlasnici lokala u tržnom centru između ulica Zmaj Jovine i Njegoševe izborili sa falusoidnim žvrljotinama kojima je bio prekriven hodnik koji vodi do njihovih lokala. Oni su u duhu street arta preko celog zida, udruženo napravili reklamu za tržni centar (Grafiti 8). I onda se brojna pitanja sama nemeću: Zar je zaista toliko nemoguće naći načina da se i zgrade čiji su vlasnici van Pančeva, ili su u fazi privatizacije i restitucije, a koje su na našoj teritoriji, urede i ne ruže grad? Dobili smo komunalnu policiju, zar ona zaista nema nikakvu nadležnost? Dobili smo novi zakon o stanovanju koji nalaže stanarima obavezu da se, između ostalog, staraju o izgledu zgrade. Zar se o objektima u kojima su smešteni republički organi niko ne stara? Zar na njihovim zidovima treba da stoje najvulgarniji mogući natpisi pored kojih svakodnevno prolaze i deca i odrasli? Zar država zaista nema rešenje šta raditi sa održavanjem zgrada u postupku privatizacije i restitucije? Zar crkva zaista ne mari šta sve piše na objektima koji su joj vraćeni u vlasništvo? Zar zaista toliko mnogo košta kanta farbe i par sati rada nekvalifikovanog radnika? Zar nije moguće recimo raspisati konkurs za organizacije civilnog društva koje sa svojim volonterima žele da ulepšaju javne prostore? Svojom pasivnošću samo dajemo slobodu svakome, bio on kreativan ili ne, da ostavlja trag na javnim površinama ne mareći za granicu preko koje se prelazi u destrukciju i vandalizam. Zar je zaista nemoguće izboriti se za pozorničku službu koja bi bila najbliži zaštitnik običnih građana i njihove imovine, ali isto tako i našeg nasleđa? Verovatno postoji i ekonomska računica koja bi potvrdila opravdanost postojanja takve službe.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Mi, Pančevci, unazad skoro 20 godina, nadamo se nekom pravom domaćinu kome će lokalni interesi biti iznad pokrajinskih, republičkih, političkih i malih ličnih interesa. Godinama se takođe nadamo da će pojedinačni pokušaji entuzijasta u školama i drugim institucijama početi da se uvažavaju i repliciraju, pa da će se, recimo, u okviru predmeta građansko vaspitanje u školama deca učiti i naučiti da vrednuju ovaj grad. Umesto toga, zaista ne znam šta uče deca na građanskom niti da li ih na veronauci i čuvarima prirode neko sistematski uči nešto o zajedničkom nasleđu.

Pančevo kao grad sa izuzetnim pojedincima u svim društvenim sferama, ima kapacitet da rešavanjem ove tranzicijske koske u grlu budemo dobar primer i drugima. Samo je potrebno da ne skidamo odgovornost sa sebe, da se ne bavimo onim što drugi nisu uradili, već onim što svako od nas može da uradi. I da se, u međuvremenu, od te tranzicijske koske ne ugušimo…

Kompletna galerija grafita

One Comment to: O žvrljotinama, o grafitima i o odgovornosti

  1. Avatar

    Bitanga i princeza

    decembar 8th, 2017

    Šta drolje misle o kreativcima, a ovi o kreacijama kada ih prođe stanje duha u kome se nalaze i koje ih je, nema sumnje, potaklo da javno iskažu svoje misli ? Šta biva kada se drolje i kreativci pomire, jer su ovakve kreacije očigledno plod ekstremnih osećanja.
    S obzirom da je grafit bajat, tačnije, viđam ga godinama, očigledno je da se bitanga i princeza nisu izmirili, jer da jesu, verujem da grafita, ne bi bilo. Ili pak jesu, ali se kreativac čudi pred svojom droljom, kakva je to dripčina koja je mogla jedno žensko biće da nazove, drolja. Štaviše, takvim mislima se generalizuje. A moguće je da je kreativac našao neku drugu, novu o kojoj ima drugačije mišljenje, a drolja, pak, stvarnog kreativca. Međutim, jednom javno iskonstruisana misao, uvek podseća.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)