Pančo Pravedni u epizodi SS, NIS-RNP, PST

Nastojim da dostignem Lambrijevu formu pa treniram svako veče, pre desetak dana trčim po Strelištu, redovna trasa, 15 kilometara, ništa naročito, prolazim pored Staklare, gledam kako je propala, razvučena, mislim se ko će da toliko zemljište preuzme za male pare? Kad odjednom, vidim reke ljudi se slivaju u Halu sportova, mladi momci i devojke, osnovci, srednjoškolci, nema starijih. Šta je ovo, ponadah se da svira Motli kru u Hali a da nisam čuo, zaustavih nekog derana, reko’, „mladiću, kud’ ste krenuli, šta se dešava?”, on odgovara „nemam pojma, ima neka tribina o drogama, naredili iz škole da dođemo”. Zainteresujem se za stvar, pravim se da sam mlad, uključim se u kolonu, niko me ne prepoznaje, ima i drugih u trenerkama, ulazim u Halu… Popnem se na tribine, imam šta da vidim: žamor i žagor mlađarije, dve hiljade klinaca, po bočnim zidovima pokačeni kičerica trasparenti u nacionalno-patos fazonu neke udruge koja se zove Udruženje sportista i ljubitelja sporta „Srpska Sparta”, dole na parketu red stolova, za njima sede raznorazni, dva puta po dvadeset, preko puta novinari na stolicama. Neka ženska sa plavom nesimetrično sečenom kosom priča nešto u TV-Radojičinu kameru, događaj je zamišljen megalomanično, sasvim naprednjački, glomazno i nekorisno, mnogo košta, a ničemu ne služi… Prišunjam se dole međ’ nastavni kadar, sakrijem se iza stative pa prisluškujem, razgovaraju dve koleginice i kolega, prvo malo neverice da će da dobiju nazad deo plate koji im je Vlada otela, pa će sad da im, kao, vrati, onda malo o smislenosti sindikalne borbe, i na kraju stižu i do tribine.

Pančo Pravedni maskiran u srednjoškolca sedi u sedmom redu s desne strane, 15. sedište s leva – Foto: YouTube/skrinšot

– Koliko je vaša škola dobila kvotu? – pita nastavnica istorije, reklo bi se.

– Nemam pojma, to sve radio sekretar. Iz moje škole ima učenika za dva odeljenja – odgovara tip za koga bi se reklo da drži fiskulturu.

– Jeste, ja sam videla, meni pokazala direktorka, stig’o joj 3. oktobra neki dopis iz Opštine, svim školama i u Pančevu i u selima, potpisala ga Ljubica Cvetanović, ona je šef Odeljenja za osnovno i srednje obrazovanje u Sekretarijatu za javne službe i socijalna pitanja u Gradskoj upravi, da do 6. oktobra pošalju odgovor o učešću škole na ovoj tribini, kao i broj učenika i razrednih starešina koji će na nju doći – referiše treća sagovornica, dobro obaveštena profesorka srpskog, recimo.

Setim se Mikinog Sestrića kako je pre dve nedelje pre toga obilazio Mašinsku, Ekonomsku i Tehničku školu i tamo sa članovima učeničkih parlamenata razgovarao o čuvenom projektu „Kultura na dar”, on bi da mladi prihvate prave kulturne vrednosti, pozorište, književne večeri i koncerte umetničke muzike, pa im deli vaučere u vrednosti od tri crvene da njime plaćaju ulaznice za ovakve događaje, a sad ovde njegova rođena stranka pravi estradni trandibal i rijaliti šou od jedne jako ozbiljne teme. Reko’ dosta rasipanja vremena, ohladiću se, pa se kao Senka, nečujno i neprimetno izvučem iz Hale, istrčim šta mi je ostalo, dođem kući, vežbe istezanja, tuširanje, dve jabuke, jedan grozd i čaj od zove za večeru, daljinski upravljač, TV-Radojica, kad imam šta da vidim: krene prilog, idi mi-dođi mi, nešto priča tzv. gradonačelnik, pa doktor Ovuka, pa ona plavuša sa amelija pulen frizurom, zove se Zorica Dragojerac i pravnica je, pa onda MMA borac Marko Radaković i u finalu Zoran Stavrevski, počasni predsednik te „Srpske Sparte”, koji poentira sloganom „Zdrava deca – zdrava Srbija”. Čekaj, nešto nije u redu. Osim što smo čuli izjave nekoliko aktera i saznali da je pušten neki film, nismo čuli ni jednu jedinu reč izveštaja, šta se tamo, zapravo i dovraga, desilo. TV Pančevo, dobro je da te ima kamen na kamenu. Pitanje je do kada će…

Baron Minhauzen sa delom srpsko-ruske svite – Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić

I tako, muvam se ja pre neki dan oko Rafinerije, berem matičnjak za čaj, taj aromatizovan merkaptanima mi baš prija, kad odjednom naiđe neka kolona automobila, sve crne limuzine, reko’ da ne dolazi neka ruska delegacija u Rafineriju? Očekujem zilove, kad ono sve mercedesi i škode i oni tipovi koji imaju ušne školjke k’o kiborzi, pričaju sa sobom u rever. Pomislim, došle baćuške da uruče Pančevcima vaučere za projekte koji su prošli na konkursu „Zajednici zajedno”, Mikin Sestić urgirao, i verzirao se u te vaučere, otvorili se Rusi, za kompaniju veličine NIS-a, za smešnih 125.000 evra, pa udelili pančevačkim ustanovama milostinju, bacili mrvice da im sirotinja bude zahvalna. Kad ono, vidim među njima i barona Minhauzena, doduše nešto izduženija varijanta, civilno odelo, naočare, ipak, 21. vek je, verzija 2.0. Preskočim ogradu, maskiram se u one tipove u narandžastim uniformama, plavi šlem, crna torbica, gledam okolo, Rafinerija kao Aviv park extended version, sve brendirano, razvučeni baneri „Ispred svog vremena”, „Budućnost na delu”, tako neke mudrolije. Hodnici u upravnoj zgradi okrečeni samo na prva dva sprata, kuda će da prođu zvanice, izvođači radova dobili slobodan dan, ostali da se ne šetaju baš previše, po mogućstvu nikako, spušteni venecijaneri… Stojim među ovim lokalnim likovima sa usnama oklembešenim nadole, slušam govorancije, sopstvenim čulima ne verujem, Minhauzen se razume i u duboku preradu, teške frakcije, mazut i koks, opet neki uspesi, onda sa nekim ruskim udbašem stiska štopericu koja odbrojava dve godine unazad… kamioni, avioni, milioni, deca sa maskama, zapenio protiv neke američke televizije, veličanstvena pobeda Srpske liste na Kosovu (i Metohiji, naravno). Stvarno mana Pančevu što je tako blizu Andrićevom vencu, pa svaka šuša čas posla dođe da nam soli pamet, prosipa bisere i da nas mađija da će za dve godine da nam bude bolje, samo što nije i tako već pet godina… Ukratko, razočaran sam, Maksimilijana Vebera niko ne spomenu…

Poljana na kojoj je trebalo da bude podignut Centar vodenih sportova tokom zasedanja redakcije PST. Pančo Pravedni maskiran u treći grm sleva

Na kraju, uspeo sam da svratim i na sastanak redakcije sajta „Pančevo Si Ti”, to su ona piskarala što za sebe kažu da kritički promišljaju stvarnost, ponašaju se kao da su oni izmislili novinarstvo. Skupljaju se u nekom šipragu na Kotežu 2, tamo gde je trebalo da bude podignut centar vodenih sportova, sav sam se izgrebao dok sam ih pronašao, nigde žive duše, ni kera da prođe, samo ovi manijaci, puše istu cigaru u krug. Ućutim se, u žbun se pretvorim, ne trepćem, ne dišem, samo slušam vetar koji glasove donosi. Neke dve plavuše drže banku, kolo vode, te ovaj može, a ovaj ne može da bude neki heroj svakodnevice, spominju džez policiju, nikad čuo za to, da nije dr Stefanović osnovao neku najnoviju jedinicu za borbu protiv organizovanog kriminala? Tek odjednom neki sredovečni, podgojen, sa naočarima, duža proseda kosa, kaže ovako: „Predlažem da uputimo javni poziv Vesni Martinović, Filipu Loleku Mitroviću i Nikoli Boleku Damnjanoviću da svako od njih napiše autorski tekst koji bi počeo ovako: Ja, ime i prezime, najiskrenije se izvinjavam građankama i građanima Pančeva što sam činjenjem loših poteza i nečinjenjem dobrih poteza, omogućio/omogućila ovoj gomili mufljuza, gulanfera i mamlaza da preuzmu upravljanje gradom. I što smo još posle prošlih lokalnih izbora hteli da što duže zadržimo fotelje, pa smo sa njima delili vlast i nastavili da se blamiramo… pa onda introspekcijski opis svih sranja koja su napravili…”