Zašto gradonačelnik Pančeva Aleksandar Stevanović NIJE frajer?

Eh, kamo lepe sreće i šteta što nije, pa da Pančevo vodi frajer (ne u srbijanskom smislu „domaćin”, „gazda”, Palma, Bidža…), nego baš frajer, onaj koji je – osim što ga krasi zaista veliki broj vrlina – zaista sposoban da na svaki izazov odgovori, spreman da se sa svakim problemom suoči, kuražan da na svakom strašnom mestu postoji, nepokolebljivo odlučan da se sa svakom teškoćom izbori i da – kao funkcioner kome su građani dali mandat, pa su mu zato i poslodavci – svakom tom građaninu pogleda u oči bez trunke stida, jer namerno ne radi ništa pogrešno. Prevedeno na rečnik političke kulture i preneseno na teren javnih poslova – prototip dobrog gradonačelnika, gradonačelnika-frajera bio bi čovek posvećen istrajnom radu u javnom interesu i za opšte dobro (isto važi i za potencijalnu gradonačelnicu, samo treba pronaći odgovarajuću reč, žensku verziju frajera).

Ali ne, nasuprot tome, Pančevo, nažalost, ima za gradonačelnika strašljivka koji se ne snalazi baš najbolje u dodeljenoj mu ulozi, niti su mu medijski nastupi jača strana, o gledanju u oči tek da ne trošimo reči. Drugačije nije ni moglo da bude, s obzirom na ionako nikakav kadrovski potencijal bratije udružene u organizaciju koja spolja liči i u javnosti se predstavlja kao politička partija, izbor koordinatora don Branka (Malovića od Šavnika, Montenegro) da priučeni diplomirani inženjer Fakulteta za graditeljski menadžment Univerziteta Union u Beogradu Aleksandar Stevanović gradonačelnikuje Pančevom i ne čudi, jer koga je imao na raspolaganju da postavi na to mesto? Čak ni među prebezima „žutog ološa” nije bilo pogodnog kandidata, tek ne među onim patetičnim Narandžastima koji su u međuvremenu promenili boju u crnu… a koji su svi danas okupljeni u gradskoj ispostavi kartela braće Vučić, koja sebe naziva Srpska napredna stranka.

Pogledajmo onda samo nekoliko situacija u kojima je Stevanović pao na testu frajerstva, mada je, konstatovali smo već, besmisleno, čak nepristojno, staviti vlastitu imenicu (OVAJ) Stevanović i imenicu frajer u istu rečenicu. Analizirajmo sasvim nove i usputne „sitnice”, dakle ništa događaji tipa aerozagađenje, tragikomična javna rasveta, sedam gradilišta na kojima su na svih sedam probijeni rokovi završetka radova, divljanje investitorskog urbanizma, skandalozan nerad gradskih inspekcija i selektivan rad Komunalne milicije, to je sve poznato onom delu javnosti koji još uvek ima strpljenja i stomaka da prati ovo intenzivno uništavanje grada i raspamećivanje građana; što je najgore, koga briga i šta mari, kad dotični ionako nema kome da odgovora, kakva opozicija, kakvi građani, za nadležne organe je još rano, jedino je važno da don Branko ne bude nezadovoljan…

Grubi faulovi

No, pobrojmo najnovije Stevanovićeve grube faulove ignorisanja javnog interesa i građana kojima treba da služi:

1. Nekoliko ekoloških aktivista je 9. avgusta sa javne zelene površine naspram kućnog broja 15 u Ulici vojvode Putnika uklonilo očigledno nelegalnu bašticu nekadašnje pekare koja je do pre dve godine radila na toj adresi. Ravno tri meseca kasnije, betonske ploče i dalje stoje uredno poslagane na mestu simbolične ekološke akcije kojom je nekoliko kvadratnih metara zemljišta planete Zemlje vraćeno majci Prirodi i građanima Pančeva, za razliku od linoleuma koji su ekolozi doneli ispred Gradske kuće kao „crveni tepih” gradoupraviteljima i koji je uklonjen istog popodneva. Umesto da naloži da nadležna komunalna služba, JKP „Zelenilo”, pokupi pesak, postavi travnati tepih ili cvećem ukrasi taj prostor, da ukori inspekcije što nisu uradile svoj deo posla, a zeleno svesne građane pohvali za ekološku budnost, on se pravi kao da se ništa nije desilo. Možda zato što i ne zna da se išta desilo, jer da bi znao, moralo bi da ga interesuje šta se dešava u gradu, a takvi se prizori ionako ne vide iz kabine SUV-a i iz kabineta na prvom spratu Institucija Sistema.

2. Ažurirani izveštaj o bezbednosti HIP „Azotara” predstavljen je zainteresovanoj pančevačkoj javnosti 3. novembra u velikoj Sali Gradske uprave. O jednom tako važnom dokumentu, čija je, inače, cenzurisana verzija ponuđena na javni uvid, pred šezdesetak za sprdanje sa zdravim razumom vrlo neraspoloženih građana, govorili su predstavnici Ministarstva životne sredine, inženjer Dimitrije iz beogradske konsalting firme „Tekon-Tehnokonsalting” koja ga je sklepala, kao i suvlasnik „Promista” i direktor Azotare Danilo Tomašević, koji bi manju štetu napravio da se nije pojavio, nego što je pričao to što je pričao, ali to je d(r)uga priča, o tome drugog puta.

Ne uvažavajući građane Pančeva i okoline, bagatelišući kvalitet našeg života, bezbednost, zdravlje i nipodaštavajući opasnost po same živote 100.000 ljudi, ovom događaju nisu prisustvovali ni predstavnici drugih nadležnih ministarstava, pokrajinskih sekretarijata, medicinskih ustanova, stručnih vojnih i civilnih službi, a nisu pozvane ni diplomate iz rumunske i bugarske ambasade, da čuju nešto o prekograničnom zagađenju. Ali, gle čuda, ovom događaju nije prisustvovao nijedan donosilac odluka u Gradu Pančevu, ni velepreduzimljiva menadžerka Maja, ni ekstraelokventna gradska većnica zadužena za zaštitu životne sredine i održivi razvoj Katarina Banjai (da, da, imamo i većnicu za životnu sredinu!), ni, pogađate, prezauzeti polgarmešter Stevanović. Pa čak i da nisu imali zakonsku obavezu da ovom skupu prisustvuju, zar elementarni osećaj odgovornosti za građane kojima treba da organizuju život u domenu nadležnosti lokalne samouprave, zar elementarna građanska pristojnost ne nalaže da pomenuti sede u „radnom predsedništvu” i odgovaraju na pitanja iz publike. Ono što se u ozbiljnim i uređenim sredinama podrazumeva, u Majinoj, Katinoj i Acinoj verziji je tek gubljenje vremena, zamlaćivanje sa tamo nekim građanima koji nemaju pametnija posla nego da u četvrtak u podne, u sred radnog vremena, pitaju nadležne „A šta treba da radim ako, recimo, pukne rezervoar amonijaka u Azotari?”.

3. Najnoviji pokušaj pljačke derikoža okupljenih u konzorcijumu vlasnika sada već čuvenog d.o.o. Pantransport zaslužuje mnogo opširniju analizu, ali zadržimo se samo na Stevanovićevoj ulozi u ovom zamešateljstvu. Na vest da se sprema poskupljenje mesečnih karata za studente na relaciji Pančevo-Beograd, sa 2.900 na 5.500 dinara mesečno (tričavih 127 odsto), on je 25. oktobra, prvo, kao, pozvao Pantransport da „preispita odluku”, jer „Grad nema nadležnost davanja saglasnosti na cene u međumesnom saobraćaju” jer je to „komercijalna linija koja spaja dve jedinice lokalne samouprave”. Onda se 4. novembra trijumfalno pojavio na improvizovanoj konferenciji za novinare u holu Gradske uprave, zajedno sa smetenim direktorom Pantransporta Vojom Savičićem, da objavi da će, na molbu Grada Pančeva, cena markice biti korigovana na 3.900 dinara (smešnih 69 odsto) i 3.000 dinara ako u porodici ima više od jednog studenta. On je hteo da relativizuje opravdani gnev mnogih sugrađana koji bi bili izloženi novom trošku i studenata koji su najavili protest za subotu, 5. novembar na platou ispred Gradske kuće. Stevanović je pokazivao fotografije prikupljanja potpisa „za neku peticiju” koje skuplja „određena politička partija”, osudio politikanstvo i one koji žele da politizuju slučaj, pozvao na solidarnost i jedinstvo (!), i najavio uspostavljanje Panvoza tvrdnjom „da Grad Pančevo ozbiljno i odgovorno pristupa svakoj temi (!!!), pa tako i temi uspostavljanja železničkog saobraćaja”. „Mi smo otvoreni i transparentni, vrata ove kuće su otvorena svima i imam obavezu da razgovaram sa našim sugrađanima”, izjavio je, ne trepnuvši, birgermajster. Možda, za početak, kad je već tako raspoložen, da omogući svim novinarima da bez ograničenja prate rad Gradskog veća i svih drugih gradskih tela i da odgovorna lica bez odlaganja pružaju sve informacije za koje novinari procene da javnost ima interes da ih zna. Možda, za početak, da obustavi diskriminaciju (uz to registrovanih!) medija po osnovu uređivačke politike i toga koliko mu se dopada kritičko promišljanje stvarnosti koje neguju redakcije posevećene zanatskim vrednostima i moralnim normama profesionalnog novinarstva. Neka demonstrira tu svoju otvorenost (što bi uradio kada bi bio frajer) pa neka se usudi da osim radnika u poslušnim, lojalnim, kontrolisanim medijima koji promovišu i propagiraju tzv. uspehe gradske vlasti, na ove (sada tzv.) konferencije za novinare poziva kolege iz svih gradskih redakcija i neka bude spreman da odgovara na pitanja tipa „da li je istina da Grad Pančevo ne naplaćuje Pantransportu zakup objekta autobuske stanice i autobaze?”, što sada, uzročno ne bivajući frajer, izbegava…

Četiri sata u kancelariji, četiri na ulici

Pre četrdedesetak godina na tada jugoslovenskoj televiziji emitovana je serija Velo misto scenariste Miljenka Smoja. Radnja je bila smeštena u Split na razmeđi 19. i 20. veka, i pratila doživljaje i sudbine zaista velikog broja koloritnih gradskih likova, između ostalih i gradonačelnika, koga je maestralno glumio Boris Buzančić. E taj gradonačelnik je pola svog radnog vremena provodio u ofićini, obavljajući birokratske poslove, a drugo pola se šetao Splitom, istraživao skrivene kutke, najlokalnije komunalne uslove i društvene prilike, razgovarao sa meštanima, upoznavao se sa njihovim problemima, koje je onda u ona četiri sata kancelarijskog rada pokušavao da reši. E od jednog takvog gradonačelnika bi imalo smisla i primiti čestitku za Dan grada. Sve ostalo, svečane sednice i prateća blamaža, to je sve samo puka demagogija prezira vredna.