Strelištanska mrtva priroda

Zašto su 2008. godine posečena stabla u Ulici Nadežde Petrović na Strelištu i zašto je od onda taj deo naselja ruglo? Zašto su stanari dva puta izmeštali garaže o svom trošku? Sada bi neki građevinski investitor i tu da podiže objekat

Dragana Bijelić
Objavljeno 02.11.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Kada živite na Streli, tu negde u blizini Hale, i doleti vam crveni balon, verovatno vas ne očekuje niz pustolovina kao dečaka iz filma „Le Ballon rouge”, već će biti da je neko bacio višak rekvizita sa zabave baš tu, na ćošku Šanetove i Radivoja Koraća. (Ej, što da ne? Ima mesta…) I zato se valja spremiti za doletanje neke prljave plastične kese, i još koje, i svakojake lake ambalaže… A tu, gde sad već više od godinu dana „ima mesta” za kojekakvo smeće, nekada tog mesta nije bilo. S obe strane Šanetove su bile garaže, par kontejnera namenjenih lokalnom stanovništvu, a prema Hali jedna skromna zelena površina koju smo uredili i održavali mi, stanari parne strane Ulice Nadežde Petrović, pa je lepo moglo da se put do bazena ili Hale prepreči kroz zelenilo i hlad.

A onda je neko, još davne 2008. „šmeknuo” plac za gradnju; zgodno mesto, „samo” da se pomere garaže… Gde? Pa preko puta… ima praznog mesta… Jer, zelenilo se u ovom gradu smatra ni za šta drugo do za prazno, neiskorišćeno mesto… Mi smo se žalili MZ Strelište, pisali JP „Direkcija za izgradnju i uređenje Pančeva”, objasnili naše potrebe, pozvali se na GUP kojim je pomenuta lokacija predviđena za pojedinačno stanovanje, a ne poluuređeno parking ruglo, ali odgovor stigao u vidu svojevrsne birokratske ofanzive, koktela zastrašivanja, prebacivanja odgovornosti i „prijateljskih” saveta. Dobili smo pisano upozorenje dokle su naša dvorišta i da sve van tih linija sklonimo mi, ili će oni svojom silom i mehanizacijom. Nabacili nam da treba da budemo srećni što nam nisu naplatili korišćenje gradskog zemljišta, odnosno, tvrdili su da nije da smo mi raščistili i uredili zapušteno smetlište koje smo zatekli, već smo sadili voće; okoristili smo se… A to što je sve bilo svakom dostupno, nema veze… Dobili smo i sleganje ramenima i „šta ćete” poglede, kao i kratak kurs o tome kako „se radi” u gradu i, ako neko treba da preuređuje prostor, zna se ko je to i kako se uortačuje… kažem, odlučuje.

Vrhunac taktike zastrašivanja je bio taj da se nerad i javašluk pojedinih službi predstavi kao naš propust, pa su nas „posavetovali” da ne valja da „talasamo”, jer nam se domovi vode kao nelegalne građevine (iako ih nismo mi gradili i imaju urednu upotrebnu dozvolu izdatu od nadležnih organa odmah po izgradnji davnih 60-ih, ali koja nikad nije zavedena i koju neće da zavedu jer kažu da nije primenljiva po današnjim standardima). A i to što smatramo svojim okućnicama je zavedeno kao zemljište u javnoj svojini… I prošlo im je… Odustali smo od svog zelenila jer je bilo jasno da nam nisu dostupni legalni kanali odbrane, nespremni za koštac „šutog i rogatog”. I eto… Poslali su radnike sa motornim testerama da seku zdrava, rodna stabla i trpe bes ogorčenih građana, a oni, „utaljeni” sa kojekakvim „investitorima”, skriveni iza službenih vrata, koriste buldožere da sravne naš uložen trud, naš kakav-takav izvor čistog vazduha, naša građanska prava i naše dostojanstvo. Umesto drveća, cveća i trave, dobili smo ruglo…

Što je najgore u svemu, umesto neke zgrade, na mestu sa kog su tražili da ljudi pomere svoje garaže, osta pusta ledina puna opasnih rupa od nekadašnjih auto-kanala… i tako stoji preko 10 godina, što bi moglo da govori o tome koliko je sve bilo po zakonu. Ubili su nam hladovinu ni za šta!

A onda deja vu prošle godine… sad su smislili da grade na drugoj strani ulice…ne na onoj pustari. Naložili vlasnicima sada drugih garaža da iste pomere (naravno o svom trošku i oni) najdalje do 1. maja 2019. Of kors pretili rušenjem, jer radovi počinju posle praznika. Većini vlasnika, kojima su garaže baš potrebne, izbili su bar po 200 evra iz džepa za majstore i prebačaj, dok su neki odustali i prodali svoje garaže za siću, samo da ih više ne „cimaju”… No, prođe otad mnogo praznika, a ništa… Jedino što je gradska uprava na tom mestu uspela da „izgradi” je nezvanična drive-in deponija, na koju svako-tako neko prosto istovari šta god da mu nije potrebno. A ti kontejneri, kao rog izobilja, koliko god da ih prazne, uvek su puni… ništa zato, ima mesta pored… ionako smeće završi tu pored, nakon što ga naši siromašniji sugrađani pregledaju. Ili tu negde u blizini, najdalje do igrališta, na čiju se žičanu ogradu uhvati svo smeće koje ponese vetar… I onaj balon s početka.

Tako po mom iskustvu izgleda „razvoj” u našem gradu. Za kraj bih da pojasnim; „mi“ iz ovog teksta sam ja, moja porodica i neke moje komšije (ali lako može da bude gotovo bilo ko u našem gradu), a „oni” su pojedini ljudi iz kojekavih gradskih kancelarija, koje plaćamo mi da rade za nas i ostvaruju interese nas građana, ali koji sebe često shvate kao gazde celog grada, pa zapravo sprovode svoje ideje (kad kažem „ideje” mislim interese, svoje i nekih bliskih im pojedinaca) na mestima gde ne žive i kojima možda nikad nisu ni prošli… Nije njima pod prozorom… Ne uleće njima u kuće prašinčina od nasutog puta koji natakare preko trave; ne bude njih kojima je nešto potrebno iz garaže u svakojake sitne sate, a katanac baš zaglavljuje i valja ga „ubediti”…

Ne žive oni u krugu od 100 odsto smrtnosti u slučaju akcidenta u „Promistu” (podatak iz studije bezbednosti prezentovane nam javno pre koju godinu u opštinskoj zgradi, a pre nego su „shvatili” da su materije koje tu skladište „neeksplozivne”). Zato bih podržala sve sugrađane koji žele da se pitaju u kakvom gradu žele da žive. Naročito komšije preko pruge. Mi nismo uspeli, vama najiskrenije želim da ne prođete kao mi. Stvarno, dokle više poturivanje sumnjivih „privremenih” rešenja, izmena GUP-a, neutralisanja zakona otezanjem donošenja odluka? Dokle? Dok im mi budemo dozvoljavali.

Ostavi komentar

  • (not be published)