Često možemo čuti da iza neke nama neobjašnjive pojave stoji neko ko drži sve konce u svojim rukama, da je sve deo nečijeg većeg i dobro organizovanog plana. Takve priče postale su deo naše svakodnevice poslednjih nekoliko godina, posebno u pogledu suočavanja sa virusom kovid-19.
Njegova nenadana pojava, naglo širenje, nonšalantno ponašanje državnih funkcionera, pa i nekih lekara, kratak period od prvog zvanično zabeleženog slučaja koronavirusa kod nas (6. marta 2020. godine) do proglašenja vanrednog stanja (15. marta) – sve je to uticalo da „najsmešniji virus u istoriji čovečanstva” ne bude nimalo smešan. Oprečna uputstva šta treba raditi i kako se ponašati u uslovima pandemije, koju je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) proglasila 11. marta, stanje uzbune, straha, brige i zbunjenosti među stanovništvom doprineli su da mnogi poveruju i u ono u šta možda nikada ne bi verovali.
Nove okolnosti doprinele su i promeni ustaljenih navika, a samim tim su uticale i na porast upotrebe interneta i onlajn-komunikacije. Informacije, dezinformacije, lažne vesti i teorije zavere širile su se internetom, društvenim mrežama i različitim aplikacijama za komunikaciju, pa i od usta do usta, brže od kovida. Svesne toga, Ujedinjene nacije i SZO već su krajem marta skovale termin infodemija, stavivši do znanja da (polu)informacije koje stižu do stanovništva mogu ozbiljno da mu naude – da ugroze zdravlje, dovedu u pitanje poverenje u zdravstveni sistem, pa i da loše utiču na politiku javnog zdravlja.
Brzo zaključivanje – baza teorija zavera
Teorije zavere možemo posmatrati iz različitih uglova – bilo da je reč o magijskom razmišljanju u svakodnevnom životu kao načinu na koji „ljudi pokušavaju da konceptualizuju i racionalizuju pretnju nepoznatim” (Aleksandar Bošković, Magijsko razmišljanje), bilo u sklopu folklorističke perspektive. Jer folklor predstavlja „način suočavanja sa krizom, strahom od nepoznatog i sveprisutnom anksioznošću zbog nadolazeće opasnosti” (Ana Banić Gribišić, Savremene legende, glasine i teorije zavere o pandemiji kovid-19 u Srbiji: folkloristička perspektiva). Kako u svom radu ističe Zoran Pavlović („Planirana pandemija”? Teorije zavere o koronavirusu), brojni razlozi vode prihvatanju teorija zavera – od karakteristika ličnosti do zadovoljavanja važnih potreba kako bi se objasnile određene okolnosti, povratio osećaj sigurnosti ili pak očuvala „pozitivna slika o sopstvenoj grupi”. Na sve to upućuju različita psihološka i sociološka istraživanja, a ona ujedno pružaju i nekakve odgovore u pogledu konspirativnog razmišljanja.
Na pitanje da li građani i građanke veruju u teorije zavere, naše društvo potvrdilo je koliko je duboko polarizovano – 50 odsto anketiranih odgovorilo je da veruje, a 50 odsto da ne veruje. Reč je o istraživanju Centra za međunarodnu javnu politiku (CMJP), sprovedenom preko elektronskog upitnika u aprilu 2020. godine na uzorku od bezmalo 6.000 ispitanika i ispitanica. Međutim, kako pokazuju rezultati istraživanja Savetodavne grupe za javnu politiku Balkan u Evropi (BiEPAG/IPSOS – Sumnjivi virus: Zavere i COVID-19 na Balkanu) iz oktobra 2020, čak više od 75 odsto stanovništva veruje u jednu od šest najrasprostranjenijih teorija zavera o virusu kovid-19.
Naučni novinar Slobodan Bubnjević u razgovoru za naš medij kaže da ne treba jednoznačno tumačiti ove podatke. Iako istraživanja ukazuju na to da ljudi nikada ne veruju samo u jednu zaveru, nezahvalno je podeliti populaciju na one koji u zavere „veruju” i one koji u njih „ne veruju”. Smatra da smo svi podložni određenim konspirativnim narativima i da se oni šire koristeći mehanizme zaključivanja i donošenja odluka koji su razvijeni tokom evolucije ljudske vrste.
– Prema modelu koji su dali američki psiholozi Kaneman i Tverski, pri donošenju odluka ponekad koristimo „spori” mehanizam, koji podrazumeva dublje i racionalno, logičko razmišljanje. Ali u većini svakodnevnih situacija se oslanjamo na „brzo zaključivanje”. Ono počiva na heuristikama, na zapažanju sličnosti, i ne podrazumeva udubljivanje. To je vrlo važan mehanizam za čoveka, jer ne bismo mogli da funkcionišemo ako ne bismo bili u stanju da brzo donosimo odluke. Na primer, kad krenemo iz kuće, stajali bismo pred vratima pola sata i promišljali procenu rizika od provale i da li ih zaključati ili ne. Radi opstanka vrste, bitno je bilo donositi brze odluke, posebno ako se na horizontu pojavi nešto što liči na tigra. Ovaj sistem je dragocen, ali i pun mana – često to uopšte nije bio tigar. Teorije zavere se bazično oslanjaju na ovaj sistem zaključivanja – kaže Slobodan Bubnjević.
Sumnja u zvanične narative
Brojne teorije zavera skovane su kako u pogledu porekla kovida, same pandemije, kao i vakcina i vakcinacije. Kao cilj pandemije se navodilo uvođenje kontrole nad ljudima, smanjenje prenaseljenosti, kao i pretpostavka da je ona „paravan za naseljavanje migranata”. Мeđu najglasnijim bila je teorija da je sve „maslo farmaceutske mafije, koja želi da profitira”. Prema istraživanju CMJP-a, u ovu tezu veruje 28 posto stanovništva, dok rezultati BiEPAG-a za Srbiju, kao i Medicinskog fakulteta u Beogradu (CoV2Soul.rs) pokazuje da polovina građanstva prihvata tu zaveru u većoj ili manjoj meri.
Nešto više od trećine stanovništva smatra da je koronavirus nastao u laboratoriji ili da je pobegao iz laboratorije u Vuhanu, dok je ideja da su SAD napravile virus kako bi uništile Kinu zastupljena od 24 odsto (CMJP) do nešto više od 30 odsto (BiEPAG). Teorija zavere o štetnosti mreže 5G i njenoj povezanosti sa pandemijom bliska je 15 odsto stanovništva, tvrdi istraživanje CMJP, dok taj postotak udvostručava anketa BiEPAG-a. U većoj ili manjoj meri, trećina stanovništva Srbije veruje da je Bil Gejts konstruisao čip koji se ubrizgava zajedno s vakcinom protiv kovida radi praćenja stanovništva.
Kako Bubnjević objašnjava, osnovna priča teorija zavera postavljena je tako da heuristikama i anegdotama ukazuje na to da nešto nije u redu sa „zvaničnim” narativom. One nagoveštavaju da se u mirnom predelu pojavljuje ranije pominjani tigar. No većina ljudi neće imati vremena da sačeka i uveri se šta je, prosto će zaključiti da je reč o tigru.
Nedostatak poverenja u državne institucije i funkcionere, sumnja u dnevnu statistiku sa kojom se svakog dana izlazilo u medije, uvođenje policijskog časa i mnogi drugi faktori dodatno su uticali na stvaranje teorija zavera, uz medijske nastupe neodgovornih lekara ili nadrilekara, za čije olako izrečene „istine” najčešće nije bilo vremena za proveru.
– Ljudi razočarani u sistem, a živimo u dobu gde je nivo nepoverenja dostigao velike razmere, radije će poverovati u alternativnu „istinu”. Kad se zavera demistifikuje činjenicama, većina ljudi od nje pak odustaje, ali izvestan broj poklonika ostaje im dosledan bez obzira na logičke nedoslednosti. Oni će sve pokušaje demistifikacije odbaciti kao pokušaj sistema da ih disciplinuje i zavede – obrazlaže Bubnjević.
Od početka pandemije uočeno je da bujica neproverenih informacija negativno utiče na zdravstvenu situaciju. Brojne neistine su izrečene na račun vakcina – od toga da imaju suprotan efekat, da menjaju DNK, da izazivaju sterilitet do toga da nemaju nikakav učinak i da su bolnice prepune vakcinisanih. Kao jedna od teza bila je i ta da je reč o jednom velikom eksperimentu. A sasvim je jasno, što podvlači i Bubnjević, uz manje lažnih informacija bilo bi više vakcinisanih, stvorilo bi se manje novih sojeva, a pandemija bi se okončala mnogo ranije.
Kakve pouke smo izvukli
Mediji su tokom pandemije imali veliku odgovornost, mada su mnogi od njih samo sledili vladinu strategiju. Verovatno je i to jedan od razloga što njihova popularnost niti poverenje koje su im građani i građanke ukazali nije visoko ocenjeno. Kako pokazuju rezultati istraživanja CMJP-a, čak 60 odsto stanovništva u aprilu 2020. nije verovalo informacijama koje je dobijalo iz medija. Četvrtina anketiranih smatrala je da je virus mnogo opasniji, a broj zaraženih i preminulih veći, dok je 35 odsto mislilo da je čitava kriza preuveličana kako bi se pažnja javnosti skrenula sa drugih problema.
Međutim, bez konvencionalnih medija, koji su jedini služili kao suštinsko sito između istine i laži, Bubnjević smatra da bi društvene mreže imale mnogo razorniji efekat u borbi protiv koronavirusa, te su oni bili kakva-takva odbrana od laži i doprineli suzbijanju pandemije.
No postavlja se dalje pitanje, pošto mnogi ljudi i sa najvišim obrazovanjem veruju u konspirativne narative, može li medijska pismenost nekako doprineti suzbijanju takvih teorija? Naš sugrađanin na to odgovara da medijska pismenost sama po sebi ne daje imunitet od teorija zavera, što je paradoksalno.
– Teret borbe protiv zabluda i zavera ne može se prebaciti na građane, na primaoce vesti. Oni ne mogu da se edukuju u svakoj novoj naučnoj disciplini i sami procene da li je danas genetičko terapeustko istraživanje isto što i kloniranje, a sutra da li je fuzija dobar izvor energije. To nije normalno očekivati od publike i predstavlja izgovor sistema za nedovoljno ulaganje i staranje o celoživotnom obrazovanju i kulturi nauke – kaže Bubnjević.
Prema njegovom mišljenju, nepremostivu teškoću predstavljaju stručni autoriteti, lekari i naučnici koji iz različitih razloga šire zablude, što treba suzbijati sistemski.
Pandemija koronavirusa ukazala je na brojne probleme i propuste u javnoj komunikaciji, na sve slabe tačke društveno-političkog sistema i veliku polarizaciju društva. Teorije zavere samo su jedan segment koji je iz tih problema iznikao, što je doprinelo slabljenju politike javnog zdravlja, podrivanju poverenja u državu i urušavanju demokratskog sistema. Nadajmo se da smo iz ove pandemije izvukli neke pouke.
