Nastavak liste građevinskih promašaja: „Panuka” i Zavod za javno zdravlje

Čime su Pančevci zaslužili da pored zgrade Magistrata, jednog od najsvetlijih bisera gradske arhitekture, punih 25 godina stoji nezavršeno gradilište? Još je veća nepoznanica kada će Zavod za javno zdravlje biti preseljen u novi objekat čiju izgradnju i adaptaciju pančevački zdravstveni osiguranici čekaju od 2008. godine

Dalibor Mergel
Objavljeno 14.08.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

Početkom ratnih devedesetih srušena je kuća iz graničarskog doba koja je vekovima ponosno stajala s leve strane zgrade Narodnog muzeja u Pančevu. Krajem pedesetih  desna komšinica Magistrata takođe je uklonjena kako bi na njenom mestu nikla siva višespratnica koja i dalje uporno kvari urbanistički koncept uspostavljen u ovom kvartu pre nekoliko stoleća. Razlozi zbog kojih je s jedne od malobrojnih preostalih graničarskih kuća 1992. skinuta oznaka spomenika kulture pod zaštitom države da bi potom njeni stanari bili iseljeni, a ona zauvek bila zbrisana s pančevačkog urbanog pejzaža, poznati su samo tadašnjem gradskom rukovodstvu i čelnicima javnih preduzeća koji su dozvolili da se to dogodi. Deluje kao da je jedva dočekano da se ova lepotica usled dugogodišnjeg nemara države nađe u oronulom stanju kako bi bila na brzaka porušena, a građevinsko zemljište na kome se nalazila dato u ruke sumnjivim neimarima.

Prethodnici današnjih pančevačkih foteljaša zamislili su da bi na tom mestu mogao da bude sagrađen ni manje ni više nego poslovno-stambeni kompleks s podzemnom garažom. Ovaj projekat poneo je naziv „Panuka”, tako da će, ako radovi ikada budu privedeni kraju a zdanje useljeno, ono slučajno postati imenjak našeg gradskog katamarana koji od maja ove godine u inat dušmanima plovucka Tamišom. Stambena zadruga „Ingrap stan” iz Beograda dobila je tako zadatak da u najstrožijem centru grada, u Gradskom parku kraj Magistrata, izgradi nezgrapni i za ceo ovaj kvart krajnje neprikladni objekat. Nevolje su nastale odmah po čišćenju terena nakon rušenja stare graničarske kuće. Na građevinskom placu na kome je trebalo da počnu radovi na izgradnji „Panuke” obavljena su arheološka istraživanja kojima je utvrđeno da se tu davno nalazio turski han. Uprkos tom značajnom naučnom otkriću bageri su nastavili da kopaju, a projekat nije stopiran. Možda je baš zbog tog pronalaska iz turskog doba kasnije upriličeno osveštavanje temelja „Panuke”, koje ipak, kao što vidimo, nije dalo velike rezultate imajući u vidu da natezanje s okončanjem radova traje četvrt veka.

S obzirom na to da čitav ovaj megalomanski građevinski poduhvat nije odobrio Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, do nedavno je faktički predstavljao divlju gradnju. Izostanak tehničkog nadzora na samom početku izvođenja radova doveo je do niza oštećenja na susednim objektima od neprocenjive istorijske i arhitektonske vrednosti. Štetu je prvo pretrpela nekadašnja kuća pančevačkih knjižara braće Jovanović, da bi se ubrzo Narodni muzej suočio s brojnim nepotrebnim građevinskim neprilikama samo zarad nečijeg sumanutog hira. Na Magistratu u kome je smešten Muzej pojavile su se napukline, vodovodne i kanalizacione cevi u levom delu zgrade počele su da pucaju, a došlo je i do odvajanja aneksa s toaletima.

Nedovršeni objekat pored Magistrata je pančevački šampion u dugogradnji Foto: Nebojša Živković

Godine 1994. Zavod za zaštitu spomenika kulture u Pančevu pokušava da zabrani dalje radove na ovom mestu, a gradski oci su, ipak uvidevši da bi mast mogla otići u propast ukoliko se nešto hitno ne preduzme, ubrzo naložili prekid svih građevinskih rabota koje su pretile da ugroze stabilnost susednih objekata slegnutih i popucalih do te mere da su građani bili prinuđeni na iseljenje iz njih. Investitori su morali da teren vrate u prvobitno stanje pre nego što nastave s gradnjom. Usledili su i sporovi oko vlasništva nad zemljištem, tako da se na ovom mestu jedno vreme čak nalazilo i đubrište. Negde krajem 2001. godine dolazi do stidljivog nastavka radova koji opet zbog nerešenih problema bivaju obustavljeni.

Ovo gradilište dugo je bilo poznato po dugačkim platnima koja su se vremenom iscepala i tako visila i lelujala na vetru, kao i metalnoj ogradi u prizemlju budućeg stambeno-poslovnog kompleksa konstantno izlepljenoj plakatima. Slučaj „Panuka“ pomera se 2006. godine s mrtve tačke. „Ingrap stan” dobija odobrenje za izgradnju, ali od njega odstupa i ne prijavljuje radove. U proleće 2010. podneli su zahtev za legalizaciju objekta, a već septembra naredne godine novi investitor postaje firma „Jugoagent grupa” koja u čitav projekat ulazi kako bi bila namirena hipotekarna dugovanja „Ingrap stana” nastala u međuvremenu. Imovinskopravne zavrzlame i problemi s legalizacijom nastavili su da koče nastavak radova koji do danas nisu privedeni kraju, dok na zgradi još visi plava tabla s 2008. kao godinom završetka gradnje „Panuke”. Ruglo pored Muzeja tako i dalje stoji iza tragikomičnih platnenih kulisa svedočeći o tome da se za kormilom brodića kojim Pančevo plovi preko dvadeset godina nalaze nesposobnjakovići i diletanti.

Plava tabla zaborava Foto: Nebojša Živković

Pančevci su imali razloga da se raduju 17. septembra 2008. godine kada je našu varoš posetio Bojan Pajtić, tadašnji predsednik Izvršnog veća Vojvodine. Povod za njegov dolazak u južne krajeve Pokrajine bilo je postavljanje kamena temeljca za izgradnju nove zgrade Zavoda za javno zdravlje u Ulici Paje Marganovića (preimenovanoj u Miloša Obrenovića). Tom se prilikom Pajtić pored lopatanja bavio i spekulacijama o izmeštanju sedišta Južnobanatskog okruga iz Pančeva u Vršac. Čvrsto je tada uveravao Pančevce da je naš grad najveći u Okrugu, da je njegov centar i da će to i ostati. Ova značajna investicija čiji je početak radova glavom i bradom ozvaničio prvi čovek Vojvodine i pokrajinska perjanica Demokratske stranke, trebalo je da bude finansiran sredstvima iz Fonda za kapitalna ulaganja. Devet godina kasnije zgrada još uvek nije useljena!

Sredina juna 2009. prema Pajtićevom obećanju pri polaganju kamena temeljca bila je rok za završetak novog objekta Zavoda za javno zdravlje. Dinamiku radova zaustavili su brojni zahtevi izvođača za prolongiranjem okončanja izgradnje. Kompanija „Monterra” tako je u više navrata produžavala rokove za po 100 dana zbog navodnih velikih izmena projekta, a posredi su najverovatnije bili njihovi materijalni problemi. Iako su nas godinu dana posle početka gradnje iz Direkcije uveravali da je posao stručno-tehničkog nadzora poveren vrhunskim stručnjacima i da će ugovorne obaveze morati biti ispoštovane, nedovršena zgrada nastavila je da zjapi prazna i poluizgrađena. Ugovor sa firmom „Monterra” avgusta 2011. je raskinut, pa se kao novi izvođač radova decembra iste godine pojavio „PMC inženjering”.

U leto 2012. godine nakon ponovnih probijanja rokova znalo se da Zavod za javno zdravlje ipak neće biti gotov za 170 dana od sklapanja ugovora s novim izvođačkim preduzećem. Novonastali problemi podrazumevali su da projektom nisu bili predviđeni novci za priključenje objekta na neophodnu infrastrukturu – grejanje, elektromrežu, vodovod, kanalizaciju. Ispravljanje tog propusta je sem potrebe za dodatnim finansijskim sredstvima donelo i poteškoće s lokacijom za kotlarnicu. Jedna od opcija bila je izgradnja podstanice kojom bi se grejanje dovelo do nove zgrade, ali je sve to bilo na dugom štapu s obzirom na to da bi za realizaciju plana bila potrebna saglasnost investitora i ostalih učesnika u projektu. Gradnja sistema za ventilaciju i klimatizaciju, kao i unutrašnje uređenje objekta, takođe su postali nerešivi problemi budući da se kasa u međuvremenu ubrzano praznila.

Pre tri godine i „PMC inženjering“ ispao je iz igre. Krajem jula 2014. sa ovom firmom koja se bavila izvođenjem radova na novoj zgradi Zavoda raskinut je ugovor. Iskrsli su i novi razlozi za obustavu njene izgradnje i adaptacije. Postavljanje trafo-stanice preko koje bi se objekat napajao električnom energijom podrazumevalo bi izmene Plana detaljne regulacije za Gradski stadion, a problem s grejanjem se dodatno zakomplikovao iako je kotao nabavljen. Naime, pored toga što su rekonstrukcijom bolničke kotlarnice smanjeni njeni kapaciteti, ispostavilo se da za nju Gradska bolnica nema ni projekat protivpožarne zaštite. Isto tako, prilikom izrade projekta nove zgrade nisu poštovani zakonski propisi u vezi s energetskom efikasnošću, pa su stoga u tom smislu naložene njegove promene.

Nova zgrada Zavoda za javno zdravlje godinama sablasno prazna i nedovršena Foto: Nebojša Živković

S prolećem 2017. stigle su i nove vesti o završetku radova na zgradi Zavoda za javno zdravlje. Aprilska poseta direktora Uprave za kapitalna ulaganja AP Vojvodine, Nedeljka Kovačevića, za građane naše napaćene varoši značila je mnogo jer je tom prilikom dotični sa čelnikom pančevačke Opšte bolnice potpisao ugovor o rekonstrukciji i adaptaciji Internog odeljenja. Dr Ovuka nas je tada nadahnutom govorancijom, još žešćom od one koju je Pajtić onomad izdeklamovao s lopatom u ruci, pokušavao ubediti kako je došlo do dobre sinergije između republičke i pokrajinske vlade koja će dovesti do fantastičnog napretka. „Mi pišemo novu istoriju pančevačkog zdravstva i to je dokaz da narodna vlast pre svega misli o narodu i pacijentima, da se ljudi leče u normalnim uslovima”, rekao je Ovuka, a preneo portal juznibanat.rs prvoga aprila, slučajno ili namerno baš na Svetski dan šale. Pokrajinski direktor Kovačević je, pak, pri kraju svoje besede izrazio očekivanje da će posle rebalansa budžeta u junu biti završena zgrada Zavoda za javno zdravlje. Rebalans prođe, a Zavod za javno zdravlje kome gravitiraju žitelji čitavog južnog Banata i dalje je jedina zdravstvena ustanova u Srbiji koja nema svoje prostorije, već koristi prvi sprat Internog odeljenja Opšte bolnice u Pančevu koji je premali da bi zadovoljio njene potrebe.

Neko bi rekao da za sve ove propuste odgovorni treba da polože račune. Živeći u Srbiji navikli smo da vlast i političari ne preuzimaju odgovornost ni za izgovorenu reč niti za svoje štetne postupke. Zakoni su fleksibilni i lako izmenjivi ako se u nebranom grožđu nađe neko od njih, dok obični građanin teško može da izbegne ruku pravde. Dok mi mukotrpno radimo da bismo redovno plaćali poreze, račune za vodu, struju, telefon, neko ko je iz budžeta plaćen da vodi državu niže greške zbog kojih retko biva kažnjen. Najžalosnije je to što su mnogi od nas dobrovoljno odlučili da stave ružičaste naočare i žive u neznanju da su gotovo trideset godina žrtve političkih šibicara.

Ostavi komentar

  • (not be published)