Jezik, mediji i kultura: Medijsko opismenjavanje gimnazijalaca

Šta se u domaćem obrazovnom sistemu preduzima na polju medijske pismenosti? Pre dve godine u gimnazije je uveden izborni predmet koji đake podučava ovim veštinama, što je neophodno, ali ne i dovoljno: medijskoj pismenosti treba da se uče svi građani i kroz druge društvene odnose

Nenad Živković
Objavljeno 09.06.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Kako sačuvati zdrav razum i sposobnost prepoznavanja zlonamernih medijskih sadržaja u uslovima u kojima je javnost svakodnevno izložena nezamislivim količinama lažnih vesti, poluistina, alternativnih činjenica i najrazličitijih medijskih manipulacija? Istražujući ove pojave, teoretičari komunikologije, sociolozi, politikolozi, naučnici, profesionalni novinari, publicisti, po raznim osnovama zainteresovani akteri, ali i „obični potrošači” tih informacija, traže odgovore na logična pitanja: Kako se zaštititi od poplave dezinformacija i kako neutralisati njene loše posledice po stabilnost zajednice? I, strateški još važnije: Kad je pravo vreme, u kom uzrastu treba da počnemo da se medijski opismenjujemo? Reformatori obrazovnog sistema, nastavnici i kreatori školskih programa u Finskoj, recimo, koja je u medijskom opismenjavanju stanovništva otišla veoma daleko u odnosu na druge zemlje, smatraju da, praktično, nema donje granice: Kari Kivinen, nastavnik u jednoj srednjoj državnoj školi u Helsinkiju, kaže u tekstu objavljenom u Gardijanu da „Bajke uvek mogu da posluže. Na primer, lukava lija koja uvek slatkorečivo prevari druge životinje. To i nije baš loša metafora za određenu vrstu političara, zar ne?”

U ovoj zemlji su multiplatformska informacijska pismenost i razvijanje kritičkog razmišljanja osnove međupredmetnog kurikuluma koji je 2016. godine uveden u srednje škole. Medijska pismenost se, dakle, može vežbati u okviru svakog predmeta. Tako na primer, na nastavi matematike srednjoškolci uče kako je lako lagati koristeći statističke podatke, na likovnom vaspitanju mogu videti kako se može manipulisati značenjima neke slike. Na nastavi istorije, učenici analiziraju propagandne kampanje kroz vekove, a na časovima geografije uče kako da koriste i čitaju Google Maps i Google Earth. Na nastavi finskog jezika učitelji sa decom vežbaju prepoznavanje konteksta u kojima se reči mogu zlonamerno koristiti da bi nekoga zbunile, obmanule ili prevarile.

Kakva je u tom smislu situacija u Srbiji, dokle smo mi stigli u procesu razvijanja otpornosti na dezinformacije, pogotovo kod mladih ljudi?

Cilj – unapređivanje kompetencija

Sve do školske 2018/19. učenici završnih razreda srednjih škola u našoj zemlji, i to samo oni koji pohađaju građansko vaspitanje, imali su prilike da se tokom nekoliko časova posvećenih medijskoj pismenosti u okviru nastavnog plana i programa za ovaj predmet, upoznaju sa temama koje se odnose na ovu veštinu. Nastavne jedinice namenjene maturantima (Mediji kao izvor informacija – pitanje verodostojnosti; Medijska pismenost; Razumevanje i tumačenje medijskih poruka; Mehanizmi medijske manipulacije; Uticaj tačke gledišta na objektivnost informacija; Selekcija informacija – objektivnost kao odgovornost; Uloga medija u savremenom društvu) obrađuju se u onoj meri u kojoj se nastava građanskog vaspitanja održava i u meri u kojoj su učenici za nju uopšte zainteresovani. S druge strane, na pitanje zar i učenici koji su odabrali versku nastavu ne treba da steknu osnovne predstave o medijskoj pismenosti i dalje nema razumnog odgovora (kao i o svemu drugom o čemu se na građanskom uči, kao da vernici ne mogu i ne treba da budu svesni građani; ali to je druga tema).

Sa jedne radionice neformalnog obrazovanja o medijskoj pismenosti u Pančevu

Od pre dve godine je, u okviru programa reforme gimnazija, u ovaj tip škola uveden, između ostalih izbornih, i predmet Jezik, mediji i kultura, upravo s namerom da popuni tu očiglednu prazninu u sticanju veština medijske pismenosti i da unapredi kompetencije učenika radi njihove bolje pripreme za dalji nastavak obrazovanja, uključivanje u evropski obrazovni prostor i u svet različitih i različitosti. Cilj pohađanja izbornog programa jeste da na 37 časova tokom školske godine, kroz module Javni nastup, Kreatori i primaoci medijskih poruka i Vrednosti za učenike prvog razreda i module Mediji i zabava ‒ popularne ekspresivne forme, Amaterska kultura i kreativni aktivizam i Identitet u digitalnom okruženju za učenike drugog razreda, doprinese unapređivanju njihovih komunikacijskih veština, razvoju medijske kulture i utiče na usvajanje kulturnih obrazaca koji će im omogućiti snalaženje u savremenom svetu, izgradnju identiteta i dalji profesionalni razvoj. Po završetku programa učenik bi trebalo da bude u stanju da kritički razmatra pozitivan i negativan uticaj medija, da procenjuje značaj i uticaj informacija i izvora, te da dobijene informacije povezuje sa sopstvenim iskustvom radi rešavanja različitih situacija, da prepoznaje primere manipulacije, diskriminacije i govora mržnje u medijima i da, ako već nema, stekne kritički odnos prema njima. Ovaj predmet treba da pomogne mladim ljudima da se odgovorno odnose prema kreiranju sopstvenih medijskih poruka, da komuniciraju na konstruktivan način, da iskazuju spremnost da učestvuju u akcijama čiji je cilj unapređivanje medijske kulture i da razlikuju kulturne od popularnih sadržaja kako bi na osnovu toga formirali vrednosne sudove.

Utisci profesorki pančevačke Gimnazije

O tome kako se ovaj predmet realizuje u pančevačkoj Gimnaziji „Uroš Predić” i koliko su učenici zadovoljni njime, za naš sajt govore Miona Komatina, profesorka srpskog jezika i književnosti i Biljana Jelić, profesorka francuskog jezika, koje drže i nastavu predmeta Jezik, mediji i kultura. One su pre dva leta prošle obuku Ministarstva prosvete za predavanje ovog predmeta, koju drže kolege koje su sertifikovane za ovu oblast i stručnjaci iz školskih uprava. Miona i Biljana kažu da postoji veliko interesovanje za JMiK, oko dve trećine učenika opredelilo se da ga pohađa, i da je predviđeno brojčano ocenjivanje i izrada domaćih zadataka, ali da za razliku od drugih predmeta, nema kontrolnih i pismenih zadataka.

Na pitanje šta konkretno rade na časovima i kako se odvija nastava, Biljana odgovara da je sa đacima, na primer, analizirala javne nastupe raznih ličnosti sada i u prošlosti, i da su vežbali kako javni nastup treba da izgleda. „Nekoliko učenika održe mini-prezentaciju, a onda je ostali ocenjuju, razmatraju, upoređuju, traže greške, traže model kako treba da izgleda savršen javni nastup. U tom cilju smo analizirali motivacione govore Nika Vujčića, kao i obraćanja Martina Lutera Kinga ili poruke Stiva Džobsa, recimo”, objašnjava koleginica Jelić i dodaje da su se bavili i serijskom reprodukcijom, medijskom manipulacijom, lažnim vestima, kičem i šundom kao fenomenom. Ona kaže da su učenici često o raznim temama pravili digitalne prezentacije, pa su o njima razgovarali, jer je jako važno da se neguje interaktivnost. „Ja sam tu samo da ih uvedem u priču i usmerim tok diskusije ako je potrebno, a oni treba da ispolje svoje mišljenje i da ga brane argumentima”, poentira Jelićeva.

Sleva: Biljana Jelić i Miona Komatina u razgovoru sa našim saradnikom

– U okviru teme medijska konvergencija u drugoj godini upoređivali smo trasnformacije istog dela u različitim umetničkim izrazima. Književna dela koja su adaptirana kao pozorišna predstava i film. Izučavali smo pravila radio drame, televiziju kao medij, trejler kao format… – dodaje Miona i kaže da su nastavne jedinice primerene 21. veku, da su atraktivne i ostavljaju prostora za kreativnu improvizaciju.

– U drugoj godini se bavimo omladinskim stvaralaštvom, životom grada i okruženjem mladih, pa su ulična umetnost, ulični svirači i street art bili naročito izazovni za istraživanje. Na jednom času su članovi benda Buč Kesidi odgovarali na pitanja učenika, nakon čega su đaci od tog razgovara napisali intervju za elektronski časopis koji pripremamo u okviru nastave. Takvi događaji se učenicima jako dopadaju – objašnjava profesorka Komatina opisujući nivo zainteresovanosti učenika za ovaj predmet.

– Stilska analiza nekog dela popularne kulture zanimljiva je učenicima, jer posmatramo taj sadržaj iz umetničke perspektive – učimo da pravimo razliku između zabave i umetnosti, da nađemo tačku u kojoj se dodiruju, ali i liniju koja ih razdvaja. Tu se učenici dobro snalaze jer im je ta oblast bliska. Deluje da rijaliti programe, kako bi oni rekli, „hejtuju” – saopštava svoje utiske profesorka srpskog.

Njena koleginica Biljana slaže se sa tim da gimnazijalci kojima drži nastavu retko gledaju televiziju jer se informišu uglavnom preko interneta, ali da je baš zato važno da ih nauče da odaberu medijske sadržaje sa globalne mreže. Ona smatra da je usvajanje veština medijske pismenost izuzetno važno jer se mladi tako uče kritičkom razmišljanju. Obe profesorke su saglasne u oceni da je značajno da đake uče ovim veštinama već u ranom uzrastu. Oni možda sada još nisu svesni i ne vide korist, ali će im samostalno korišćenje tih veština pomoći da pre sazre. Naučeno može da se primeni i u drugim predmetima, na primer u sociologiji ili nastavi jezika, zaključuju Biljana i Miona.

Nesporno je da je medijsko opismenjavanje neophodno i korisno u okviru obrazovnog sistema, ali i da to nije dovoljno, jer medijskoj pismenosti treba da se uče svi građani i kroz druge društvene odnose. Uporedo sa tim procesom, morao bi da teče proces suzbijanja širenja lažnih vesti i dezinformacija, kao izuzetno štetan po (mentalno) zdravlje pojedinca i celog društva.

Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Njegov sadržaj je isključiva odgovornost Redakcije sajta Pančevo Si Ti i ne odražava nužno stavove Evropske unije.

Ostavi komentar

  • (not be published)