Prethodni nastavak feljtona možete pročitati ovde
Najsnažniji utisak koji je ovaj istraživač stekao prilikom proučavanja primene Zakona o zaštiti potrošača i drugih za potrošače relevantnih propisa na sudovima u Beogradu i Pančevu jeste – dramatičan nedostatak vladavine prava. U predmetima u kojima su potrošači zakonski u pravu, što bi moralo da bude makar solidna pretpostavka za uspeh u sporu, taj uspeh po pravilu izostaje.
Postupanja sudova u Pančevu i delimično Beogradu, u sporovima u kojima se kao jedna strana u postupku javljaju potrošači, duboko su nepravična prema njima i bude ozbiljnu sumnju u funkcionisanje sudske vlasti kao nezavisne u situacijama kada se kao druga strana u sporu javlja „državni” igrač čiji je osnivač lokalna samouprava a koji je u dominantnom, praktično monopolskom položaju na teritoriji za koju je osnovan.
Postupanje sudova ostavlja utisak pristrasnosti u korist pružalaca usluga
Obrazloženja po potrošače nepovoljnih presuda osnovnih i viših sudova u Pančevu i delom u Beogradu ne govore samo o slabom kvalitetu suđenja, o slaboj edukovanosti sudija u potrošačkoj materiji, o selektivnoj primeni propisa i sistemski pogrešnoj primeni materijalnog prava, o neprimenjivanju imperativnih zakonskih normi iz Zakona o zaštiti potrošača i Zakona o obligacionim odnosima, o nevođenju računa o odnosu sistemskih i posebnih zakona, hijerarhiji pravnih akata i jedinstvu pravnog poretka, kao i o tome da je potrošač po zakonu slabija strana u ugovornom odnosu sa trgovcem. Obrazloženja tih presuda ostavljaju, nažalost, i utisak da je sud pristrasan u korist moćnih trgovca uslugama od opšteg ekonomskog interesa.
Naime, iz presuda je vidljivo da sud apsolutno poverenje poklanja činjenicama koje komunalna preduzeća iznose u postupku, bez provere zasnovanosti tih činjenica na zakonima i opštim aktima lokalne samouprave i bez zahteva da se one dokažu. Dalje, obrazloženja zasnovana na tim činjenicama u pančevačkim sudovima se prepisuju iz predmeta u predmet, dok se pozivanja potrošača na propise koji ih štite i na činjenice koje njima idu u korist ne uzimaju u obzir pa se čak i ne unose u zapisnik. Tu je i fenomen prepričavanja pravnih normi prilikom kojeg se izostavljaju detalji odlučujući za potrošačev uspeh u sporu, i koje kao da je u službi stvaranja pogrešnog utiska da norma nije u korist potrošača već u korist trgovca.
Sudske prakse su veoma problematične
Poseban problem su sudske prakse na koje se sudije osnovnih i viših sudova izričito pozivaju na ročištima i u presudama, ili ih implicitno primenjuju. Te prakse su ili:
(1) zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava (npr. prebacivanje tereta opredeljivanja uplata po računima komunalnog preduzeća na potrošača uz pozivanje na član 312 Zakona o zaštiti potrošača i neprimenjivanje članova 86 i 91 Zakona o zaštiti potrošača), ili
(2) na netačnom tumačenju odnosa među propisima (čiji se odbljesci mogu prepoznati u sudskim podnescima toplana i mišljenjima organa državne uprave) iz kojeg proizilazi da – suprotno ustavnim načelima hijerarhije pravnih akata i jedinstva pravnog poretka Republike Srbije – Zakon o komunalnim delatnostima kao specijalni zakon i opšti akti lokalne samouprave kao podzakonski akti imaju jaču pravnu snagu od sistemskih zakona kao što su Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o zaštiti potrošača, ali i od Zakona o energetici, ili
(3) na činjenicama i situacijama koje nemaju uporište u zakonima, pa čak ni u opštim aktima lokalne samouprave-osnivača komunalnog preduzeća.
Smeju li takve prakse uopšte da postoje?
Problemi sa nepravičnim tretmanom potrošača vide se takođe u sudskim predmetima u kojima se kao druga strana ne javlja „država”, tj. javno komunalno preduzeće, već privatni telekomunikacioni operatori ili privredna društva za naplatu potraživanja kao kupci potraživanja telekomunikacionih operatora prema potrošačima. Propisi se tumače u korist operatora odnosno pravnog sledbenika, ugovori i opšti uslovi poslovanja postaju jači od imperativnih zakonskih normi, sud ne obavlja svoju službenu dužnost iz člana 109 Zakona o obligacionim odnosima, da pazi na ništavost ugovornih odredbi, ne bavi se utvrđivanjem nepravičnih ugovornih odredbi, čak odriče notornu zakonsku činjenicu da se ugovorna kazna za novčana potraživanja ne sme ugovarati.
Praksu viših sudova po delegiranim predmetima niko ne ujednačava
Dodatnu nesigurnost unosi delegiranje ožalbenih prvostepenih predmeta. Naime, Viši sud u Beogradu zbog svoje preopterećnosti prebacuje predmete drugim višim sudovima po Srbiji, što je, prema podacima koje je ovaj istraživač dobio iz samog Višeg suda, naročito bilo izraženo 2019. godine.
Kako stvari stoje, praksu viših sudova po delegiranim predmetima niko ne ujednačava, a problem je, posredstvom projekta u sklopu kojeg je ova studija sačinjena, prepoznat i u Ministarstvu pravde. Ostaje da se vidi kako će problem biti razrešen, a iz teksta „Zašto komunalna preduzeća mogu da vam naplate uslugu koju ne pružaju” https://potrosackisavetnik.com/komunalna-preduzeca-mogu-da-naplacuju-usluge-koje-ne-pruzaju/, objavljenom 2015. godine na sajtu Potrošački savetnik mogu se sagledati pogubne posledice neujednačene prakse usled raspodeljivanja ožalbenih predmeta koji se zasnivaju na istom ili bitno sličnom činjeničnom stanju a na koje se primenjuje isto materijalno pravo. Iz teksta se vidi da u pogledu problema nevršenja usluge odnošenja smeća u selu Šiljakovac kod Barajeva Viši sud u Beogradu ima jedan stav (na štetu potrošača) a Viši sud u Pirotu – dijametralno suprotan stav (u korist potrošača). Tek će se videti kako će razni viši sudovi po Srbiji postupati po predmetima Infostana u vezi sa saldiranjem uplata i automatskim knjiženjem (uračunavanjem) uplata na najstarija neplaćena potraživanja.
Vrhovni kasacioni sud je potrošačima teško dostupan
S obzirom na evidentno slab kvalitet suđenja na osnovnim i višim sudovima, potrošačima na raspolaganju ostaju Vrhovni kasacioni sud kao najviši sud u zemlji i Ustavni sud, a po iscrpljenju svih pravnih lekova i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu.
Do Vrhovnog kasacionog suda je veoma teško stići, jer se tu kao prepreka javlja ili primena sporova male vrednosti (situacija kada je potrošač tuženi) ili izuzetno visoko postavljen cenzus u smislu minimalne vrednosti imovinsko-pravnog spora povodom kojeg se može zatražiti revizija (situacija kada je potrošač tužilac), a taj cenzus iznosi 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke na dan podnošenja tužbe.
Pravila sporova male vrednosti ugrađena su u pravila potrošačkog spora, i ta pravila su, u domenu ograničenja obima ožalbenog ispitivanja prvostepene presude, podjednako neprikladna za potrošače koji su tužena strana i za potrošače koji su tužilačka strana. Dakle, u žalbi na prvostepenu presudu potrošač ni kao tužilac ni kao tuženi ne može da predlaže nove činjenice i nove dokaze, već samo može da ističe pogrešnu primenu materijalnog prava i, u ograničenom obimu, da ističe pogrešnu primenu odredaba parničnog postupka. Pošto se u drugom stepenu ne mogu predlagati nove činjenice i novi dokazi, ročišta se ne održavaju, već se odluke donose „kabinetski”, bez prisustva javnosti.
Što se revizije tiče, ona je u sporovima male vrednosti izričito zabranjena (situacija kada je potrošač tuženi), dok je u potrošačkim sporovima dopuštena (situacija kada je potrošač tužilac) ako po opštim pravilima parničnog postupka spor prelazi vrednost od 40.000 evra (član 403 stav 3 Zakona o parničnom postupku).
Praktično, potrošač kao tužilac je tek u teoretski boljem položaju u odnosu na potrošača koji je tuženi, jer vrednosti sporova u kojima se kao strana u postupku javljaju potrošači teško da dosežu nekoliko hiljada evra, pa i to veoma retko. Čak i kad bi cenzus bio znatno niži, mnogim potrošačima u osiromašenoj Srbiji bio bi problem da angažuju advokata, a revizija se može izjaviti samo preko advokata (član 410 stav 2 tačka 2 Zakona o parničnom postupku).
Postoji, doduše, situacija u kojoj je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ali za prihvatanje ove posebne revizije iz člana 404 Zakona o parničnom postupku neophodno je dokazati, to jest neophodno je da Vrhovni kasacioni sud oceni, da se ona tiče pravnih pitanja od opšteg interesa odnosno pitanja u interesu ravnopravnosti građana, zbog čega je potrebno ujednačiti sudsku praksu ili pružiti novo tumačenje prava.
Na osnovu iznetog može se izvući zaključak da su potrošači, zbog generalne nedostupnosti revizije, onemogućeni da svoje probleme sa komunalnim preduzećima-monopolistima prenesu sa nivoa lokalne samouprave – za čije su područje ustanovljeni i osnovni i viši sud (a za koje smo, na primeru Pančeva, videli da favorizuju odluke lokalne samouprave) – na nivo Vrhovnog kasacionog suda. A Vrhovni kasacioni sud, za razliku od osnovnih i viših sudova, nema problem sa primenom Zakona o zaštiti potrošača. Iz prakse se može videti da Vrhovni kasacioni sud uočava da osnovni i viši sudovi ne primenjuju taj zakon čak i kad se potrošač na njega pozove[1], pri čemu Vrhovni kasacioni sud ima ovlašćenje da ujednači praksu sudova na nivou cele zemlje.
Upravo su preko Vrhovnog suda Hrvatske – suda koji u toj zemlji odgovara onom što je Vrhovni kasacioni sud u Srbiji – hrvatski potrošači ostvarili ključnu pobedu protiv tamošnjih toplana-monopolista, zadavši odlučujući udarac naplati indirektnog grejanja kroz zidove, podove i plafone, naplati bez merenja utroška i naplati bilo kakve naknade bez zaključenog ugovora[2].
Ustavni sud se ne osvrće na potrošačka pitanja
Što se Ustavnog suda tiče, on se, nažalost, doima samo kao obavezna usputna stanica na putu do Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu jer odluke Ustavnog suda pokazuju da se on ne osvrćena potrošačka pitanja. Njegove odluke su po pravilu odbacujuće, i on, za razliku od Vrhovnog kasacionog suda – sudeći po odlukama u koje je ovaj istraživač imao uvid – ne primenjuje Zakon o zaštiti potrošača, a pitanje naplate fiksnog dela cene daljinskog grejanja za uslugu koja se ne pruža i visine te naknade ne posmatra sa stanovišta nečasnog postupanja na tržištu prema potrošačima (član 90 Ustava Srbije) niti ga sagledava kroz prizmu očigledne, višestruke nezakonitosti takvog rešenja, uključujući kršenje zabrane ustanovljavanja prava i obaveza kojima se za pružaoce komunalnih usluga stvara ili iskorišćava monopolski položaj na tržištu (član 14 Zakona o obligacionim odnosima), već ga podvodi pod pitanje celishodnosti takvog rešenja i na osnovu toga – odriče svoju nadležnost, sa katastrofalnim posledicama za potrošače.
Iz ovakvog rezonovanja Ustavnog suda može se izvući zaključak da je zaštita potrošača od nečasnih postupaka koji proističu iz ustanovljenja odnosno zloupotrebe monopolskog i dominantnog položaja na tržištu prepuštena lokalnoj samoupravi – entitetu koji je osnivač i vlasnik komunalnih preduzeća-monopolista i donosilac opštih akata na osnovu kojih ta preduzeća postupaju i na čiju sadržinu ona mogu da utiču. Na primeru Pančeva smo videli da tamošnja lokalna samouprava ima višedecenijsku istoriju donošenja opštih akata sa nezakonitim odredbama na štetu potrošača daljinskog grejanja, a sa ciljem njihovog zaključavanja u ugovornom odnosu sa „Grejanjem”. Može li joj se verovati kad procenjuje da li je „celishodno” da potrošač plati 15 ili 50 odsto od cene na ime nekakvih „troškova ‘Grejanja’” u situaciji kada „Grejanje” ne pruža uslugu, kada potrošač u stanu nema zajedničkih instalacija, i kad je jedna takva naknada u bilo kom iznosu u suprotnosti sa dva sistemska i dva sektorska zakona: Zakonom o zaštiti potrošača i Zakonom o obligacionim odnosima, odnosno Zakonom o komunalnim delatnostima i Zakonom o energetici?
U sledećem nastavku, 18. februara: Stanje zaštite interesa potrošača usluge grejanja
[1]Vrhovni kasacioni sud Rev 2800/2019 od 25. 9. 2019. https://vk.sud.rs/sr-lat/rev-28002019-319126-posebni-postupci-prava-potro%C5%A1a%C4%8Da?fbclid=IwAR3ZSKiZTpwf-22pMIkzCbVivKM3bafqvRKMYnKPOMDR8tnmwAb0dYrZ2Ss
[2]Videti tekstove https://www.vecernji.hr/vijesti/vrhovni-sud-i-u-vinkovcima-nezakonito-naplacuju-grijanje-566439, https://www.vecernji.hr/vijesti/vinkovcani-dobijaju-presude-u-svoju-korist-zbog-neplacanja-racuna-za-grijanje-958170 i http://www.glas-slavonije.hr/201679/4/Gradjanima-koji-se-iskljuce-iz-sustava-grijanja-vise-se-ne-mogu-slati-racuni
Tekst je preuzet iz studije Jovana Ristića „NEVIDLJIVI ZAKON (neprimenjivanje propisa o zaštiti potrošača usluga od opšteg ekonomskog interesa pred sudovima u Beogradu i Pančevu)”, koju je oktobra 2020. godine objavilo Udruženje potrošača i bankarskih klijenata Efektiva, Beograd, uz podršku Centra za evropske politike, Naleda i European Western Balkans, kroz projekat „Pripremi se za učešće” koji finansira Delegacija Evropske unije u Srbiji.
Pančevo Si Ti će u narednim mesecima objavljivati delove knjige koji se odnose na nezakonit rad JKP „Grejanje” (naplata fiksnog dela cene grejanja isključenim potrošačima) i na praksu sudova u Pančevu po ovom pitanju. Oprema teksta redakcijska.
Jovan Ristić (1973, Beograd) je diplomirani pravnik, angažovan u udruženju potrošača Efektiva. Pravna specijalnost su mu usluge od opšteg ekonomskog interesa i izvršni postupak. Dugo je bio agencijski i istraživački novinar, i prevodio je sa engleskog jezika.
