U poslednje vreme često nailazim na pojam „gej ideologija”, spotičem se o njega na svim mogućim mestima, od tvitova poznanika do izjava Boška Obradovića. Ne znam šta on znači i blam me je da Boško operiše terminologijom iz ove branše bolje nego ja. „Ako ne znaš, ti nauči!”, poslušah reči mlade estradne umetnice i bacih se na pretraživanje. Krenuo sam oprezno, hajde da vidimo šta za početak tačno znači ideologija: „Iskrivljena, lažna svest tj. slika stvarnosti prilagođena nečijim vrednostima i interesima” ili „Sistem ideja koje zastupa neki pojedinac ili grupa”; definicija varira od toga da li se koristi u negativnom ili pozitivnom kontekstu.
Hajde sada da zamislimo kako bi izgledala „gej ideologija”, ta iskrivljena slika stvarnosti podređena gej interesima? Biti gej je dobro i poželjno, dok je biti strejt loše i nepoželjno, možemo slobodno reći bolesno. Svi bi trebalo da budu gej, no ako neki nastranjak to ipak nije, najbolje bi bilo da se time ne hvali i da strogo krije svoju izopačenu prirodu. Treba biti tolerantan i dopustiti ljudima da budu heteroseksualni u svoja četiri zida, no moramo po svaku cenu voditi računa da od ove pošasti zaštitimo one najranjivije, očigledno vam je na koga mislim, našu decu! Deca moraju imati ispravne homoseksualne uzore, da ih ne bi zavela perfidna strejt propaganda… itd. Ako nekoga nastavljanje ove „ideološke” konstrukcije zabavlja, nek se igra dalje. Međutim, koliko sam ja uspeo da ispratim LGBT osobe i njihove saveznike u našoj zemlji, apsolutno nikada i ni od koga nisam čuo ništa što bi se makar približno poklapalo sa goreopisanim primerom „gej ideologije”. A mogu ruku u vatru da stavim da nisu ni Boškić i njegov „fan klub”.
Šta LGBT osobe žele? Pa isto što i strejt ljudi, da ne strahuju za svoju bezbednost i gubitak dostojanstva ukoliko ne kriju svoju seksualnu orijentaciju. Da im društvo i država pruže jednaka prava da zasnuju porodicu i mogućnost da se o njoj brinu bez straha od osude, prezira ili mržnje. Da ne nabrajamo dalje, sve što je LGBT zajednica tražila i traži može se podvesti pod: „Ista prava za sve”.
U čemu je problem ljudi koji neštedimice rabe izraze poput „gej ideologije”? U tome što im LGBT zajednica ruši sneška. Konzervativni deo društva je oduvek imao jasnu viziju kako društvo treba da izgleda. Pre 100 godina glavni problem su bile žene koje ne znaju gde im je mesto (u kuhinji naravno, tj. pored ognjišta), a sada čamac ispravnog društvenog poretka ljuljaju „sodomiti” koji su se ohrabrili da iskorače iz viševekovne obespravljenosti. Čak i ako ne ugrožavaju nijednog tradicionalistu lično, LGBT osobe ruše njihovu sliku sveta i u tome po svaku cenu moraju biti zaustavljeni. I stoga ni malo ne čudi rutinska upotreba izraza „gej ideologija”, čija je osnovna funkcija da težnju LGBT zajednice za ostvarivanjem jednakih prava koje ima i ostatak društva, predstavi kao nešto pogano, perfidno ili čak monstruozno.
U stvari, kad malo bolje razmislim, ipak me čudi lakoća i nepromišljenost sa kojom se ovaj uvredljivi izraz koristi da se diskredituju LGBT osobe. Razumem da je mnogima homoseksualnost odbojna, ali me svaki put zaprepasti kada neko bez ikakvog suzdržavanja napiše javno rečenicu poput: „Oni se meni gade…” Kako neko može bez imalo stida i zadrške nehajno sejati takve uvrede, a onda i kakvo smo mi društvo ako je takva vrsta govora među nama normalizovana. Probajte da u istu rečenicu umesto „pederi” stavite: Romi, Jevreji, žene… pre ili kasnije dobićete po ušima od svoje okoline i nametnuti sebi autocenzuru sličnih nevaspitanih izjava, ali kada je LGBT populacija tema, ovakav rečnik i dalje prolazi. I onda se pitamo treba li nam stvarno Prajd? Pa očigledno da treba.
Stisnutom pesnicom se ne možete rukovati, tako da ako ćemo se sa takvom lakoćom vređati, evo i mog malog doprinosa valjanju u blatu. Hetero teror – jedna savršena kovanica da se okarakteriše govor svih „dušebrižnika” kojima su usta puna „gej ideologije”. Problem je što, za razliku od „gej ideologije” koja je jedan fiktivni pojam, hetero teror to čini se ipak nije. A učestalost i intenzitet njegovog širenja često (mada ne nužno uvek) je u vezi sa vremenom u kome je hetero-terorista formiran kao osoba opterećena malicioznim sistemom vrednosti. Neki su rasli u periodu kada su gej ljude ubijali (Drugi svetski rat), drugi kad su ih hapsili i/ili hemijski kastrirali, dok za mlađe generacije možemo reći da imaju sreće rasti u okruženju gde se „pederi” na ulici samo ubijaju od batina i vređaju sa tribina sportskih borilišta (Zlatno doba).
Heteroteror ima istu prirodu kao i nafta. To je jedan prljav, ali istovremeno ograničen i konačan resurs čija ekspolatacija donosi ogroman profit. Pa ko želi da prlja ruke, nek navali. Kod nas ga sada nemilosrdno ekspolatišu svi sa dna društvene i političke pozornice. Heteroteror je na istom mestu okupio šarlatane poput Nestorovića, ljude krajnje ograničenih dometa kakav je Miša Vacić ili ekstremnu desnicu u vidu raznih Zavetnica i dverjana koja mora nekako da prikrije prazninu i manjkavost svojih ideja. Pošto nijedno društvo ne može ostati u predmodernom dobu zauvek, mešetari mržnje se bacaju na rabljenje za njih dragocenog resursa i svako se trudi da ga kapitalizuje što bolje može. Žalosno je što su se u ovu „Sve za cenzus” igru upustile i ozbiljnije stranke poput DSS-a ili Jeremićeve partije. Još je žalosnije što je u trku ka dnu svojevoljno uskočila i Srpska pravoslavna crkva.
Sveštena lica i veroučitelji su do sada bili optuženi za pedofiliju, ubistvo, mučenje, dilovanje droge, nasilno ponašanje, otmice, silovanja, mobing, zastrašivanja, korupciju, pronevere astronomskih suma novca… lista je poduža i uključuje pojedince iz samog vrha crkve. Ostaje otvoreno pitanje zašto je popularnost heteroterora naglo porasla u ovoj skupini koja uživa u luksuznim palatama i limuzinama dok im pastva grca u višedecenijskoj bedi. Svejedno da li on u SPC-u buja organski ili je posledica potrebe da se targetiranjem nepopularne i slabo zaštićene populacije prikriju sopstvena nepočinstva. Kada ova i ovakva crkva koja je odlikovala najširu moguću plejadu hohštaplera, od Šešelja (trotruko!?!) do Vulina, krene da kune i lepi etikete na kojoj piše „zlo”, onda vam to više dođe kao potvrda da ste na dobrom putu, nego razlog za zabrinutost.
Po čemu znamo da je heteroteror vrsta odnosa osuđenog na izumiranje? Pa za početak, u ratu je naspram elementarne solidarnosti, ljudskosti i pristojnosti. Njegovo opadanje na zapadu se ogleda u pomeranju nišana sa celokupne LGBT populacije na trans osobe, daleko malobrojniju i nezaštićeniju skupinu koja heteroseksualcima najviše bode oči. Mržnje je sve manje, pa gamiže ka mestima gde se oseća najsigurnije.
U pravoslavnom Galahadu Zavetnica ne bi vodila stranku, ne bi čak imala ni pravo glasa, već bi vazda kuvala ručak i dvorila muža. Boškova trenutna porodica bi bila skandalozna jer se nakon sopstvenog razvoda oženio raspuštenicom. Pre manje od sto godina žandarmi su hapsili nevenčane parove jer po tradicionalnom moralu žive u bludu, a pokazivanje ženskog članka se smatralo okorelom pornografijom. Da im se ispuni da samo jedan dan života provedu u sistemu za koji se naši tradicionalisti kobajagi zalažu, Srbija bi naprasno postala bastion liberalizma i progresivnih vrednosti. Jedino bi popovima bilo svejedno, izgleda da se oni na svaki sistem sa lakoćom naviknu.