Da li je potreban „Bejrutski scenario” da bismo shvatili da su životi Pančevaca važniji od „Promistovog” profita?

Slučaj, slobodno se može reći afera „Promist”, ne predstavlja prvu pretnju zdravlju i bezbednosti Pančevaca – mi praktično od novembra 1962. godine, kad je počela hemijska istorija našeg grada, živimo izloženi riziku da se masovno pogušimo i/ili odletimo u vazduh.

Od 7. do 10. oktobra 1973. godine, gorelo je kompleksno đubrivo u „Azotari” i kada su se oslobađali hlor i amonijak… beli dim, panika i strah, peckanje u očima i smrad koji štipa nozdrve, nervozni i zabrinuti drugovi šetaju hodnicima gradske kuće, Štab civilne zaštite donosi važne odluke, sirene, vatrogasna vozila iz Beograda, Zrenjanina i Pančeva, uzbuna, pokvašene maramice na licima, razmatranje dileme – da li bi više žrtava bilo ako stanovništvo ostane u gradu ili ako se naredi evakuacija… Tako je izgledalo Pančevo tada.

U momentu izbijanja plamena u skladištu pogona NPK, u njemu se nalazilo preko deset hiljada tona đubriva različitih formulacija u osam boksova. Vatra je izbila u boksovima 1 i 8 u kojima je lagerovano oko dve hiljade tona NPK. Kriza je trajala četiri dana, požar je gašen vodom i praktično je svo đubrivo (10.287 tona) izgorelo. Komisija je utvrdila da je uzrok akcidentu bio miniranje skamenjenog đubriva neodgovarajućim eksplozivom koji razvija visoku temperaturu. Povređeno je osam radnika od kojih sedam vatrogasaca.

Legenda kaže da su zbog ovakvog iskustva, upravo zbog svega gore navedenog, ti zatrovani oktobarski dani 1973. udarili temelj budućim procenama rizika od hemijskih udesa i zakonima koji regulišu oblast prostornog planiranja. Tada su odlučioci konačno shvatili da je neodgovorno igrati se sa hemijom i da je rizično graditi postrojenja u blizini naseljenih mesta. Od tada se stvari više ne prepuštaju slučaju i studija procena rizika na životnu sredinu je postala obavezna, pogotovo u sredini opterećenoj bezbrojnim ekološkim problemima… bar je tako izgledalo. Najnoviji događaji pokazuju da promistovci ne mare za posledice – očigledno se osećaju previše važni, moćni i uticajni, uz to poučeni iskustvom da u Srbiji igrači te veličine retko – da li ikad? – odgovaraju za kršenje zakona.

„Osporene” primedbe

U najnovijoj fazi „Promistovog” ugrožavanja zdravlja i bezbednosti Pančevaca, ova firma se novembra prošle godine obratila Pokrajinskom Sekretarijatu za urbanizam i zaštitu životne sredine s zahtevom da mu odgovori da li je potrebno da se za projekat Rekonstrukcije objekta i prenamenu u skladište gotovog proizvoda mineralnog đubriva (u Staklari) uradi studija o uticaju na životnu sredinu. Opravdan strah Pančevaca, izazvan činjenicom da „Promist” namerava da u bivšoj pančevačkoj Staklari lageruje mineralna đubriva u kojima se nalazi i amonijum-nitrat, nagnao je veliki broj građana, nekoliko nevladinih organizacija, čak i Sekretarijat za zaštitu životne sredine Grada Pančeva, da pošalju primedbe na dokumentaciju koju je „Promist” dostavio Pokrajinskom Sekretarijatu. Zbog količine od 4.393,75 tona amonijum-nitrata (mada, u suštini, mnogo više) koja se pominje, naši sugrađani su se zabrinuli da bi akcident, poput onog u Bejrutu, gde je eksplodiralo „svega” 2.750 tona, mogao da zadesi Pančevo.

Pokrajina je 4. januara ove godine rekla – ne, ne treba studija, šta će vam, pa, vi ne podižete SEVESO postrojenje, vi gradite obično skladište… Podneti prigovori su, svi do jednog, odbačeni. Nadležni vojvođanski ekolozi primedbu o hemijskom udesu ocenili su kao neosnovanu, jer je Sektor za vanredne situacije MUP-a dostavio svoju procenu da je bezbednost građana zadovoljavajuća.

U obrazloženju Rešenja, koje je potpisao v. d. pomoćnika pokrajinskog sekretara Nemanja Erceg, na više mesta je istaknuto „da se veći deo mišljenja ne odnosi na postupak procene uticaja na životnu sredinu, u skladu sa Zakonom o proceni uticaja na životnu sredinu (Sl. glasnik RS, br. 135/04, 36/09), već na druge oblasti koje pokrivaju protivpožarnu zaštitu, aktivnosti povećane verovatnoće nastanka udesa i moguće akcidente, što je predmet drugih propisa, odnosno što spada u nadležnost drugih organa”.

Šta su time hteli da kažu? Da udesi nisu u njihovoj nadležnosti i da primedbe o mogućim udesima njih ne zanimaju!!? Upravo obrnuto, udesi su jedan od osnovnih razloga zbog kojih se rade studije o proceni uticaja, pogotovo u ovom slučaj gde je reč o opasnim materijama. Jedan od tih propisa za koje je nadležan organ uprave zadužen za životnu sredinu je Pravilnik o sadržini zahteva o potrebi procene uticaja i sadržini zahteva za određivanje obima i sadržaja studije o proceni uticaja na životnu sredinu (Sl. Glasnik RS, br. 69/2005 od 9. 8. 2005. godine). Tu jasno stoji da je niko drugi nego pokrajinski Sekretarijat za zaštitu životne sredine, dužan da ocenjuje tačnost odgovora na postavljena pitanja i da vrati zahtev na ispravku ako odgovori nisu tačni.

Ovoga puta to nije bio slučaj. Uzmimo, na primer, odgovor nadležnih iz spornog Rešenja na pitanje „da li Projekat podrazumeva korišćenje, skladištenje, transport, rukovanje ili proizvodnju materija ili materijala koji mogu biti štetni po ljudsko zdravlje ili životnu sredinu ili koji mogu izazvati zabrinutost zbog postojećih i potencijalnih rizika po ljudsko zdravlje?”, koji glasi:

„DA, ali posledice neće biti značajne. Rad projekta podrazumeva skladištenje nekih opasnih materija, ali se njihove opasne karakteristike ispoljavaju u potencijalnim udesnim situacijama (požar, eksplozija)”.

Odgovor jednostavno nema logike jer nadležni u Pokrajini priznaju mogućnost požara i eksplozije, a trovanje od ekstremno visokih koncentracija otrovnih gasova od kojih ljudi momentalno umiru, koji nastaju pre, u toku i posle požara i eksplozije, njih jednostavno ne zanimaju. A šta je s produktima sagorevanja u slučaju požara? Ispariće i neće širiti u zoni uticaja skladišta!?

Ili, pitanje broj dva: „Da li će tokom izvođenja ili rada Projekta postojati bilo kakav rizik od udesa koji može ugroziti ljudsko zdravlje ili životnu sredinu?”

Odgovor broj dva: „DA, ali posledice neće biti značajne. Rizik od nastanka udesa je veoma mali. Pravilnim skladištenjem i primenjenim merama zaštite životne sredine i zaštite od požara rizik od udesa je sveden na minimum.”

Ko je dotični stručnjak koji je ovo utvrdio, kako je do tog zaključka došao, kojom je to metodologijom procenio da će rizik biti minimalan!?

Primedba Sekretarijata zaštite životne sredine Grada Pančeva odnosila se na karakteristike mogućeg uticaja, na šta su pokrajinci odgovorili da „projekat ne može imati negativni uticaj na stanovništvo, koje u okolini objekta nije brojno; negativni uticaj projekta je isključen i malo verovatan, a u slučaju udesa kratkotrajan, a verovatnoća ponavljanja minimalna”.

Eksplozija je dugotrajna!? Pa, naravno da je ona kratkotrajna i to toliko da će vatrogasci stići kad bude sve gotovo. A ni posledice eventualnog požara (zagađenje vazduha) niko nije procenjivao – one mogu da traju satima ili danima, pa čak i godinama (setimo se bombardovanja 1999. godine).

Stav nadležnih u Pokrajini da pošto „skladište nije na samom zaštićenom prirodnom dobru i da zbog toga nema uticaja na prirodu”, mogu se okarakterisati samo kao cinizam, drskost i bezobrazluk.

Ovakva odluka nadležnog pokrajinskog organa probudila je gnev i nezadovoljstvo velikog broja građana Pančeva. I tada su se desili građani drugi put. Povodom ove pokrajinske sprdačine podneli su žalbe republičkom Ministarstvu za zaštitu životne sredine. I dok se čeka odgovor najviše srpske ekološke instance na čijem je čelu ministarka Vujović o skladištu u Pančevu, oglasili su se stručnjaci…

Šta kažu stručnjaci?

Oni kažu da je, ukoliko se lageruje čist amonijum-nitrat, mogućnost da dođe do nekontrolisane eksplozije znatno veća nego u slučaju skladištenja đubriva na bazi amonijum-nitrata koja sadrže i dodatne komponente koje ga stabilizuju. Ističu da količina veća od 4.000 tona s razlogom izaziva strah kod građana Pančeva, posebno imajući u vidu da je prošlogodišnju tragediju u Bejrutu izazvalo oko 2.750 tona ove supstance. Naglašavaju da je kataklizma u Bejrutu, pre svega, nastala kao posledica neodgovarajućih uslova u kojima je amonijum-nitrat bio skladišten. Ovo su mišljenja docenta dr Dušana Veljkovića, sa Hemijskog fakulteta i dr Svetlane Antić Mladenović, vanredne profesorke Poljoprivrednog fakulteta, koji su o slučaju skladišta „Promista” govorili za Večernje novosti.

Docent Veljković kaže da je čist amonijum-nitrat opasan i da može da eksplodira ukoliko je izložen otvorenom plamenu ili relativno visokim temperaturama (iznad 400 stepeni). „Međutim, ukoliko amonijum-nitrat dođe u kontakt sa organiskim supstancama ili prahom pojedinih metala (cink, aluminijum) može doći do spontane detonacije i bez visokih temperatura. Zato bi iz prostora u kome se ova supstanca skladišti morali biti uklonjeni svi drugi materijali koji bi mogli da iniciraju ovakve reakcije”, upozorava Veljković.

On smatra da je katastrofa u Bejrutu bila uzrokovana i činjenicom da je amonijum-nitrat u skladištu proveo više godina i da su se tokom tog dugog perioda granule amonijum-nitrata međusobno povezale i formirale grumenje. Ovo spajanje povećalo je pritisak gasova koji nastaju tokom razlaganja ovog jedinjenja.

„Ako govorimo o obliku đubriva na bazi amonijum-nitrata koji se najčešće koristi u Srbiji, a najpoznatije je verovatno krečni amonijum-nitrat, on je pomešan sa kalcijum-karbonatom koji u značajnoj meri povećava stabilnost i smanjuje mogućnost da dođe do detonacije”, rekao je Veljković. „Ovako pripremljeno đubrivo smanjuje mogućnost slučajnih detonacija od kojih građani u Srbiji i u celom svetu najviše strahuju”, dodaje on.

Da pojedina đubriva sa amonijum-nitratom pod određenim uslovima mogu dovesti do eksplozije, saglasna je i dr Svetlana Antić Mladenović, vanredna profesorka Poljoprivrednog fakulteta.

„Uslovi u kojima se čuvaju đubriva na bazi amonijum-nitrata su strogo definisani i njihovo poštovanje je od presudnog značaja ukoliko želimo da izbegnemo ono što se dogodilo u Bejrutu”, izjavila je dr Antić Mladenović i upozorila da određene tehnologije proizvodnje amonijum-nitrata daju proizvod koji, pri neodgovarajućim uslovima skladištenja, posebno u pogledu izloženosti vlaženju ili promenama temperature ili pritiska, može dovesti do eksplozije. S druge strane, ona podseća da postoji i tehnologije proizvodnje amonijum-nitrata pri kojima se obavlja stabilizacija finalnog proizvoda, tako da je ovo đubrivo manje osetljivo na promene uslova sredine, što smanjuje mogućnost eksplozije tokom skladištenja.

I sad epilog…

O slučaju iz Pančeva prilog je emitovao i RTS. Jedan od sagovornika bio je Danilo Tomašević, komercijalni direktor „Promista”. Kako reče, do kraja juna će završiti radove i đubrivo koja sad nalazi na otvorenom biće uskladišteno u magacine. Tvrdi da po zakonu „Promist” ima pravo da ga skladišti i pod vedrim nebom jer đubrivo nije opasna materija. Čak se usudio da ustvrdi da „što se tiče bilo kakvih isparenja ona ne mogu biti opasna, jer sve je to hrana za biljke i mi tu hranu na kraju i konzumiramo, i sve je to deo poljoprivredne proizvodnje”.

„Bilo kakva” isparenja mogu biti i ona koja su nastala nakon akcidenta u Bejrutu; tada su neki ljudi, na nesreću, isparili, a neki postali hrana za biljke i crve…

Nenad Živković i ekipa saradnika PST