Najznačajniji evropski ekstremni desničari poput Matea Salvinija, italijanskog vicepremijera i ministra unutrašnjih poslova i Marine Lepen, liderke francuskog Narodnog jedinstva, u okviru jesenas formiranog Fronta slobode kao zajedničke političke platforme, nadaju se da će na izborima za Evropski parlament dobiti glasove ne samo nezaposlenih, već i radničke klase nezadovoljne svojim položajem: niskim platama, dužinom radnog vremena, produženjem radnog veka i nesigurnim radnim mestima.
Ovo dvoje populista u zajedničkoj akciji za pridobijanje glasova unisono ističu kako će „van svake sumnje samo ubrati plodove levičarskog nasleđa koje su ovi izneverili”, i zaista nisu daleko od istine. Evropska levica baš kao i tridesetih godina 20. veka, tako i danas prepustila je polje borbe za socijalnu pravdu svojim ideološkim protivnicima – nacionalistima. Front slobode, desetak dana uoči evropskih parlamentarnih izbora, jasno i bez zazora ističe svoj izborni program: borba protiv svih oblika internacionalizma i mondijalizma, deportacija migranata iz Afrike i Azije u zemlje porekla i zatvaranje nacionalnih granica pred novim migrantima, razmatranje daljeg opstanka Šengena i njegovo postepeno ukidanje, povratak suverenizmu odnosno stvaranje Evrope nacija, a ne Evrope bez granica, sprečavanje štete svake države ponaosob od međunarodnih trgovinskih ugovora u cilju zaštite nacionalnih ekonomskih i političkih interesa i borba protiv „briselske birokratije”.
„Evropska unija je uništila naše selo i seljake, naša poljoprivreda trpi zbog delovanja liberalizovanog tržišta i to nećemo dalje dopustiti”, izjavila je nedavno Marina Lepen. Salvini je, pak, tu skoro istakao kako će tek „nanovo ojačane nacije moći da se uspešno sretnu u Briselu; sve naše domaće pobede na ovim izborima ujedinićemo u zajedničku, kako bi u Briselu pokazali našu snagu”. Pod „našom snagom” podrazumevao je tzv. Front slobode, zajedničku paltformu evropske krajnje desnice koju pored njega i Lepenove, čine još Hans Kristijan Štrahe, vicekancelar Austrije, čija Slobodarska partija participira u vladi, i opozicione stranke Alternativa za Nemačku i Švedska demokratska partija. I Salvini i Lepenova se nadaju podršci i saradnji (pa možda u bliskoj budućnosti i političkoj koaliciji) sa tradicionalnom evropskom desnicom oličenoj u savezu evropskih narodnjačkih partija (EPP), čiji je član i Vučićeva Srpska napredna stranka. Dosad je ta podrška izostajala, pa čak i od infant terrible-a evropskih narodnjaka Viktora Orbana i njegove partije Fides, koji je nakon oštrog upozorenja na kongresu evropskih narodnjaka da će on i njegova stranka biti izbačeni iz članstva narodnih partija, ublažio svoju otvorenu nacionalističku i rasističku retoriku po kojoj je bliži ekstremnoj desnici tj. Salviniju, Lepenovoj, Vildersu i Štraheu, nego narodnjacima kojima formalno pripada. Poljska vladajuća partija Pravo i pravda Kačinskog, podržava sve ideje krajnje desnice, ali odbija da bude član Fronta slobode jer ima istorijski problem u odnosu na nemačku partiju Alternativa za Nemačku kao i u odnosu na Salvinijevu bliskost i tesne veze sa Putinovim Rusijom od koje Kačinski najviše strahuje.
Trenutno, nacionalističke, rasističke i antiliberalne ideje ekstremne desnice legalno deluju u 17 od 28 nacionalnih parlamenta zemalja članica Evropske unije (28, jer tu računamo i Veliku Britaniju, formalno još uvek članicu EU koja će, shodno nedavnom sporazumu sa Briselom, učestvovati na ovogodišnjim izborima). U Austriji na parlamentarnim izborima 2017. godine Slobodarska partija je osvojila 20,5 odsto glasova, u Italiji Salvinijeva Liga za Sever je na izborima 2018. osvojila 17,36 odsto, u Poljskoj Pravo i pravda 2015. godine 37,6 odsto, u Francuskoj Marina Lepen 21,7 odsto, a Švedska demokratska partija (koja je „demokratska” samo u nazivu inače i javno nosi nacistička obeležja!) u septembru 2018. godine osvojila je poverenje zavidnih 17,6 odsto glasova birača!
Lista uspona ekstremnih desničara i profašista raste iz godine u godinu i taj talas Salvini i Lepenova (koji u evropskoj desničarskoj opoziciji predstavljaju nešto poput danas vladajućih ključnih igrača u Evropskoj uniji Makrona i Merkelove) se trude da iskoriste na najbolji mogući način, tim pre što im otvorena moralna, politička i finansijska podrška stiže iz autoritarne Rusije, ali i prećutna od predsednika Trampa lično i njegove najbliže okoline (iako ne i od Stejt departmenta i Pentagona) i od brazilskog predsednika Bolsonara, poznatog nacionaliste i ksenofoba.
Veliku podršku su tokom protekle tri godine ekstremni desničari dobijali i od Stiva Benona i njegovog profašističkog pokreta Movement. Benon je bio šef Trampovog izbornog štaba, i umnogome zahvaljujući njemu i njegovom sajtu Bratbrajt, poznatom po širenju lažnih vesti, Tramp je pobedio na predsedničkim izborima 2016. Benon ima bliske veze sa Putinom i sa njegovim oligarsima koji ga finansiraju. Majski izbori za evropski parlament su ključni za dalje jačanje uticaja tog pokreta na politička zbivanja u Evropi narednih godina. Benon trenutno ima sedište u Milanu, rodnom mestu italijanskog fašizma, i uz pomoć svog prijatelja Salvinija zajedno sa Benjaminom Harnvelom, direktorom ultrakonzervativnog instituta Dignitatis Humanae (Ljudska Čast), planira da renovira jedan napušteni manastir iz XV veka u živopisnom italijanskom planinskom selu Kolepardo (udaljenom 150 km od Rima) i da tu napravi univerzitet kao trajnu „naučnu” bazu za svoju ideologiju. Sa ovom idejom nije saglasna Salvinijeva politička saveznica Marina Lepen koja ističe da je „Benonova pomoć dobrodošla, ali on je Amerikanac, postoje granice do kojih može da se meša u evropske poslove”.
U svakom slučaju izvesno je da krajnji desničari uprkos svakako jačoj podršci evropskih birača na ovim izborima u odnosu na prethodne, ipak neće preuzeti vlast u Evropskoj uniji, ali bi mogli da uz pomoć narodnjačkih partija desnog centra imaju određeni uticaj na neka važna evropska pitanja, i, ko zna, možda čak i dobiju jednog ili dva komesara u Evropskoj komisiji. Mnogo opasnije od svega ovoga, međutim, jeste to što bi im pozicija ojačane evropske opozicije otvorila mogućnosti ne samo političke prirode već i izdašnije i legalnije finansijske potpore kako bi nastavili svoj marš kroz Evropu i da za par godina, ne daj Bože, osvoje vlast.
Sadašnja Evropa bi trebalo toga da bude svesna, njeni građani od 23 do 26. maja kada se izbori održavaju u svakoj od zemalja EU, moraju dobro da razmisle kome i zbog čega daju svoj glas. Sopstvene budućnosti radi.
