Nijedna statistika nije dovoljna, nijedan izveštaj ovdašnje ili međunarodne organizacije u poslednjih godinu i po dana ne pokriva sve moguće napade na novinare i novinarke. Kako vreme odmiče, verbalnih i fizičkih napada je sve više, pa se nalazimo u situaciji da Srbija ne da postaje, već je jedna od najopasnijih država u Evropi za bavljenje profesionalnim i nezavisnim novinarstvom. To su konstatovali i članovi međunarodnih novinarskih organizacija Misije Saveta Evrope koji su boravili u Srbiji krajem marta.
Kako prenosi N1, predstavnici ove misije naglašavaju da je broj napada na novinare i novinarke od novembra 2024. učetvorostručen, a samo su tri osobe procesuirane i osuđene zbog fizičkih napada i pretnji smrću, pretnji silovanjem, što potvrđuju i podaci Vrhovnog javnog tužilaštva.
Drama ili farsa
Nezavisni mediji i lokalni novinari i novinarke mnoge pretnje i uznemiravanja ne prijavljuju, jer su svesni činjenice da nisu svi događaji koji ih ugrožavaju i krivična dela. Kako ističe ekspert za medijsko pravo Veljko Milić iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine, ako neki događaj nije opisan u Krivičnom zakoniku, onda nije krivično delo.
„Pravilo u krivičnom pravu jeste da ne može široko da se tumači, niti da se daju interpretacije krivičnih dela koja su tu propisana. I to usko tumačenje Krivičnog zakonika služi da bi zaštitilo i nas kad bismo se našli na udaru zakona, kada bi se vodili krivični postupci protiv nas. Da ne bi neko mogao široko da tumači ta krivična dela, da naše reči upodobljava onako kako mu odgovara”, objašnjava Milić.
Međutim, dodaje on: „Svedoci smo da se u poslednjih godinu dana mnogo šta ne poštuje. Kada su u pitanju neka lica, Krivični zakonik se i te kako široko tumači, da se krivična dela rastežu do granice pucanja kako bi se neki ljudi stavili iza rešetaka i sklonili sa ulice.”
S obzirom na to s kakvim se sve nedaćama susreću kolege i koleginice, od ozbiljnih pritisaka, hapšenja i fizičkih napada do otkaza, pojava „Crne ruke” u inboksu našeg sugrađanina i naučnog novinara Slobodana Bubnjevića u oktobru prošle godine naizgled nije bila ništa posebno, te joj nije pridavao mnogo značaja.
Kako je Bubnjević prokomentarisao ovaj događaj na Fejsbuku, bizarno je korišćenje Crne ruke u ovakvoj organizovanoj kampanji zastrašivanja.
„Oni koji ’blokadere’ svaki dan krive da su ’teroristi’ ovde se kriju iza naziva najpoznatije terorističke organizacije iz naše istorije. Pritom, reč je o vojno-gerilskoj organizaciji tadašnjih oficira, a potom đaka i studenata, koja se borila (pa u toj borbi, ups, izazvala Prvi svetski rat) za slobodu balkanskih naroda i kojoj bi vođa našeg izdajničkog režima danas verovatno bio prva meta.”
Sa njim bi se složio i novinar Miloš Vasić, koji je ovaj fenomen komentarisao još pre 15 godina za hrvatski tportal slučaju pretnji smrću Vuku Draškoviću, opisavši Crnu ruku kao dežurnu patriotsku babarogu. Ona je, kaže Vasić, „višestruko zgodan potpis za anonimne hulje, zbog povijesnog i psihološko-simboličkog naboja koje ima u Srba. To je, naime, postao kolokvijalni naziv za urotu oficira koji su izveli Majski prevrat 1903. i sabljama i revolverima iskasapili tadašnjeg kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu (rođ. Mašin)”.
Pozivanje na Crnu ruku, tvrdio je Vasić, pozivanje je skoro pa na arhetip: „Druga je stvar to što se nekadašnja tragedija ili drama sada javlja kao farsa.”
Crna ruka sveznajuća
Poruka koja glasi „pročitaj, crna ruka te je obeležila, prijatelj” nije stigla samo na adresu novinara Slobodana Bubnjevića. U septembru 2025. najpre ju je dobila profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Smiljana Milinkov, a potom i članovi Anketne komisije za pad nadstrešnice, koji su ujedno i profesori Beogradskog univerziteta, Ognjen Radonjić i Vladan Kuzmanović, kao i docent na Fakultetu inženjerskih nauka u Kragujevcu Vukašin Slavković.
Ova organizovana kampanja nastavljena je u decembru, kada je identičnu preteću poruku na službeni mejl dobila i profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Arijana Luburić Cvijanović, pa potom u februaru, kada je isti sadržaj stigao i narodnoj poslanici Slavici Radovanović, koja je od ministra policije Ivice Dačića zatražila zaštitu. U isto vreme, na meti tzv. Crne ruke našla se ponovo Smiljana Milinkov, šefica Odseka za medijske studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kao i docent Stefan Janjić i asistentkinja Ksenija Pavkov.
Zabrinuta za svoju bezbednost, Milinkov je pretnju prijavila policiji odmah po dobijanju prve poruke – sačinjena je službena beleška i rečeno joj je da će prijava biti prosleđena tužilaštvu za visokotehnološki kriminal. Drugog puta, kolege i koleginice sa katedre zatražile su od policije i tužilaštva da hitno reaguju i preduzmu sve mere kako bi otkrili ko stoji iza tih zastrašujućih pretnji. Inače, njihove kolege digitalni forenzičari prikupili su podatke o korisniku koji stoji iza tih pretnji i predale ih nadležnom tužilaštvu, međutim, njihovo zalaganje nije imalo nikakvog učinka.
Nezavisno društvo novinara Vojvodine oglasilo se ovim povodom i upozorilo da se „ćutanjem institucija na pretnje nasiljem svima koji štite integritet profesije, ljudska prava i osnovne demokratske postulate normalizuje bezakonje”. Ono je upozorilo i institucije, kao i njihove predstavnike, da saučestvovanjem u suspenziji zakona, proizvodnji nasilja i progonu građana i građanki služe organizovanom kriminalnom poduhvatu:
„Ako se bez ikakvih posledica može pretiti univerzitetskim profesorima, novinarima i političkim neistomišljenicima, onda u takvoj zemlji niko i nigde nije bezbedan. I toga građani moraju biti svesni.”
Ozbiljne pretnje se relativizuju
Svedoci smo zastrašujućih targetiranja novinara i novinarki, posebno na lokalu; medijskih kampanja koje se neprestano vode protiv njih ili se pak protiv njih podižu SLAPP tužbe kako bi se još više iznurili i iscrpli finansijski. Takozvani politički moćnici ne zaboravljaju da su lokalni mediji na prvoj liniji u odbrani javnog interesa i da se, najčešće zahvaljujući ličnom entuzijazmu i posvećenosti, suprotstavljaju korupciji i zloupotrebi moći.
„Takvi napadi imaju direktan efekat: troše energiju, stvaraju strah i uvode autocenzuru. Ljudi počinju da vagaju šta će objaviti, koliko daleko smeju da idu a da ne upadnu u rizik da će završiti u zatvoru, biti zasuti milionskim SLAPP tužbama ili se naći na udaru botova i digitalnih siledžija. To nije apstraktan problem – to je konkretno sužavanje prostora za profesionalno novinarstvo, koji je u Srbiji već sveden na statistički minimum. Ipak, uprkos tome, znatan broj novinara nastavlja da radi svoj posao, ali po znatno većoj ličnoj ceni. U ovoj današnjoj Srbiji to više nije samo stvar profesionalne, već i moralne obaveze prema interesu javnosti”, objašnjava Ana Lalić Hegediš, direktorka Nezavisnog društva novinara Vojvodine.
Pored kolegijalne pomoći, Nezavisno društvo novinara Vojvodine pruža novinarima i novinarkama konkretnu podršku: besplatnu pravnu pomoć u slučajevima pretnji i napada, stručnu psihološku podršku za one koji su izloženi dugotrajnom pritisku, kao i obuke iz digitalne bezbednosti.
NDNV reaguje javno, dokumentuje slučajeve, vrši pritisak na institucije i obaveštava relevantne inostrane instance o svim slučajevima ugrožavanja bezbednosti novinara. To je, kako kaže Ana Lalić Hegediš, kombinacija neposredne zaštite i sistemske borbe, kroz konstantno alarmiranje javnosti, jer je ona neretko naš jedini štit.
Kada je reč o učinku mnogih prijavljenih slučajeva onlajn-napada, pretnji i zastrašivanja, direktorka NDNV-a kaže da su oni ograničeni, pa i zanemarljivi:
„Prijavljivanje jeste iznimno važno jer ostavlja pisani trag i svojevrstan pritisak, ali reakcije institucija su spore, selektivne ili potpuno izostaju. Jednostavno, živimo u zemlji zarobljenih institucija, uključujući i sudsku vlast.”
Na primeru kampanje „Crna ruka te je obeležila” jasno se vidi da se ozbiljne pretnje relativizuju ili ignorišu, da se normalizuje zlo i bezakonje i da se stvara atmosfera u kojoj se glasnogovornici kažnjavaju kako bi se sistem strahovlade i represije održao.
Generator napada: politički vrh
Nasilje je toliko normalizovano i relativizovano da nas malo šta može iznenaditi, a ipak, malo-malo pa nas iznenadi. Policajci ne samo što netremice gledaju i izigravaju statiste dok batinaši nasrću na građanstvo, aktiviste i novinare već sve češće i kontinuirano sprovode nasilje.
Česte su i intenzivne kampanje zastrašivanja i targetiranja novinara i novinarki, medija, ali i udruženja novinara. Kao da živimo u nekoj drugoj realnosti, a ne ovoj u kojoj živimo, nedavno smo čuli kako Srbija ostaje posvećena unapređenju slobode izražavanja i bezbednosti novinara. O tome je aktuelna predsednica Skupštine Ana Brnabić pisala Savetu Evrope.
Tu „posvećenost” Ana Lalić Hegediš, direktorka Nezavisnog društva novinara Vojvodine, ocenjuje kao vrhunac licemerja i bezobrazluka.
„Ta navodna posvećenost samo je još jedna u nizu neistina kojima režim pokušava da ’zamaže oči’ evropskim institucijama, srećom uglavnom bezuspešno. U praksi, ključni generator pritisaka i napada upravo je politički vrh i vladajuća partija (namerni oksimoron). Kada najviši državni funkcioneri targetiraju novinare, to se direktno preliva na teren – kroz pretnje, kampanje blaćenja i fizičke incidente. Ne može se govoriti o unapređenju bezbednosti dok se istovremeno proizvodi atmosfera u kojoj su novinari legitimna meta, a koje predstavnici vlasti nazivaju ’insektima’, ’izdajnicima’, ’bagrom’, ’plaćenicima’…”
To prelivanje na teren može se ogledati na razne načine, a svaki događaj samo je demonstracija sile u malom. Onlajn-pretnje, kampanje blaćenja i digitalno nasilje postali su, tvrdi Evropska federacija novinara, jedan od najozbiljnijih izazova za medijske slobode u Evropi, a posebno na Zapadnom Balkanu.
VUČIĆ – PREDATOR SLOBODE MEDIJA
Ugrožavanje bezbednosti, pretnje smrću, fizički napadi, neosnovana i nezakonita praćenja, SLAPP tužbe, hakerski napadi, tabloidne kampanje dirigovane iz „centara moći” nedvosmisleno ukazuju na to da se obračun sa novinarima i novinarkama kontinuirano nastavlja od devedesetih godina i da se retorika u javnom diskursu nije umnogome promenila. O nerešenim ubistvima da i ne govorimo. Na ograničenom uzorku medija i aktera, Fondacija „Slavko Ćuruvija” zabeležila je od 1. avgusta prošle godine do 31. januara ove godine najmanje 834 verbalna napada visokih državnih zvaničnika na kritički orijentisane medije, a najveći broj napada od početka monitoringa konstatovan je prošlog meseca. NUNS je u martu zabeležio 30 incidenta, a mnogi novinari i novinarke bili su izloženi nasilju na terenu dok su izveštavali s lokalnih izbora po Srbiji.Na osnovu podnetih krivičnih prijava, samo u januaru i februaru formirano je 25 predmeta u javnim tužilaštvima, na štetu 23 oštećena lica.Sasvim je jasno i zabrinjavajuće zašto je Srbija rangirana 95 mesta ispod Norveške u Svetskom indeksu slobode medija Reportera bez granica. A sasvim je jasno i zašto je Aleksandar Vučić na listi Reportera bez granica kao predator slobode medija.
Tekst je nastao u okviru projekta „Medijska strategija po meri građana 2025 – 2031“, koji podržava Evropska komisija, a sprovode ga članice Koalicije za slobodu medija: Asocijacija lokalnih i nezavisnih medija „Lokal pres“, Asocijacija medija (AsMedi), Asocijacija onlajn medija (AOM), Nezavisno udruženje novinara Vojvodine (NDNV), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Fondacija Slavko Ćuruvija i GS KUM Nezavisnost, u periodu od marta 2025. do februara 2027. godine.
Za sadržaj ovog teksta isključivo je odgovorna redakcija koja je tekst pripremila i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije.
