Kada je Predrag Vranešević, među zbirkom pesama svog prijatelja i kolege muzičara Slobodana Tišme, slučajno pronašao neke njegove stihove napisane desetak godina ranije (u stilu „jao, vidi šta je ovo”), ostao je fasciniran pročitanim. Njih dvojica su i inače često drugovali u Peđinom stanu na Bulevaru, a on je za Tišmu uvek tvrdio kako je „savršeni pesnik”. Ovi Novosađani dve su dijametralno suprotne autorske ličnosti, a privatno sam obožavalac kreativnih dostignuća obojice. I dok su mi braća Vranešević ukazivala kako da se humorom branim od najgoreg što život vadi iz fioke (jer humor nije za slabiće, za poltrone, beskičmiće!), dotle me je Tišma učio kako da se hvatam u koštac sa samoćom, da kontempliram u izolaciji, i da iz toga izvučem neke korisne zaključke uranjajući dublje u samospoznaju, i da razumem svoju poziciju unutar sveta. Peđa je shvatio da u rukama ima hit, pa je u novonastalu kompoziciju uneo bit zvuk 1960-ih nakalemljen na Tišminu specifičnu poeziju hvatanja trenutka, što je, ispostaviće se, bio pun pogodak.
„Zaboravljena draga” napisana je još 1971. ili pre, i verovatno je najlepša pesma jugoslovenskog rokenrola, koju bih voleo da mi hor a kapela otpeva na sahrani. Zbrzana i parodičnija verzija ove pesme ušla je u film Piknik u Topoli iz 1981. godine, a sporija i romantična na LP „Duboko u tebi” Laboratorije zvuka već dogodine – kada sam i ja rođen. Taj radiofonični, a opet alternativni biser postao je svojevrsna himna noćnih tumarala, nama kojima šetnje u kasne sate i prisećanje davnih događaja bude prijatne trenutke nostalgije, ali uvek pomešane sa samokritikom i autorefleksijom po pitanju toga gde smo pravili greške, i da li smo mogli bolje; koga nismo pustili u svoj život, a koga nikada nisje ni trebalo; kuda idemo, za kim/čim čeznemo, i šta ćemo sutra kad se razdani. I da li nas, možda, svo to vreme neki fantom vreba iz tame.
Pesma je ponovo upotrebljena šest leta kasnije, u Oktoberfestu Dragana Kresoje, a pored toga što je to i neuporedivo bolji film, postoji i istoimeni predložak Branka Dimitrijevića, tj. roman mnogo veselijeg tona od filmske adaptacije koji je, sam za sebe, malo umetničko delo urbane proze. Uvek sam osećao nekakvu neugodnu paralelu između glavnog protagoniste i ličnih iskustava, mada više zbog eksternih faktora, a manje zbog sopstvene nedoraslosti. Za Svetislava Goncića se ipak ne brinem uopšte, iako mi je svojim političkim angažmanom ogadio vrlo drag film. Ipak je neminovno da će i ovo zlo jednom proći, pa ako tada zaplače, dajte mu keks da se smiri.
Obuvaju se patike, oblači jakna, zaključava brava i spušta koracima (ili autom) do grada. Epski nesposobna vlast zamenila je sasvim funkcionalno osvetljenje nekim led lampama, od kojih je jedina korist kad ti se pripiša da te ne vide. Svud je mrak k’o u dupe! Često volim da posedim na klupici iza Preobraženske crkve, čak i danju. Blizu mi je, a ima i teren za basket koji je i noću osvetljen. Gledajući u vodu dok sedim pod vrbama, izbistrim misli nakupljene mentalnim teretom od tog, i prethodnih dana. Jednom sam tako, pešačeći duž ulice Ive Kurjačkog, video ispred sebe dvoje tinejdžera kako su se uputili baš tuda, ali su hodali brže, pa sam ih izgubio korakom. Još sam i skrenuo u Uroša Predića, dok su oni nastavili pravo. Na moje iznenađenje, oni su već stigli da se, u energičnom zanosu, do’vate na klupici – pa sam istog sekunda samo skrenuo pogled, shvativši da od moje kontemplacije, bar te večeri, neće biti ništa. Trebalo je bar da znaju da 23:30h ipak nije toliko kasno da neko ne bi prošao tuda.
Ređe prolazim ulicom Stevana Šupljikca, pogotovu onim južnim delom jer mi je daleko, ali dobro pamtim 1998. godinu. Boža Kotlaja, Ivan Kovač i ja blejali smo te jesenje večeri, a sa nama su pošle i tri njihove drugarice iz Poljoprivredne. Jedna od njih, Mira, bila je ćerka železničara i živela u stanici Predgrađe, i tada se zabavljala sa Božom. Nju smo prvu pratili kući. Boža je i inače imao dar da započne frku, a onda bi neko drugi nadrljao umesto njega. Dok smo hodali stazom kraj vulkanizerske radnje, skočio je na nas dvojicu zaletevši se iz daljine, u maniru „gomile mesa”, i to je bilo sve. Tridesetak sekundi kasnije, pored nas staje policijski auto sa dvojicom Slobinih pandura, a onda jedan od njih izlazi iz kola, kreće ka nama i viče „Ti! Dođi ovamo”. A mi od straha ukopani, nismo znali kome se tačno ovaj drot obraća i zbog čega, ali on svejedno prolazi između mene i Bože, prilazi Kovaču i odvaljuje mu takvu šamarčinu kakvu nikad pre, ni posle nisam video. Onda se najnormalnije vraća u svoj automobil, i pošto su za to veče razbili dokolicu udarivši dečaka od 15 godina bez ikakvog razloga – a u njegovoj glavi, verovatno pokazao malim drogošima, koji treba da su već u krevetu, a ne tu da mi skaču – ova uniformisana gospoda zatim su dala po gasu i otperjali u noć, ostavivši nas da ćutke nastavimo šetnju. Eto jednog slikovitog primera kako se autoritarci ponašaju kada zgrabe vlast, tj. kako to izgleda u praksi, a primećujem da tinejdžeri danas bez razmišljanja (i ličnih iskustava ovakve vrste) baš takve idolizuju, i crtaju im murale po zidovima.
Malo dalje odatle, preko pruge kod Peskane, počinje Hercegovačka ulica. Tu sam 19. septembra iste godine, negde u predvečerje, poljubio svoju prvu devojku, uz propratni navijački huk oko petnaestak okupljenih. Tu, dva metra od ograde, baš pored Željinog stadiona. Ovde su često vagoni železničkih kompozicija blokirali nesmetan prolaz pešaka od Tesle prema Misi, pa smo morali da preskačemo između vagona, što je sve delovalo nekako sablasno kraj te baruštine i neasfaltiranog puta. Pejzaž dušu dao za serijske silovatelje i ubice. A ovaj događaj inače nije bio ništa posebno za oboje. Maju Arsić i njenu sestru Sanju već sam sledeće godine skroz izgubio iz vida, ali sam ovu prvu, s kojom sam bar neku intimu podelio, video dvadesetak godina kasnije za kasom DIS-a kako broji pazar. Ona mene nije videla. Mislim da ima i dete, a možda je i dalje udata. Pojma nemam.
Uveče vidiš galeriju likova koje nikada nisi upoznao, niti razmenio rečenicu s njima. Pod kandelabrima, čak i ružne žene duplo bolje izgledaju! Svi oni prolaze stalno ispred, pored i iznad nas; bdiju ili spavaju iza prozora koji se redom zatamnjuju što je sat pozniji. Ni svakog koga smo ikada upoznali, nije moguće upamtiti; ali činjenica je da u tim mimohodima uvek iskri neka prilika, možda ljubav za ceo život ili poslovni bum. Samo što mi jednostavno nemamo vremena za otkrivanje, već nas životne i bukvalne kretnje kao fliper razbacuju u svim pravcima, sve dok po inerciji ne dobijemo zasluženo. Mi nismo većinski gospodari svoje sudbine; za nas se možda i krije neka savršena polovina jabuke, neko zlatno tele, ali puka fizička i vremenska udaljenost mogu biti nepremostive prepreke u tom slučaju. Taj što je pored vas, nije vam suđen! Samo je bio blizu. Po istom principu, mi (p)ostajemo ograničeni mestom prebivališta – ali u tom smislu sam zadovoljan, jer Pančevo je taman toliko veliko da nas ne otera drugde, ne uguši vrevom i saobraćajem, a opet pruži sadržaj dostojan čoveka. Stoga i što je jedini velegrad na ovim prostorima, ne zaboravimo, na pljucomet odavde, što je privilegija koju baš ni jedan drugi grad u Srbiji, pa ni u svim zemljama bivše Jugoslavije – nema. Ostajemo nekako srećno uspavani baš tu, pored.
Nema zabave dok ne dođe leto, a onda se po pravilu sedi u Krugu i troše limenke, pa se tu pojave i znanci da proćaskaju. Najbolja stvar su svakako koncerti u „Apolu”, nešto manje u „Bajci” i „Jazbini” (jer ne podnosim kaver bendove), te pab kvizovi, ili tribine u „Kupeu”. Dobra je i „Ezoterija” gde se u suterenu gađa pikado, mada je prostor za svirke nepristupačno uzak. „Galerija” šljaka i danju, a i espreso im je odličan. I „Slad” je OK, jer nikad nije gužva, a uvek imaš s kim da porazgovaraš, jer su samo normalci tu. A u „Babisu” je kao u gasnoj komori, pa ako te ne uguši dim, ‘oće neki pijani, dosadni gnjavator koji ne zna šta je dosta. Možda jedino ispred, gde je trafika pored koje se, uz alkohol, najlepše prodivani s gradskom ekipom.
Mesta za izbegavanje vikendom uveče su kafančine tipa „Ambar” kod Zelene pijace, i „Kula” u blizini Keja. Tamo je mnogima izlazak prilika za tuču i dokazivanje; ranije je to bila i zloglasna „Perla”. S tim da su ovi drugi samo fensiji i u proseku mlađi, i ne vonjaju kao njihove kolege po svetonazorima. Ostale „Šarane”, „Crne leptire”, „Prestupe”, „Katarke”, „Konobe”, „Stefale” i „Romantik” sale prepuštam sredovečnima, malograđanima i šabaniji, pa iako sam i sam generacijski upao u prvu kategoriju, i dalje odbijam takav stil života, već bi da imam 24 zauvek. Krv u žilama i dalje je vrela! Baš nedavno sam svojevoljno uleteo u šutku u „Apolu” na koncertu Atheist Rapa, gde sam se okliznuo i pao dva puta, jer je neko prosuo pivo po podu. Pritom sam i farmerke pocepao na kolenu; ne zato što su me mlađi nadlaktali, a i da jesu – šta ima veze. Raduje me da i dalje ima misleće omladine, u inat onima koji pohode neke istinske jazbine.
S ove vremenske distance, Oktoberfest (i knjiga, i film) ništa nije izgubio na relevantnosti. I dalje jedini oslonac pronalazimo u porodici i nekoliko bliskih prijatelja, a ventil vikendom. I dalje su tu oko nas razne barabe koje neće da nas ostave na miru, a odozgo i besperspektivna država koja čvrstom rukom reguliše „saobraćaj” u mraku. I dalje tragamo za nedostižnim, nedohvatljivim i nedostupnim.
Uzimajte od života sve, ne čekajući da nešto padne s neba, ili se dogodi samo od sebe. Taj tramvaj neće doći. Možda samo u mašti, kao u jednoj od poslednjih scena Oktoberfesta. Pravde nema, jer onaj odozgo – sve i da postoji – ne zna za nju, baš kao što ne zna ni za ponedeljak, utorak, mesece ili godine. A čini se i da njegovi pastiri, zajedno s ovcama, najmanje odobravaju i vole baš petak i subotu. Pa laku noć, i dobro jutro.
