Nekoliko epizoda iz erotske istorije Pančeva

Paradoksalno, naši preci su se u 19. veku i na početku 20. veka odnosili prema seksualnosti sa mnogo manje licemerja nego mi danas

Nenad Živković
Objavljeno 21.07.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Erotska istorija Pančeva još nije napisana: izvori o ovoj više nego zanimljivoj temi više su nego oskudni, jedno takvo ozbiljno istraživanje zahteva i dugotrajan terenski rad, a još se nije pojavio autor, autorka ili više njih, spremnih da se u ovu intelektualnu avanturu upuste. Uprkos tome, sudeći po raspoloživim podacima, može se konstatovati da su se naši preci prema ovoj, za funkcionisanje čovečanstva presudnoj aktivnosti, odnosili prirodno i sa daleko manje licemerja nego mi danas. U ovom tekstu magija erotike biće svedena na dimenziju seksualnosti, ili na različite pojave, procese, mesta, osobe i događaje koji se na najrazličitije načine odnose na polno opštenje.

Oglas iz „Pančevca” iz 1870-tih

Tako, na primer, u „Pančevcu” je, u vreme kada ga je uređivao Jovan Pavlović, dakle skoro 130 godina pre pojave „viagre”, sporadično objavljivan, od kraja 1871. pa do 1873. godine, oglas kojim Moric Handler iz Budimpešte, doktor medicine i hirurgije, magistar babičluka i lečnik očiju, obaveštava cenjeni publikum da „tajne bolesti i impotenciju (učmalu mušku snagu) leči iz temelja pod jemstvom sjajnog i trajnog uspeha”. Da li su se Pančevci sa ovakvim problemima javljali dr Handleru, nije zabeleženo, jer je, očigledno, i diskrecija, poput izlečenja, bila zagarantovana.

Gradski fizikus dr Konstantin Peičić je, čitamo dalje u „Pančevcu”, održao 18. jula 1871. godine po starom kalendaru u prepunoj dvorani kod Trubača, odraslijoj zanatskoj, trgovačkoj, školskoj i drugoj omladini poučno predavanje o najgoroj među najgorim bolestima koja naročito mlade momke napadati zna, a od koje su mnogi zreliji učenici škola neveseli, uveli, bledi i mršavi likovi, iako se inače zdravima čine. Doktor Peičić je govorio o mnogim zlim posledicama po dečake, njihove porodice, narodno zdravlje i čitavo društvo kada zabludele duše ta opaka boljka i loša navika opsedne. (Videti broj 73 od 9. septembra 1871. g.).

U isto vreme pripadnici muškog pola koji uspeše da prežive strahote samostrasti i rukobluda, mogli su da se prepuste telesnim uživanjima sa prodavačicama ljubavi u gostionicama „Kod zeca”, „Kod udice”, „Kod zlatnog krsta”, „Kod tri šarana” i na, u međuvremenu, kao rezultat regulacije Tamiša, nestalom Komarčevom ostrvu. Postojalo je i više bordela u današnjoj Ulici Milorada Bate Mihailovića, ali se o lokacijama drugih u centru, asortimanu erotskih usluga, ambijentu i cenama, ne može ništa drugo reći.

Zanimljivu i dragocenu belešku o prostituciji ostavio je dr Ljubomir Nenadović, počasni fizik i gradski lečnik, u svojoj knjizi „O zdravstvenim prilikama u Pančevu”, objavljenoj 1891. godine, koju, zbog autentičnih podataka i živopisnog jezika, prenosimo u celosti:

„Prostitucija je u Ugarskoj zakonom dopuštena, ali nije još kako treba uređena.

Tako je i u Pančevu. I ovde ima javnih lokala za prostituciju, ali o prostituciji samoj još nema štatuta, koji odnošaje njene tačno određuje.

Prostitutkinje su sve popisane, imaju knjižice o svojem zdravlju i obvezane su da sebe dva puta nedeljno dadu po lečniku pregledati. Pregledanje vrše dvojica gradskih lečnika u samim javnim lokalima. Njima se za to plaća posebna taksa, koju određuje municipalni odbor. Lečnici zabeleže u knjižice prostitutkinja kakvog su zdravlja. Obolele prostitutkinje šilju u opštu gradsku bolnicu na lečenje.

U Pančevu ima 5 bordela. Broj prostitutkinja menja se između 12 – 20. Ovaj srazmerno mali broj prostitutkinja svedoči jasno, da je u Pančevu privatna prostitucija jako razvijena. Godine 1890. lečeno je u opštoj gradskoj bolnici svega 16 javnih prostitutkinja na veneričnim bolestima”.

Početkom dvadesetih godina 20. veka, dr Nikola Milutinović u prvoj svesci svoje edicije „Širom naše otadžbine”, beleži da „javnih kuća danas Pančevo nema, pre rata imalo ih je i više”. Oko 70 devojaka je pod lečničkim nadzorom i to uglavnom kasirke, kelnerice i druga ženska radna snaga u svratištima i hotelima, koje su se uporedo sa redovnim poslom bavile i najstarijim zanatom na svetu. Kao kuriozitet ostalo je zapisano da su pre Prvog svetskog rata javne ženske bile uglavnom analfabete, dok su desetak godina kasnije većinom pismene. Pravi-pravcati kupleraji, sa sve crvenim fenjerom, postojali su kasnije, sve dok je bilo i Kraljevine, u današnjoj Nasipskoj ulici – jedna takva kuća se može i dan-danas prepoznati po šiberu kroz koji je„poslovođa” iznutra šac-metodom procenjivao „podobnost” potencijalne mušterije. Takođe, animir-dame uredno su ordinirale i u svratištu „Balkan”, na uglu ulica Zmaj Jovine i Karađorđeve, u zgradi koja je srušena početkom devedesetih godina da bi na njenom mestu bila podignuta tzv. Olovka. Jedna od promena koje su nastale ulaskom nemačkih okupacionih jedinica u Pančevo bila je i promena namene hotela „Vojvodina”, u bordel za vojsku i oficire. U zgradi poznatoj još i kao „Zlatna štuka”, preko puta Železničke stanice „Tamiška obala”, kupleraj je trajao koliko i okupacija. Sama zgrada je trajala do decembra 2010. godine, kada je do temelja srušena.

U socijalizmu se nije blagonaklono gledalo na prirodnu čovekovu potrebu za seksom i na toj potrebi zasnovano ponašanje. Upravo obrnuto, trebalo je ukalupiti život u moralne norme i društveno poželjno ophođenje osmišljeno u glavama inženjera ljudskih duša, pa su bordeli pozatvarani, a istu sudbinu doživelo je i Gradsko kupatilo aprila 1967. godine. Formalan razlog je bio nerentabilnost ustanove, ali je zapravo zatvorena jer je postala okupljalište tadašnjih pančevačkih homoseksualaca i mesto na kojem su parovi provodili intimne trenutke, a bilo je i slučajeva da su erotske usluge razmenjivane za novac. Sredinom sedamdesetih iz istih razloga na lošem glasu bila je kafana „Triglav” na uglu ulica Moše Pijade i Marka Kulića. Okolina tadašnje pijace koja se nalazila na mestu današnjeg Doma vojske bila je mesto pogodno i za ovakvu vrstu trgovine.

Kafana „Triglav” (levo), mesto na „lošem glasu”

U tom periodu se zbog prodaje ljubavi mogao zaglaviti i zatvor. Tako je, recimo, Sekretarijat za unutrašnje poslove oktobra 1975. godine podneo zahtev za pokretanje prekšajnog postupka protiv dvadesetogodišnje P. Z., krojačice bez zaposlenja, zbog prostitucije. Na zapisničkom saslušanju okrivljena je priznala počinjeni prekršaj, ali se branila da je bez posla i da na neki način mora da stekne novac za izdržavanje. Ovakvo njeno obrazloženje nije prihvaćeno. Ona je bila svesna onoga što čini i, prema oceni sudije, težina učinjenog prekršaja je takva da se samo boravkom u kaznenoj ustanovi može uticati da ubuduće ne čini ovakve i slične prestupe. Izrečena joj je kazna zatvora u trajanju od 30 dana.

Otprilike u isto vreme dolazi do izvesnog proboja erotskih sadržaja i to u oblasti kulture. Beležimo za to doba, prvu polovinu sedamdesetih, nesvakidašnju izložbu erotske fotografije u Centru za kulturu. Početkom osamdesetih pravu pomamu među pančevačkom erotomanskom publikom izazvao je meki erotski film „Emanuela” Džasta Džekina, sa Silvijom Kristel u glavnoj ulozi, koji je za prvih pet meseci 1981. godine u gradskim bioskopima videlo 5029 gledalaca.

Emanuela i Mari-Anž na žurki u džunglama Tajlanda

 

(Nastaviće se pričom o novijoj erotskoj istoriji Pančeva – od devedesetih godina 20. veka do danas)

Ostavi komentar

  • (not be published)