Priče iz fudbalske istorije grada Pančeva

Sadašnje vreme u kome fudbal u Pančevu ima dva srpskoligaša (treći rang takmičenja) – FK „Železničar“ i FK „Dinamo 1945“, svakako znači i bolje dane za talentovanu decu koja su se zaljubila u „najvažniju sporednu stvar na svetu“. Imaće priliku da igraju kvalitetnije utakmice od vršnjaka iz većine vojvođanskih gradova, ako se budu izborili za mesto u startnoj postavi; jer sa jedne strane, u poslednje vreme sve više fudbalera sa one strane Dunava dolazi u naš grad, oduzimajući mesto u timu i dragoceno iskustvo našim talentovanim sugrađanima. Sa druge, ovo je jasan pokazatelj da je kvalitet fudbala u Pančevu na sve većem nivou, i da od toliko beogradskih klubova, igrači dolaze baš u grad udaljen petnaestak kilometara od njihovog. Od sledeće sezone i publika u Omoljici gledaće bolji fudbal u svom mestu, budući da se lokalna ekipa „Mladosti“ plasirala u četvrti rang takmičenja, dok se ostali timovi sa teritorije Grada Pančeva, trenutno takmiče u petom i šestom rangu.

Međutim, o tome koliko je nekada fudbal u gradu na Tamišu bio popularan, malo se, ili gotovo ništa ne zna. Evo prilike da se upoznamo sa svetski poznatim, a našim fudbalerima. Kako ne bi bilo klasično monotono nabrajanje ličnosti i njihovih ostvarenja, u nastavku teksta upoznavanje sa najuspešnijim fudbalerima biće uglavnom prožeto pričama koje je zabeležio Marko Drakšan uknjizi „Legende sporta Pančeva”.

Nekada se u školama dobijala kazna zbog bavljenja sportom. Zahvaljujući autoritetu profesora gimnastike u pančevačkoj Gimnaziji, Milošu Crnjanskom, golman Vukašin Aleksijević, koji je to pravilo prekršio, nije dobio kaznu, naprotiv, dobio je priliku da stane među stative fudbalskog kluba „Banat“ iz Pančeva, i tako postao najmlađi igrač prvog tima 1921. godine. Treba istaći i da je budući bard srpske književnosti, Crnjanski, bio kapiten pomenutog kluba. Bio je izuzetan tehničar sa loptom, ali i poznat po neprijateljski nastrojenom ponašanju prema sudijama. Smatrao je fudbal onim što ga održava: „Zrak, veseli mladići, zelena trava, igra i pobeda, oslobodili su me…” Fudbalsku karijeru prekinuo je u 29. godini.

Miloš Crnjanski: osim što je bio vrsan književnik, bio je i odličan fudbaler

A kako je Julije Bauer na poluvremenu shvatio za koji sport je talentovaniji…

Bio je vrlo brz igrač, može se reći i jedan od najbržih atletičara na svetu tih tridesetih godina 20. veka. U napadu, prava noćna mora za protivničke golmane. Stekao je ogromnu popularnost čestim pogocima protivničke mreže. Jednom prilikom je na stadionu PSK-a, na poluvremenu fudbalske utakmice održan atletski miting. Drugovi su naterali Bauera da se oproba u brzini sa atletičarima. Kako je prethodno odigrao već jedno poluvreme fudbalske utakmice, bio je u kopačkama i u njima trčao, dok su svi protivnici bili u sprintericama. To mu nije smetalo da ih sve pobedi sa nekoliko metara prednosti, i svima je bilo jasno da je rođena nova sprinterska zvezda.

Nije voleo fijakere – Sava Dabić

Prve korake na fudbalskom terenu Boško Petrić je načinio u podmlatku PSK-a 1935. Pred Drugi svetski rat u Srbiji, 1940. godine, Boško Petrić ostvaruje svoj najlepši san – postaje golman omladinske reprezentacije Jugoslavije. Zajedno sa njim, igrale su i buduće legende srpskog fudbala: Rajko Mitić, Predrag Đajić, Zlatko Čajkovski, Minda Jovanović… Nakon završetka rata, Petrić se bavio i rukometom, a igračku karijeru ipak je završio kao fudbalski golman, i to 1954. godine.

Daleke 1945. godine fudbaleri „Sloge” (kasnije „Dinama”) trebalo je da odigraju kvalifikacionu utakmicu savezne lige sa „Radničkim” iz Kovina. Kako nisu imali bolji prevoz, krenuli su na put u tri fijakera. Ništa od ovoga ne bi bilo toliko čudno, da po hladnom vremenu i oštrom vazduhu, sjajni dribler, Sava Dabić, nije sišao sa jednog od fijakera i nastavio uporedo sa njim da trči, nagovarajući i saigrače da mu se pridruže i na taj način zagreju. Na toj utakmici Pančevci su pobedili sa 7:0, a Dabić je bio najbolji na terenu uprkos pretrčanim kilometrima pre početka utakmice.

Važno mesto u istoriji pančevačkog fudbala zauzima svakako jedan od najboljih fudbalera svog vremena Blagoje Marjanović – Moša. Bio je 57 puta jugoslovenski reprezentativac i učestvovao na prvom Svetskom prvenstvu u Montevideu 1930. godine. Saigračima je persirao, džentlmenstvom osvajao žene, a u pančevački „Dinamo” dolazi po završetku Drugog svetskog rata. Ovaj izvanredni strelac doživeo je da mu sudija na prijateljskoj utakmici „Dinama” u Ferdinu, gde se održavala seoska slava, poništi čak tri gola. Poznat po izražavanju poštovanja prema svima, pa tako i sudijama, prva dva puta je „progutao” i nastavio da igra. Međutim, treći gol postigao je iz slobodnog udarca i nije bilo razloga da se poništi. Ali, upravo se to desilo. Tada je i Moša izgubio živce i prišao upitno sudiji: „Pa dobro, bre, sudija, hajde što si mi i ona dva gola neopravdano poništio, ali šta nije u redu sa ovim trećim? Čist je kao suza!”

– Hoćeš, Mošo, posle utakmice da jedemo viljuške umesto prasećeg pečenja? Shvati, čoveče, domaćin mora da pobedi!

U Marjanovićevu čast, u Pančevu je podignuta spomen česma na Gradskom stadionu.

Spomen česma Moši Marjanoviću na Gradskom stadionu

Leta 1950. godine, kao da su zvezde bile naklonjene pančevačkom fudbalu. Na obali Tamiša kod „Tri šerpe“, stasala je generacija novih klinaca, među kojima su bili Žikica Popov, Vladimir Tanušević, Steva „Mrka“, Bata Milanović, Ivica Bordoš… Na ovom mestu fudbal se igraosatima, i to onom neuništivom loptom, popularnom – krpenjačom!

Zanimljiva priča jeste ona o razlogu zbog kojeg je Dušan Patić – Faksi prestao da trenira fudbal.

Bio je jedan je od najvećih sportista Pančeva svih vremena. Prva sportska ljubav bio mu je fudbal. Počeo je kao golman u pionirskom timu „Sloge”. Međutim, nije ostao dugo u fudbalu. Trener mu je odredio mesto halfa u timu, a on je želeo da bude centarfor ili golman – da daje golove ili da sprečava da ih drugi daju. Kako mu to nije bilo dozvoljeno, prešao je na rukomet i postao legenda za sva vremena, jer čak ni od tih pedesetih godina 20. veka, niko nije uspeo da nadmaši najboljeg strelca u istoriji „Dinama” sa postignutih 1735 golova!

Zakraj, recimo nešto o osobi koja je sigurno ostavila najveći trag u pančevačkom fudbalskom svetu. To je svakako, sjajni, Stevan Bena. On je već sa 17 godina debitovao za prvi tim „Dinama” protiv „Proletera” u Zrenjaninu, a prvi Stevini koraci na fudbalskom stadionu ostali su zapamćeni kao anegdota. Ekonom „Dinama”, popularni čika Mita Gulaš, pitao je novajliju:

– Mali, koji broj cipela nosiš? Odgovor je bio: 45! Čika Mita je pomislio da se Bena šali. Prekrstio se kada je ustanovio da je ipak ozbiljan i dao kopačke najmlađem igraču. Bio je državni reprezentativac, a jedan je od prvih ljudi sa ovih prostora koji je imao priliku da gostuje u kraljevskoj palati kraljice Elizabete, jer je te 1965. godine, kada je tek napunio 20 leta, igrao finalnu utakmicu Kupa pobednika kupova Evrope za „Minhen 1860” na stadionu „Vembli” u Londonu.

Kroz ove interesantne događaje koji su ostali doživotno upamćeni, rađale su se legende, sportisti koji su ostavili dubok trag u pančevačkom fudbalu. O tome u narednim nastavcima priča iz ne samo fudbalske, već i celokupne sportske istorijePančeva.

Literatura koja je korišćena: Marko Drakšan „Legende sporta Pančeva”, „Pančevci na Olimpijskim igramа”