Kada pogledamo Mesec iz Pančeva, vidimo ovu klasičnu sliku iz priloga – puno svetlih površina, koje zapravo predstavljaju Mesečevu koru, i tamnije basene koji su ispunjeni stvrdnutom lavom. Ova i slična saznanja stekli smo analizom uzoraka koje je sa Meseca donela misija Apolo krajem 60-tih i početkom 70-tih godina prošlog veka. Danas znamo da je Mesečeva kora znatno starija od lave koja ispunjava velike basene. Međutim, znamo i da su sami baseni zapravo ogromni krateri koji su nastali nakon snažnih udara asteroida o površinu Meseca, mnogo pre nego što su bili ispunjeni lavom. Jedna od nedokučivih spoznaja, međutim, ostaje kada su tačno nastali ovi ogromni krateri. Kako udarni krateri na Mesecu čuvaju dragocene podatke o istoriji najranijeg Sunčevog sistema, ovo otkriće nam otvara nove uvide u period kada je nastajao život na Zemlji (pre oko četiri milijarde godina), a čiji su tragovi mahom izbrisani tokom burne geološke istorije naše planete.
Istraživanje koje su predvodili stručnjaci Otvorenog univerziteta (The Open University, Engleska), u saradnji sa naučnim institucijama iz Kanade, Australije i Švedske imalo je za cilj da utvrdi starost jednog od najstarijih kratera na Mesecu. Taj krater se zove Serenitatis (na latinskom vedrina) i označen je na slici, lako ga je prepoznati kad pogledate ka Mesecu. Paznja: ako ga gledate iz Pančeva ili uopšte sa severne Zemljine hemisfere, lociran je u gornjoj, desnoj četvrtini. Ali, ako ga gledate sa južne hemisfere, recimo iz Australije, biće lociran dole levo. Ovaj krater je zanimljiv iz razloga što već decenijama nismo sigurni koliko je star. Površinska ispitivanja terena ukazuju na to da je ovaj krater jedan od najstarijih na Mesecu (stariji od četiri milijarde godina). Međutim, većina Apolo uzoraka donetih sa Meseca, uključujući i uzorke misije Apolo 17 koja je sletela na sam rub kratera Serenitatis, bili su znatno mlađi (oko 3,8-3,9 milijardi godina).
Činjenica da većina Apolo uzoraka ukazuje na starost od 3,8-3,9 milijardi godina, navela je naučnu zajednicu da pretpostavi da je taj period zapravo predstavljao fazu intenzivnih udara o Mesečevu površinu (to se zove Mesečeva kataklizma). Međutim, u poslednjih nekoliko godina shvatili smo da je zapravo većina tih uzoraka potekla iz jednog ogromnog kratera Imbrium, koji je poslednji formiran. Silinom kojom je nastao, komadići Imbrijuma raspršili su se po celoj bližoj strani Meseca i time zapravo prikrili stvarne starosti kratera nastalih pre njega.
Ostalo je staro pitanje koje smo pokušali da odgovorimo još na početku misije Apolo – koliko je zapravo star Serenitatis?
Uzorak koji smo ispitivali je redak primerak veoma starih stena sa Meseca, koji zasigurno nije pretrpeo uticaje Imbrijuma. Primenili smo najsavremenije metode analize uzoraka i zavirili u najsitije delove minerala zvani apatit, toliko sićušne da su nekoliko puta manji od vlasi kose (uzorak je veličine 400 nanometara). Preciznim metodama određivanja starosti mereći uranijum i olovo u majušnim uzorcima, naučnici su utvrdili da je krater Serenitatis izuzetno star – čak 4,2 milijarde godina ili 300 miliona godina stariji nego što se mislilo.
Naučnica koja je vodila projekat je Ana Černok, Pančevka, gimnazijalka i zmajevka.
Naučni rad je objavljen na ovom sajtu.
Serenata je poema Miloša Crnjanskog.