Braća Romi! Koliko su nas samo uveseljavali Džej dok skakuće, Romski kralj iz Prijedora, ili Jasmin Husić, kralj diskoteka. Njihovi životi burna su tragikomedija. Ipak, u detinjstvu i školi smo uglavnom imali otklon, ili čak strah od njih, jer su po pravilu svi umeli dobro da se biju, hodajući stalno u grupi. Pa ako mu u lunaparku ne kažeš gde si sakrio žeton, ili u igraonici ne dozvoliš da ti „baci struju sa Blankom” ili radi „brzu ruku sa Hondom” u Street Fighteru, mogao si da fasuješ bruslijevski mavaši geri u glavu, ili dobiješ brzu ruku, ali u stomak. Jedino ti preostaje da gledaš kako on s tvojim žetonom prelazi nivoe, dok stojeći sa strane kao jadnik iščekuješ milost da dobiješ svoju igru natrag. Još tad se videlo ko živi za fajt, a ko ne! Ali dosta šale, jer ponešto zazora, ispostaviće se, bilo je skroz neosnovano, jer nismo razumeli njihove probleme. Nismo razumeli drugačijeg.
Ali u ovom tekstu je reč o jednoj dobro poznatoj pojavi vezanoj za njih, a to je generalni neuspeh u školi, tj. potpuni nemar u vezi obrazovanja.
Još u zabavištu „Lasta”, kad smo bili deljeni dva po dva u parove prilikom odlaska na izlet i povratka s istog, znalo se da sa malom Gordanom niko neće držati za ruke. Tada su nas učiteljice najčešće vodile da se igramo ispred i iza Doma omladine. Jednom sam bio znatiželjan, pa sam u povratku baš nju uhvatio za ruku, i shvatio zašto je tako. Gocina ručica zaista je bila malko prljava i umusana, ali makar ne znojava kao kod drugih. Sledeći put (i jedini ikada) su nas, u leto ’88., vaspitačice odvele na široku livadu pored tadašnje fabrike „Tesla”, na mestu gde su sada Lidl i kladionica Soccer Bet. To je za nas bio vanserijski događaj, jer je igralište bilo mnogo veće, pa još pošumljeno drvećem iza. Tom prilikom sam u povratku izabrao da držim za ruku mog druga Nebojšu Jovanovića, a Gordanu naravno – opet niko nije izabrao, i išla je sama iza svih nas u koloni. Ne znam kako se tada osećala, ali mora biti da je navikla.
U školi sam bio prosečan đak, ne što nisam mogao više, nego me moji jednostavno nisu terali. Ipak, značajnije popuštanje bi značilo danonoćno bdenje nad knjigom pod pritiskom, tako da nikada nisam pao na popravni u avgustu; recimo da je to za mene bilo ravno tragediji, jer se stvar prepušta slučaju. O ponavljanju godine da i ne govorim. Zato su mi uvek bila interesantna deca ponavljači, ne samo zbog utiska koji ostavljaju – jer je bilo primetno da se siromašnije socijalne prilike i loša klima u porodici reflektuju na njihovo ponašanje i izgled – već i zbog nekog autsajderskog položaja koji smo zamišljali, da će baš oni zbog loših ocena sutra patiti u životu, a ne mi. Tada nisam kapirao da njihove roditelje uglavnom nije briga, a da smo zapravo mi ti koji se tresemo kada nam zabibere keca. Kakav je odnos prema školi imao npr. Rade Lapadat, koji je išao s nama samo tri razreda, govori i prizor koji sam video u školskom dvorištu: bio je neki pljusak, a on je sav nasmejan od usta do usta, svoju školsku torbu bacio da se klizi po betonu poput onog kamenja u karlingu, ne brinući mnogo za sveske i čitanke unutra koje su se natapale vodom. Malo kasnije njegov je otac bio teško povređen u nekoj kafanskoj tuči, pa iako oni nisu Romi, jasne su paralele i razlozi zbog kojih nekom od starta budu podeljene lošije karte. Dakle, ni Srbi od loše karme nisu pošteđeni.
Ali kao i uvek, baš su Romi najslabije stajali s ocenama. Otac mi kaže da su u njegovo vreme ispodprosečni đaci dolazili sa Starog Tamiša, a da romske dece jedva da je i bilo (obojica smo išli u „Zmajevu”). Već u mojoj generaciji u svakom je odeljenju bilo makar jedno, a taj trend se u međuvremenu zahuktao zbog njihovog većeg priraštaja. Ma o kom predmetu da se radi, hteo sam žarko da ih vidim kako dobijaju petice ili četvorke, ali uzalud. Sporadični uspesi bili su incident – a nisu ništa gluplji, niti pametniji od ostalih. Pritom se uvek nekako osećalo da su i građani drugog reda, da su prećutno segregirani. Čak sam i od odraslih čuo neke zaumne teorije, npr. onu da su ovi naši Cigani zapravo potomci najniže kaste u Indiji, pa kad su ih oni odozgo proterali u ove naše krajeve, nama je arijevcima ostalo da se bakćemo s njima takvima. Ništa novo, jer za njih Ciganin je zauvek ostao samo ganfer, gafter ili garagan – a ne čovek. Ili Rom, što mu dođe na isto.
Već u prvom razredu dobili smo nekoliko dunstera. Sedenje u zadnjim klupama, ižvrljani vojni ranci i tuče za vreme odmora bili su njihova dobro poznata ikonografija. Ali i dva Roma, dva čavoro, koja uopšte nisu bili problematični!
Nebojša Ćirkov i Slobodan Jovanović stoje sa nama na fotografiji u Domu vojske septembra 1989., gde su (po poslednji put) žute marame visile oko dečijih vratova, a Miroslav Žužić bio zadužen za zabavni program. Sećam ga se na bini nasmejanog, i rečenice „šta vam se to žuti oko vrata, je li?”; ubrzo zatim spoznali smo pojam obaveza, a bogami i zaljubljivanja, mada nismo znali kako da se prema tome postavimo, i šta bismo s tim osećajem uopšte.
Nebojša Ćirkov imao je slušni aparat i rastom bio najsitniji u razredu. Njegov visoki falset u maniru bečkog dečaka, kao i razlog zbog čega priča nerazumljivo, niko nije shvatao odakle dolaze, ali svi su se redovno smejali kad god bi progovorio. Za kratko vreme, uspeo je da nakrka toliko jedinica koliko u životu nisam video, i čak mislim da je samo jednu dvojku dobio, na jedvite jade. Ubrzo je nastavno osoblje prepoznalo njegov hendikep, pa su ga oborili već u prvoj godini. Slobodan Jovanović već je bio sasvim funkcionalno dete, čak uspevao da dobije i poneku trojku, ali opet ostajao ispod proseka. U školu je često dolazio u gumenim čizmama, a mi smo pretpostavljali da je to zbog kaljuge koja okružuje mesto gde živi, jer i inače niko sa sigurnošću nije znao gde je to. Moglo je to biti u Malom ritu, u Topoli iza pruge ili na kraju Ritske ulice, a u boljem slučaju u nekoj od udžerica ili ćumeza Donjeg grada, gde su njegovi sunarodnici pretežno živeli. Slobodan je završio prvi razred, ali su ga roditelji ispisali već na početku drugog.
Do petog razreda, Romi su uglavnom bili desetkovani. Već kad redom gledate odeljenske fotografije s kraja godine, tu i tamo bi se pojavilo tamnoputo dete za koje biste mogli da naslutite otkud najednom tu, kao i to da ga posle nećete videti na sledećim fotkama, onim iz viših razreda, iz razumljivih razloga. Ponavljačima se čak davala šansa da pređu dve godine ubrzano, pa sam neke koji su „roknuli” četvrti razred posle viđao sa nama u šestom, što me skroz zbunjivalo. Mada do kraja osnovne u mom odeljenju Roma više nije bilo, jeste u drugim razredima i generacijama. Svi se dobro sećaju razrokog Mrče, koji je živeo tu negde na uglu Karađorđeve i Njegoševe, i koji je pao prvi ili drugi razred, možda čak oba. Marko Ignjac isto je bio katastrofalan đak, ali je volšebno dogurao do šestog, i onda otpao. Kasnije je postao tabletoman, i overio u 29. godini. Dragan Durmišević stajao je s nama u hodniku za vreme odmora, uvek se šalio, a imao je i bolje ocene; nažalost, mislim da ni on nije više sa nama. Od ostalih, bili su tu Ivan Šajin, onda Saša „Japanac” (koji je izgledao kao samuraj kog su izvukli iz furune), i neki Krasnići, koga nikada nisam upoznao, ali jeste više generacija OŠ „Jovan Jovanović Zmaj”. Iz moje škole su u „Brankovu” prebacili izvesnog Dejana Aleksandrova, koji je četvrti razred pao čak četiri puta! Na odeljenskim slikama bio je za glavu viši od ostale dece (što je posebno smešno), a ne bi me čudilo da je mogao da bije i učiteljicu, jednom rukom i to levom. Kaubojske škole bile su rezervno rešenje za takve, a najkaubojskija bila je i ostala OŠ „Braca Petrov”. Čega je sve tamo bilo, mogu samo da zamislim. A iz nekog razloga, romskih devojčica bilo je malo; izgleda da su njih retko i slali. Ponekad bi pohađale „Maru Mandić”, kao da su ometene u razvoju, a čak su i namerno padale u ovim regularnim školama, kako bi u „Marinu” išle zajedno sa svojom braćom i sestrama.
Dijamondo Jašari svakako je ostao upamćen generaciji rođenoj 1979. i kasnije, najpre zbog svog živopisnog imena, a onda i jer je imao nesrazmerno veliku glavu u odnosu na telo. Pritom, crn kao ugalj. Ova legenda ponavljao je sve razrede do trećeg, ne znam koliko puta, ali u školi ga posle više nismo viđali. Često ga možete videti kako fura trokolicu na Trgu mučenika. Njegovo ime i dan danas mami osmeh na lice, koje je sasvim na liniji bizarnosti romske tradicije davanja imena. A sada malo o svetlim primerima!
Staniša je legenda generacije rođene 1982., jer je uspeo da pregura sve do kraja osmog razreda bez da i jednom ponavlja, a onda se ispisao umesto da maturira! Čisto da im pokaže da može. On je u parku bio poznat po tome što je brejkdensovao najbolje od svih, i tako bi ulazio u Krug, izvodeći premete unazad na rukama, počev od „Nedeljka” na ovamo. Kovrdžav, stalno nasmejan i uvek u nekom zelenom štrikanom džemperu, još tad je izgledao kao član pleh orkestra za svadbe. Stanke je bio jako popularan među učenicima, posle se oženio i dobio decu, a mi smo se naravno zezali da ih je imao već u osmom razredu, dok su mu naslednici išli u prvi, baš kao u onom vicu. S njim je u odeljenju bio i Dejan Rajšić, koji je zaista kompletirao svih osam razreda, dok je njegov manje inteligentni brat Zlatoja bio ponavljač, ali ipak dogurao do petog ili šestog. Dejana sam posle viđao u rok kafeu „Jazbina”, tamo gde jednog Roma inače ne biste očekivali, ali izgleda da je tu emancipacija bila izraženija.
Deda mi je rekao da se u mladosti jedno vreme i zabavljao s Romkinjom, i da one imaju blic u očima. Ja kao nikakav lažov i lišen strpljenja nisam imao ni približno uspeha u švaleraciji kao on, ali sam svejedno uspeo da odem tamo gde je dva stepena toplije, a voleo bih i opet. Iznenadilo me s kakvom lakoćom se prelazi na stvar – za razliku od uobičajenog natezanja, uzmicanja, prenemaganja, tvrdnje pazara i ostalih igrarija koje muškarcu nisu potrebne nikad i nigde.
A šta je sa ostalim Romima? Ako nisu pobegli u pečalbu glavom bez obzira, videćete ih uglavnom kao radnike gradske čistoće, dok oni još manje srećni valjaju gvožđe i karton, sede ispred crkava i prose, ili prodaju telo kod hotela „Tamiš”, ili kod „Konja” na Bavaništanskom putu. Što navodi na logična pitanja: Zbog čega zanemaruju knjige, i zašto to ne promene? Da li ih zaista nije briga za uspeh u školi, ili ne sagledavaju važnost obrazovanja? I kako mi da im pomognemo, ako državu nije briga? Uprkos asimilaciji i izvesnom napretku, oni i dalje tavore u svom glibu iz koga ih vade samo onda kada klijentelističkoj vlasti zatrebaju jeftini glasovi, kada se čitave familije Roma – čak cela naselja – podmićuju novcem vladajuće partije, iako su oni ti koji ih drže tu gde jesu, bez interesa da im naprave život boljim. Nije na meni da rešavam tuđu nevolju, ali znam čija je to dužnost svakako.
Nikada više nisam video ni Gordanu, ni Nebojšu, ni Slobodana, ni Stanišu, a ostale srećem sve ređe, jer njihovi životi su oduvek prolazili u nekom paralelnom svetu od našeg; burni i lepršavi, ali najčešće kratkoveki. Pa ako u međuvremenu nisu odleteli u nebo, nadam se da im je sada mnogo bolje nego pre. Da bar nisu više čororo.
