O tamnovanju i ježevim leđima

Živoslav Miloradović
Objavljeno 03.04.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

Kada je pre mnogo godina umro moj tast, komšija iz ulice, inače Cetinjanin poreklom, pojavio se na vratima naše kuće i izjavio: „E, čestitam vi žalost”. Mirjana samo što nije pala u nesvest od šoka, a ja budući da sam bio znalac lokalnih običaja širom bivše Velike Otadžbine, poruku sam shvatio baš onako kako treba, pa evo sad hitam da se izrazim na sličan način.

Dakle: „Čestitam vi tamnovanje”.

Ovde nema policijskog časa, ali ne izlazimo. Takav je befel. A pravila se moraju poštovati, naročito onda kada su u opštem interesu.

Ne volim da se samocitiram ali ću morati da se pozovem na poslednju rečenicu napisanu u prethodnom tekstu koja kaže da nam virus „poravnava živote, poravnava smrti”. Za smrt se još nisam vlastodobno obavestio tako da o sopstvenom primeru neću moći da govorim, kako sad, tako ni ubuduće, ali o životima mogu. Poravnavanje se obavlja na opštesvetskom planu: pogledajte izveštaje na nekoj normalnoj televiziji ili nekom normalnom portalu pa će biti jasno na šta sam mislio. Ali ja nisam ovde da pišem o drugima nego o sebi i svojim iskustvima.

Tako je od mene tražio Urednik, inače ne bih, pošto imam princip da pišem kada mi traže i kada se lečim. Sedative ne trošimo.

I pored karantina, ne posustaju – događaj na prozoru

Dakle, da vidimo kako smo se to poravnali mi ovdašnji, oni za koje se kaže „blago njima oni žive u Italiji”. Elem, ne radim već treću nedelju i imam, kao što sam već rekao, ograničenu slobodu kretanja. Pse i sitnu decu ne držimo, tako da u probleme te vrste upućeni nismo. Ali ima drugih: poslodavac mi je dojavio da me je prebacio na Kasu uzajamne pomoći, što će reći da će naredne uplate na moj račun plaćati Država, a ne on. Pa to je krasno, reći će mnogi, gde smo mi od toga, kod nas je „tako i tako”, znamo već kako, što je više nego tačno, ali i u ovom mom slučaju takođe postoji „tako i tako”, što će reći da je u roku od desetak dana država Italija postala bogatija za oko deset miliona nezaposlenih, dakle onih osoba koje su se našle u položaju sličnom ovome u kome sam se našao ja. Šta bi to trebalo da znači? Svima onima koji pamte ONO vreme i ONU državu biće savršeno jasno ukoliko ih podsetim na jutro kada smo se probudili uz vest da su „avioni JNA bombardovali ciljeve na teritoriji Republike Slovenije”. Treba li da kažem još nešto, ili je i ovo dovoljno? Sve je zvučalo tako obično, kao neki loš vic ispričan u krivom trenutku. A posle? Prevod na srpski: berimo kožu na šiljak, jer pravilo kaže da je ono što zamislimo kao loše uvek gore od onoga što će nam se stvarno desiti. Ima li tu mesta za optimizam? Pa naravno da ima. Za početak, nećemo misliti loše. Da li je to i savet? Moguće, ali sa savetima je obično tako: uvek ih je lakše izreći nego prihvatiti.

Na izlozima ovdašnjih prodavnica, benzinskih pumpi na mnogim balkonima privatnih stanova ili ogradama kuća istaknuti su natpisi „Andrà tutto bene”, odnosno „Sve će biti dobro”. Lepo zvuči, stimulativno, umirujuće. Ali, na jednoj fotografiji koja je, uz hiljade sličnih, prohujala italijanskom stranom mreže, vidi se maskirani medicinar, kako na stakleni zid koji ga deli od spoljnjeg sveta, pritiska papir sa ovom parolom, ali uz dopisani dodatak: „Andrà tutto bene. Nel frattempo, porca troia!” U mom poetiziranom prepevu (bez da vas zamaram doslovnim prevođenjem talijanskih psovki gde bi ova zvučala više nego besmisleno), maskirani nam je poručio: „Sve će biti dobro, ali do tada – *ebali smo ježa”. Razdraganiji čitalac bi mogao da doda i „u leđa”. Stradalnici koji danonoćno rade u italijanskim bolnicama, a naročito oni koji odande ne izlaze, jer su se radeći i inficirali, odlično znaju šta to znači.

Poruka

Onima koji se često pitaju kako to da u italijanskom slučaju broj mrtvih od korona virusa ne prelazi broj osoba za koje statistika kaže da u ovoj zemlji umire svakoga dana, evo malog dodatka na zagonetku. U Italiji je do sada umrlo 69 lekara. Otkuda to, kada se sve odvija u okvirima zvanične statistike, ne znamo. Da nije neki eksces, nešto neobično? Recimo da je tako pošto se radi o profesionalcima u redovnom radnom odnosu, a ne o penzionisanim medicinarima. Takođe je zanimljiv podatak da u malim sredinama gde je do sada beležen visok postotak smrtnosti, isti sada opada pošto su pomrli svi oni koji je trebalo da pomru. Pitanje bi glasilo: kada je zabeleženo da je prirodan mortalitet sam sebe sveo na nulu tokom jednog ili dva meseca? Nije bivalo, osim u vreme epidemija. E sad, otkud je sve ovako kako je i zbog čega je to tako, ne znam. Internet je prepun raznih objašnjenja od kojih neka zvuče veoma logično. Uostalom, eno nam Sjedinjenih država pa hajde da gledamo. Cirkus je upravo počeo. Da li sam pominjao Srbiju? Nisam, naravno. Ima građane Srbije ko da plaši i bez mene.

Još jedan veoma važan momenat ticao bi se pitanja: koja bi to država simulirala nekakvu epidemiju uz rezultat da baci na kolena sopstvenu ekonomiju? Niti jedna. A da će italijanska ekonomija biti bačena na kolena, više je nego sigurno.

Dakle, suma sumarum, zaključak bi mogao da glasi : „Porca troia”.

Sa stanovišta našeg, pojedinačnog porodičnog života ovo bi značilo da smo se uzeli preračunavati. Rezultat je glasio: ako sačuvamo živote, rezultat će biti više nego pozitivan. Na svu sreću, ne spadamo niti u paničare, niti se računamo u one italijanske porodice kojima je prosečan životni standard nedostižan san. Naćićemo načina da se iskobeljamo, čak i ukoliko se Ovo produži do kraja leta, što bi bila neka optimalna prognoza. Ovdašnja država ne želi da nas uvaljuje u bedak tako da je nekakva granica potpune blokade zvanično fiksirana na drugi dan Uskrsa, koji će ovdašnje pučanstvo prvi put nakon milion godina umesto u prirodi, što je prastari i veoma praktikovan običaj, provesti u kući. Nije bilo ni to da deca do kraja polugodišta neće ići u školu. Šta će sa tim biti, kada, kako? Za sada to ovde niko ne pominje. Oni koji bi nešto i pitali, znaju da nema nikoga ko bi mogao da im pruži iole normalan odgovor.

A postoji još jedna velika opasnost koja neće zavisiti niti od naše male dvočlane porodice, a niti od bilo koje druge, pojedinačno gledano. Pretnja se zove – socijalni nemiri. Ovde ću da zastanem, tema je komplikovana, traži prostor. I nije samo ovdašnja. Lako podrhtavanje tla koje ekstrasensi (i ne samo oni) sa zebnjom osećaju, nema veze sa tektonskim pomeranjima u utrobi zemlje već sa onima koja se dešavaju u utrobi društva. To što ću ja odložiti ovu temu za drugi put ne znači da će tema odložiti mene.

Zbivanja sustižu jedno drugo.

Detalj iz veronskog Interporta, prošlog petka uveče. Mir i tišina kao u manastirskoj bašti

Zato, idemo dalje sa ličnom pričom:

Kao i velika većina ovdašnjih porodica i mi imamo kredit. Shodno nekim najavama koje su počele kružiti javnim prostorom odlučio sam da kontaktiram svog „prodavca novca” da bih se raspitao možemo li se „s obzirom na obzir” nadati nekakvim olakšicama. To je onaj slučaj kada zovete „zeleni broj” pa vam se javi neki ženski robot, pa vas pita ovo ili ono, pa vi onda pritiskate sugerisane brojeve na telefonu, e da biste na kraju došli do slobodnog operatera spremnog da odgovori na vaša pitanja. Ovaj pothvat je u ovoj zemlji veoma često skopčan sa visokim rizikom ticajućeg se potpunog gubitka živaca, a zabeleženo je i nekoliko samoubistava pričinjenih tim povodom, što je kasnije maskirano zvaničnim nalazom o postojanju tzv. nervnog rastrojstva. Ovoga puta sam imao sreće pošto oni koji prodaju novac, iz svojih ličnih razloga, više paze na zdravlje klijenata. Vrlo ljubazna osoba ženskog pola mi je priopćila sledeće: O da, naša kuća vam može odgoditi plaćanje kredita na željeni broj meseci, tokom kojih ćete plaćati samo kamatu sadržanu u odgođenoj rati. Ali, kada te rate budu na kraju otplate došle na red, platićete ih u punom iznosu. Da prevedem: iznos kamate koji ću plaćati tokom meseci odgode je cena kojom ću kupiti ljubaznost banke. U mom slučaju to bi bilo oko 40 evra mesečno. OK, hvala rekao sam, ponuđen ko počašćen, čujemo se druge prilike. I Mirjana i ja smo zaključili da u ovoj zemlji ima veoma mnogo onih koji se nalaze u mnogo gorem položaju od nas, čiji krediti dosežu nivo veoma opasan po fizički opstanak celih porodica. Nije teško predvideti da će Država koja je do sada veoma izdašno pomagala ovdašnje banke vadeći ih iz onoga u šta one obično upadaju svojim razbojničkim delovanjem, ipak morati da od istih zatraži nešto što bi naš Vrhunski Mislilac nazvao „tante za kukuriku”, te da će neko biti prinuđen da podvije repić. Ali ne iz sopstvenog altruizma već zato što drugačije neće moći. I do sada su ovde dešavalo da banke svojom nezajažljivošću upropaste hiljade svojih štediša. Ali hiljadu nije isto što i milion ili dva miliona, od kojih su mnogi veoma ogorčeni, a neki i naoružani.

Da li sam u tekstu negde pomenu optimizam? Jesam, evo vidim i ja.

O tome ćemo u sledećem nastavku.

Moram se ipak držati jednog od pravila zanata: nije svaki kratak tekst dobar, ali su dobri tekstovi upravo oni koji su dovoljno dugački.

Ostavi komentar

  • (not be published)