Bakljade, rušenje u Savamali i krizni štabovi

Te bakljade nisu obične navijačko-huliganske, one koje iza sebe ostavljaju grafite. Nisu se čule navijačke pesme ni skandiranja. Bili su to organizovani nasilni događaji na krovovima višespratnica u više gradova u vremenu posle 20 sati dok je na snazi policijski čas i zabrana kretanja. Nije to ništa posebno. Ali jeste neizlazak policije na mesto događaja

Objavljeno 09.09.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 17 mins

Prethodni deo teksta možete pročitati ovde

Projekat je u prvoj verziji trebalo da obuhvati događaje do početka 2020. godine, te je u skladu sa tim planiran i sadržaj. Međutim, u stanju vladavine prava kakva jeste, događaji koji su usledili tokom godine stavili su me na slatke istraživačke muke. Kako zbog aktuelnosti i društvenog značaja koji imaju novonastali događaji, tako i zbog njihove ekstremne specifičnosti. Odlučio sam da dva dodatno uvrstim u sadržaj istraživanja. To su bakljade i brutalna sila primenjena protiv mirnih protesta.

Te bakljade nisu obične navijačko-huliganske, one koje iza sebe ostavljaju grafite. Nisu se čule navijačke pesme ni skandiranja. O čemu se radi? Bili su to organizovani nasilni događaji na krovovima višespratnica u više gradova u vremenu posle 20 sati dok je na snazi policijski čas i zabrana kretanja. Bakljade k’o bakljade, bilo ih je, i sve ih je više. Počeli smo kao društvo i na njih da se na privikavamo. Nije to ništa posebno. Ali jeste neizlazak policije na mesto događaja. Naime, građani su policiji prijavili prisustvo nepoznatih i nasilnički nastrojenih, uglavnom mlađih ljudi, od kojih su neki bili maskirani. Međutim, policija se na pozive oglušila. To je dodatno pojačalo osećaj nebezbednosti građana.

Svoju pažnju nepostupanju policije posvetio je zaštitnik građana koji je „utvrdio da su policijski službenici u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, nepostupanjem po prijavama koje su građani podnosili od 29. aprila 2020. do 3. maja 2020. godine propustili da spreče okupljanja nepoznatih lica na krovovima stambenih zgrada koja su tom prilikom koristila pirotehnička sredstva (baklje, petarde), u vreme u kome je važila zabrana kretanja na javnim mestima.”[1] U vezi s tim zaštitnik građana dao je preporuku da se utvrdi disciplinska odgovornost policijskih službenika za nepostupanje.

Da li je to prvi put da se policija nije odazvala na poziv građana da interveniše ili se to i ranije dešavalo? Navedeni događaj nas velikom snagom vraća na dva veoma slična događaja iz naše bliske prošlosti. Prvi, rušenje većeg broja građevinskih objekata u Beogradu u Hercegovačkoj ulici, poznato kao fantomsko rušenje u Savamali. To je opštepoznati događaj od 29. aprila 2016. godine o kome su detaljno izveštavali neki mediji. Javnosti se u vezi sa njim upečatljivo obratio i sam predsednik Vlade. Činilo se da zna ko je to uradio.[2] Međutim, policija nije uspela da identifikuje NN izršioce nezakonitog rušenja. Time je istraga okončana. Međutim, policija je uspela da identifikuje jedno drugo lice koje formalno gledajući ima odgovornost i veću od NN nalogodavca rušenja. Reč je o šefu smene dežurne službe policije koji je zaprimio telefonske pozive građana, ali na lice mesta nije uputio interventnu jedinicu policije. Onda je identifikovani policijski službenik kod nadležnog tužilaštva decidirano zahtevao da prizna krivicu za krivično delo koje je svesno i voljno počinio. Tužilaštvo i sud su u to poverovali te je policijski službenik i osuđen na uslovnu kaznu zatvora u trajanju od pet meseci.

U privrednom poslovanju postoji institut „preuzimanja duga”, to je legalno. U krivičnom pravu postoji institut „preuzimanje krivice”, to nije legalno. Naprotiv, samo po sebi predstavlja dodatno krivično delo. Velika je to zamka koja skrivena vreba pravosuđe. Ali, ima i od nje veći problem – priznanje krivičnog dela koje nije izvršeno.

Kome je ova predstava bila potrebna, a kome je namenjena? Odgovor na prvo pitanje je lak. Predstava je bila potrebna NN izvršiocima, onima koji su nezakonito rušenje naložili, organizovali i izvršili. To nas dalje vodi u jako opasnu sumnju. Da li ti NN kriminalci imaju toliku moć da obustave rad elitne policije grada Beograda, a onda da dodatno utiču na nevinog čoveka, koji je sprečen da postupi po zakonu, da sada još i prizna da je kriv. Na kraju da utiču i na pravosuđe da u sve to poveruje.

Moramo se dodatno pomiriti sa činjenicom da u Srbiji ima priličan broj onih koji su u ovu predstavu poverovali te je njima i namenjena.

Vladavina prava, inače davno pre toga sahranjena, u grobu se okretala.

Kada NN izvršioci vide da im je sve prošlo, da li će još nekad, ako im zatreba, posegnuti za nekim sličnim nezakonitostima? Da li će izbegnuta krivična odgovornost biti podstrek i drugima koji imaju dovoljnu moć da na isti, ili sličan način posluju?

Navedeni događaj je opštepoznat, ali gotovo apsolutno je nepoznato da je bilo još događaja, u kojima je policija morala, a nije se odazvala na poziv za intervenciju. To su događaji s kraja 2000. i početka 2001. godine u kojima krizni štabovi preuzimaju fabrike. Neformalna tela koja je trebalo da čine nezadovoljni radnici imala su neformalni zadatak da uvedu red u fabrike. Činili su to nezakonito. Najčešće izbacivanjem direktora i drugih rukovodilaca, a posebno ukoliko su bili u vezi sa dotadašnjim režimom.

Krizni štabovi nisu imali nikakav pravni osnov za postupanje, čak ni samostalno donete bilo kakve pisane odluke. Jednostavno, to je bilo sprovođenje volje nekolicine ljudi. Oni su procenjivali da je rukovodstvo neke fabrike loše radilo i da se to mora sankcionisati. Metod kojim su se služili u osnovi je bio zasnovan na sili. Bilo je dovoljno da se okupi desetak lica, od kojih nisu svi bili radnici, ili bivši radnici konkretne fabrike, ali je bilo i onih sklonih nasilju. Jedno jutro bi, vidno demonstrirajući svoju odlučnost, došli u fabriku, blokirali ulaz, zaposeli poslovnu zgradu, često i kapiju i portirnicu. A onda podvrgavali torturi i uglavnom verbalnom nasilju direktore i druge rukovodice za koje su procenjivali da su krivi za loše poslovanje fabrike ili samo zbog toga što je direktor bio član tada poražene stranke. Uvek je neko uspevao da to javi policiji, nadajući se da će doći da interveniše i da će, ako ništa drugo, bar osloboditi rukovodice koji su bili protivpravno lišeni slobode.

Na te pozive policija se uglavnom nije odazvala!

Jedan direktor koji je bio pod udarom kriznog štaba opisao je taj događaj. Reč je o društvenom preduzeću, koje je kao oblik vlasništa tada postojalo. Reklo bi se da je solidno poslovalo s obzirom na to da je bilo uposleno više od pola ukupnog broja radnika koji su dobijali redovne plate. Jutarnji radni sastanak sa rukovodiocima proizvodnje prekinula je grupa od desetak ljudi. Među njima je bilo najviše bivših radnika, ali i onih koji nikada nisu u toj fabrici radili. Predvodio ih je krajnje agresivno radnik koji je svojevremeno dao otkaz jer je našao drugi posao. Vika, pretnje, vređanja, bez jasnog zahteva šta hoće. Nekolicina njih je u rukama imala drvene palice. Oružje nije niko pokazivao, ali je predvodnik od ranije bio poznat kao lice sklono da preti oružjem i da ga pokazuje. Usledila je trijaža prisutnih. Poslovođe iz proizvodnje su puštene, dok je u kabinetu direktora zadržano nekoliko rukovodilaca.

Uz stalno vređanje i nametanje krivice za loše poslovanje fabrike od direktora je na silu iz ruku oteta tašna, a njen sadržaj je istresen na sto. Kako je u tašni bila i jedna čokolada, vođa kriznog štaba je otvorio i jeo rugajući se direktoru. Ostali, ohrabreni vođom, a još više nepružanjem otpora onih koje su zarobili, pristupili su svak za sebe pretresu kabineta. Sve dok u ormanu nisu našli bocu viskija. Uz to išla su prebacivanja kako direktor pije viski. Onda su tražili čaše iz bifea, viski otvorili i sami pili. Niko nije popio više od jedne čašice. Zarobljenici nisu imali pravo ni da odu u toalet. Kada je članovima kriznog štaba nakon više sati popustila koncentracija, to su iskoristili neki od odvažnijih radnika, da ih mole da puste zarobljene. Iako to vođa kriznog štaba nije dozvolio, ipak se među njima pokrenula rasprava da treba da prekinu. Tada je situacija malo umirena, pa su zarobljeni dobili pravo da odu u toalet, ali nisu dobili ni hranu, ni vodu. Protivpravno lišenje slobode koje su izvršili članovi kriznog štaba trajalo je do kasnih večernjih sati kada su okončali svoju misiju, oslobodili zarobljene i napustili fabriku.

Aktivnosti kriznih štabova nisu zabeležene u medijima.

* * *

Građani jako dobro znaju da policija ne može dugoročno da ih zaštiti od kriminalaca i nasilnika jer nema (ni ne treba da ima) uticaj na sud i presude koje mnogo češće oslobađaju negoli što osuđuju kriminalce. Ali, građani znaju da jedino policija može trenutno da ih zaštiti od kriminalaca i nasilnika. Stoga očekuju da policija postupi po zakonu, bar u startu, tj. onda kada im na telefon 192 (nekada 92) stigne prijava za neku nezakonitost koja se upravo dešava, koja je u toku. Nema tog policajca kome u trenu ne uzavri krv kada čuje: „u toku je…” provala, razbojništvo, tuča, ili bilo koji događaj koji ima obeležje nasilja ili pretnje njim. Sve su to bezbednosno interesantne pojave na koje policija mora najhitnije da reaguje. To je prvi, univerzalni i neprikosnoveni zadatak policije; to je ono što je policijom čini. Građani se u tim trenucima, koji im menjaju život, grčevito bore samo da dođu do telefona i okrenu broj supermena. Nije to hvatanje za slamku spasa. Građani su sigurni da će supermen brzinom zvuka doleteti. Onda odbrojavaju sekunde iščekujući da u daljini čuju razorno zavijajući svuk policijske sirene. Najdraži zvuk koji im udahne nestvarnu snagu da izdrže. Oči postanu nikada veće u iščekivanju da ugledaju supermene u policijskim uniformama koji sa dve ruke drže repetirane pištolje, spremni da rizikujući svoje živote, u stotim delovima sekunde donesu zakonski, a i moralno isprave odluke, o tome da li će vatreno oružje upotrebiti i možda nekoga ubiti, da bi nekome spasili život.

Građani su ubeđeni da će na telefonski poziv, kada im je potrebno da ih trenutno zaštiti, policija jednostavo doleteti. Može da postoji malo razumevanje ukoliko je interventnoj policijskoj jedinici potrebno pet, šest minuta da stigne na mesto događaja, umesto da se trenutno stvori pred njima. Ali nijedan građanin ne može ni da sanja da će čekati uzalud. Jer policija na taj poziv nikada neće stići! Policija nije nadležna za policijski posao!? Da li je to samo teorijski moguća situacija, ružan san, ili se baš tako desilo? Svi mi koji se na bilo koji način bavimo problematikom bezbednosti, nikako ne bi trebalo da dozvolimo da građani pomisle da im se može desiti taj ružan san!

U sledećem nastavku, 13. septembra: Brutalna policijska sila primenjena protiv mirnih demonstranata


[1]https://www.ombudsman.rs/index.php/2012-02-07-14-03-33/6850-n-fi-sn-r-g-v-nj-p-lici-n-uplj-nj-n-p-zn-ih-s-b-n-r-v-vi-zgr-d 5. novembar 2020. g.

[2]https://beta.rs/izjava-dana/komentar-politika/34361-aleksandar-vucic-rusite-u-po-bela-dana-dajte-i-meni-jedan-bager-da-rusim


Tekst je preuzet iz studije Siniše Jankovića Kako je jedna ceduljica srušila MUP (Esej o vladavini prava u srbiji na primeru MUP-a), koju je aprila 2021. godine objavila organizacija civilnog društva Institut za istraživanje korupcije Kareja, Pančevo, uz podršku Fondacije za otvoreno društvo Srbija pruženu za realizaciju projekta „Vladavina prava (ili političke korupcije) u Srbiji, na primeru MUP-a”.

Pančevo Si Ti će u tokom jula i avgusta, četvrtkom i ponedeljkom objavljivati delove knjige. Oprema teksta redakcijska.

Siniša Janković (1961, Vranje) je policijski inspektor u penziji. U MUP-u je radio 31 godinu, najduže na poslovima suzbijanja privrednog kriminaliteta. Bio je član radne grupe MUP-a koja je istraživala 24 sporne privatizacije. Magistar je političkih nauka i autor više radova o političkoj korupciji, kao i dve knjige iz ove oblasti, Oči u oči sa političkom korupcijom i Kako je jedna ceduljica srušila MUP. Predsednik je Upravnog odbora Udruženja Institut za istraživanje korupcije Kareja.

Ostavi komentar

  • (not be published)