A kako inače započeti radni vek, nego odozdo i iz blata?
Tek sam završio srednju, imam 19 godina i pun sam energije. Naravno, ne znam ništa konkretno da radim. Po ceo dan igram basket, jer treba negde izbaciti svu tu energiju. Nije kao da me moji nešto forsiraju, ali kapiram da bih uskoro trebalo da počnem da tražim posao.
Našla mi strina da šljakam u autoperionici. Svoju hjundai lantru bež boje, ona redovno pere baš tu, na kraju ulice Oslobođenja, preko puta srednje ekonomske, a malo pre bivše Beobanke. Predložila mi da dođem i ja, malo da probam. Setio sam se one scene iz Mog tate na određeno vreme, gde Ljubiša Samardžić radi u servisu za pranje kola. Tu objašnjava kolegi, inače diplomiranom veterinaru sa visokom prosečnom ocenom, da mu je to „samo na određeno vreme”. Gledam to i mislim se, okej, treba od nečeg početi, nema ni godinu dana kako smo skinuli Slobu. Ima dovoljno vremena za zelenu granu.
A od mog pravog tate na neodređeno vreme, nikad nije bilo posebne vajde. Stalno me trpa da se on sam snalazio, nikog nije bilo njemu da pomogne itd. Zato treba i ja da se pomučim kroz život. Dobro! Jasno je da mi u početku prašinarenje ne gine, pa ćemo tek posle videti jesam li za bolje.
A vlasnik, šef i poslovođa, to ti je sve jedna vremešna, dobroćudna baka od 70 godina, koju svi od milošte zovu Bakaja. Niko zapravo i ne zna njeno pravo ime. Priča ide ovako: njen sin, koji je napravio i pokrenuo ceo posao, par godina unazad poginuo je u svom fići negde na beogradskom putu, otišavši u smrt zajedno sa nevenčanom partnerkom. Iza njega, ostala su dva sina od bivše žene, lepo vaspitani školarci od 8 i 10 godina. Iza perionice nalazi se njihova spratna kuća. A odmah pored perionice je automehaničarska radnja, koju drži majstor Buga. Načuo sam da ceo ovaj plac treba da mu bude predat na korišćenje jednom kada Bakaja ode kod Svetog Petra, ali u zamenu da se brine o dečacima dok ovi ne stasaju punoletni. Ili sam bar ja to tako skontao. Čak se dešavalo da neki radnici iz autoperionice pređu kod njega da rade kao pomoćnici, da uče zanat kao npr. onaj Desko… Buga vozi sivometalik hondu preljud iz 1987., simpatičan sportski kupe koji hoće da proda, ili da u zamenu. Međutim, nešto mu baš i ne ide.
– Jebote, dolazi čovek, nudi mi tavriju! – jadikuje nam masni čovečuljak, šaka večito crnih.
Zbog lične tragedije, Bakaja je zastavu 750 uvek sentimentalno držala za njoj najlepši auto. Obučena je komplet u crno 24/7, uključujući i crnu maramu na glavi koju nikada ne skida. Zbog toga smo je radnici prozvali nindžom. Njeni unuci ponekad dođu malko da posede sa nama, popričaju i onda kad krenu da gnjave glupim pitanjima, oteramo ih u sobu.
Osim funkcionalnih udova i motorike, nisu ti potrebne nikakve veštine da bi držao sunđer i crevo. U stvari, mi smo tu samo privremeno jer trenutno nemamo bolji izbor. Da li je ovo uopšte pravo zaposlenje ili gubljenje vremena? Prijavljeni nismo, toliko mogu da ti kažem.
Dobro obavljam posao samo kad radim s Banetom. Bane je ekstrovert i voli društvo. Često ponese od kuće kasete AC/DC koje vrtimo u slobodno vreme kad nema posla, recimo kad pada kiša. Uspeo je da mi nađe žicu, jer mi je od samog početka trebala neka vrsta socijalizacije u novoj radnoj atmosferi – ipak mi je ovo tek druga šljaka u životu. Pre toga, radio sam nešto malo na građevini jer sam hteo da kupim original starke, a nisam imao para. Bar što se njega tiče, zadovoljan je kako radim i sve ide glatko. Nema propusta. Pušimo „best” cigare od 20 dinara, kupujemo integralne štapiće u obližnjoj trafici koje potom umačemo u kečap iz kesice, a ja se za obrok snabdevam sa pola ‘leba i karneks paštetom. Milina! Furam se da sam postao radnička klasa, a i takvim štednjama na samom sebi više mi para ostaje u džepu. Još mi je ćale dao neki svoj radni kombinezon sa sve logom „HIP Petrohemija”, plav sa tregerima, pa sam tako i modni stil uklopio u novoprihvaćenu životnu rolu.
Kad nas Bakaja pozove na kafu, odemo malo u trpezariju iza, posedimo, pitamo za zdravlje i tako to. Sad je počeo i Eurobasket, pa usput bacimo pogled i na televizor. Stojaković i društvo demontiraju Estonce sa 50 poena razlike. Trener je Svetislav Pešić. Ložim se i ja kako deljemo protivnike sve redom, malo učim finte pa to posle pokušavam i sam da ponovim na terenu uveče kad igram.
Međutim, s nama radi i lik koga zovu Dača, Dolovac koji nam kasetofonom zlostavlja mozak narodnjacima. O Dolovu priča kao da je u pitanju Bronks. Nikada nisam sreo nekog ko je toliko fasciniran jebenim Dolovom. Drugi je Dimitrije, koji non-stop ćuti i igra tetris. Dok nabada kocke, grče mu se mišići lica u pokušaju da ih precizno uglavi. Kad ga pominje u trećem licu, Bane mu uvek dodaje ono „sine Mitre”. Brzo sam uvideo da s njima nemam previše dodirnih tačaka, što se, izgleda, odrazilo i na moj performans. Možda sam ja jedan od onih koji jako zavise od mentalnog podsticaja, zdravom međuljudskom klimom na poslu? To ovde, a ni bilo gde drugde, baš nikog ne zanima. Promašeni pragovi tu i tamo, uvek negde zamazana stakla, te brzinom obavljenog posla nezadovoljne mušterije – i ova dvojica su glasanjem 2 prema 1 prevagnuli nad Banetom da mi se da otkaz. Posle mesec dana dobijam nogu u dupe, a vest mi javlja upravo Bane, telefonom. Jebiga.
Ako sam nešto zasigurno znao, to je da bih u malo drugačijoj atmosferi, pored već stečenog iskustva, bolje prošao. Vratiću se kad tad. Ali u ovom trenutku, sedim kući ispred televizora sav sjeban, uz osećaj nedoraslosti. Sedim i gledam kako Stojaković i društvo ovaj put nakantavaju Letonce sa 30 razlike, pa eto bar neke utehe.
Nekoliko meseci kasnije…
Niko se na ovakvim poslovima ne zadržava predugo. Prošla je zima, i došlo proleće. Bane je u rešio da napusti jer je međuvremenu upisao DIF, pa me zvao da pita hoću li da se vratim, jer je Bakaja ponovo dala oglas u Pančevcu. Još ranije potrudio sam se da sa bakutanerom ostanem u kvalitetnim odnosima, što je umela da ceni kada me ponovo videla na kućnom pragu. U međuvremenu su i Dača i Dimitrije otišli, što mi je samo bio dodatni motiv. Odmah me primila nazad. Uostalom, znala je da nisam kao Dača ili Desko, taj opasan tandem lopina koji su koristili svaku priliku da ne upišu auto koji dođe. To ti je ona stara fora kad se jedan za drugim zaređaju recimo dva golfa – a oni upišu samo jednog. Ili na primer, dok čekaju da baba ode u prodavnicu pa išamaraju kola na brzinu, bez da ih uknjiže, ali svakako uzmu pare od mušterije.
Perionica je toliko loše održavana da sve smrdi kao na izlazu iz Skrobare. Napukle pločice na zidovima krase crni hematomi. Dole ispod automobila, u blatnjavom kanalu, viri čudovište iz Loh Nesa. Vreba nas odozdo iz sivocrne bare, u mešavini svakakvih vrsta hemikalija i sadržaja blatobrana. Prostorija za radnike i kupatilo s toaletom, to je tek posebna priča. Kada god se neko od nas išora i povuče vodokotlić, ispod šolje krene da curi žućkasta voda svuda po pločicama, jer šrafovi je ne drže dobro pričvršćenom za pod. Pored šolje je i kada za kupanje, sva u narandžastim naslagama, i zbog toga sumnjam da ju je iko koristio deceniju unazad, bar ne za kupanje. Ipak, čini se da su njenu upotrebnu vrednost sagledali trojica Rumuna, slučajnih prolaznika koje je Bakaja jednom pustila u toalet kada su došli da tobože pitaju za posao. U stvari, samo su hteli da se dobro iseru. Bakaja ušla u kupatilo da proveri šta se dešava, kad ono sva trojica zauzeli čučeći stav: onaj najkulturniji nad kiblom, drugi nad kadom ali sa istim paklenim namerama, dok se treći smestio iza vrata, u pokušaju da svoj crevni balast izruči pravo u ćošak. Ne čekajući ih da se prepuste olakšanju, baba je Rumune isterala metlom napolje. Verovatno su se pre toga najeli zaljućene čorbe, pa im se naš sanitarni čvor našao onako usput.
„Fotelja” za sedenje nam je jedno sedište izvađeno iz nekog auta, a s preke strane, do zida, nalazi se krevet – mali, ali udoban i čist. Dovoljno dobar da može lepo da se prikunta kad je posao u leru. Ispod je tepih koji je primio toliko sadržaja u sebe, da ja zapravo nikada sa sigurnošću nisam ustanovio je li zelen ili plav. Svakako ima tu neku tamnotirkiznu boju, kao da je ležao na dnu mora i skupljao alge, uz naravno blato i prašinu, pepeo od cigareta i hranu koja se po njemu prosipala dugi niz godina.
Čovek se na svašta navikne. Bar ne dižem ništa teže od usisivača.
Kod posla, prvo ide unutrašnja higijena, a iz bezbednosnih razloga pranje spolja dolazi tek nakon toga. Svu glavnu prljavštinu najpre skineš pod jakim mlazom, a onda obojica sa kofom i dva sunđera prelazite šamponom svoj deo automobila, uzduž podeljen zamišljenom linijom. Onda opet ide puškiranje, i na kraju sušenje jelenskom krpom. Stakla se najbolje glancaju običnim novinama, a osetljiva mesta su pragovi i kanal oko gepeka, gde hemijsko sredstvo po pravilu ne dopire dovoljno dobro tokom puškiranja, pa na kraju moraš da ih dodatno očistiš krpom namenjenom specijalno za to. U principu, to je sve. U ponudi je još i pranje motora, ali to je usluga koja se ređe traži, i nešto je malo skuplja.
Upoznajem i nove radnike: Šeleta i Dejana, koga na Tesli zovu još i Džimi. Deki je ljubitelj piva, njegov vrsni uživalac i poznavalac. Skoro desetak godina je stariji od nas, i zbog svog poroka život mu manje-više stoji na staklenim nogama, utoliko pre što su i njegov ćale i stariji brat, obojica alkosi. Jednom ga je burazer i premlatio tokom svađe, pa je ovaj došao na posao s masnicom ispod oka. No, uvek je raspoložen za zbijanje šale i razgovor, mada ponekad zaista ume da brblja preko svake mere. Priča mi kako je, dok je radio na građevini, popio sto piva za nedelju dana.
– Kako si izdržao to? – upitam iznenađen, jer je moj skromni rekord bio šest „zidara” za veče, što sam popio na nekoj žurci kod Novog groblja. Posle nisam mogao da nabodem stolicu da bih seo, a sutra me toliko bolela glava da sam mislio da ću dumrem.
– Ma nije to ništa. To sve sve izbaci kroz znoj. Ha-ha! – reče Dejan.
Šele je Banetov drug i komšija iz zgrade, pa je ovaj i njemu sredio posao. Bane je i inače svakog kog je poznavao iz kraja, dovlačio ovde da radi, čak i svoju sestru. Krupan stasom, ali skroz miran i povučen dečko, Šele je bio pravi dobrica s kojim je bilo vrlo teško doći u bilo kakav konflikt. Mada, kažu da mu je brat onako malo ćaknut. Bane mi je pričao kako im je jednom prilikom bio u gostima, ovaj nije bio tu pa je seo u njegovu fotelju ispred televizora.
– Brate, ja slučajno zavukao ruku ispod, nađem neku svesku i otvorim, kad vidim ovaj zapisuje dnevni red skupštine: šta je ko rekao, koji amandman je stavljen na glasanje… – pričao mi je začuđeno.
Deja sedi na kauču i lupeta o svemu što zna, i što ne zna. A inače je kvalitetan radnik, uprkos pivčugi koju ne ispušta iz ruke. Onda, naravno, krene malo i o ženama.
– Pita me neka riba šta sam po zanimanju. Ja joj kažem: autoperioničar! Ha, ha…
A onda nastavi, ni manje ni više, nego o zvezdama Holivuda.
–Jebote, kakve su to lepotice bile, one stare glumice! Ava Gardner, pa Elizabet Tejlor…
– Sofija Loren. – dodam ja.
– Auuuuu…. TO su bile pičke! – reče Deja, spuštenih obrva i uozbiljenog pogleda iza naočara, i nategnu „jelena”. Dok ogovaramo zvezde džet-seta, iz kupatila smrdi pišalina iz napukle šolje, a smrad iz pepeljare i hemikalije iz tepiha bezuspešno atakuju na naše odavno svikle nozdrve. Kakve važne diskusije iz provincijskog brloga, hiljadama kilometara daleko od tog glamura i svetskih zbivanja.
A onda se u perionici jednoga dana obreo novi lik. Ovaj put, ne tako naivan kakvim se na prvi pogled činio.
Vlajko iz Novog Sela
Došao je da pita za posao, i primljen je momentalno. Sitan rastom, riđokosi i bledunjavi momak od 25 godina, Vlajko je bio izbeglica iz okoline Dervente koji je u vojvođansku ravnicu došao 1994. zajedno s roditeljima, bežeći pred vihorom rata u Bosni. Skućili su se u Banatskom Novom Selu, gde je verovatno imao i rođake, budući da je selo poznato kao pola rumunsko, pola bosansko. Često je menjao poslove, i tako po inerciji došao i kod nas.
Nastaviće se…
