Zašto letovati u Grčkoj?

Prikaz pesničke zbirke „Dolina Plistos” Dejana Ilića

Viktorija Gajta
Objavljeno 11.03.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Nagrada „Meša Selimović” za knjigu godine za 2017. godinu, koju 30. put dodeljuje Kompanija „Novosti”, pripala je Dejanu Iliću za pesničku knjigu „Dolina Plistos” u izdanju Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva, saopšteno je u Vukovoj zadužbini. Nagradu čine skulptura sa likom velikog pisca, povelja i novčani iznos.

Zahvaljujući na nagradi, Ilić je rekao: „Pišem zbog sebe, ali za druge, svojom tišinom i samoćom pokušavam da okrznem tuđe tišine i samoće. I sve to, pod znakom imena Meše Selimovića”. Ilić naglašava da nas je „Selimović naučio kako reč može biti opasna”. „Reč je”, smatra laureat, „opasna i za govornika i za druge, ali, paradoksalno, baš zato što je opasna, ona još nešto znači i kao pesnička riječ, kao simbolička moć književnosti.”

Pesnik je želeo da poetski artikuliše određeni prostor. U ovom slučaju Grčku. Grčka civilizacija i kultura su poetski uobličene na 90 strana, nije izostavljeno ništa od onoga što je za pesnika, a i većinu onih koje zanima ova mediteranska oblast, bitno. Svemu što po njemu zavređuje pažnju posvetio je pesmu – celinu.

Pesnik se lako iz vremena Plutarha, Zenona, Eshila, Kavafija versom prebacuje na porodično letovanje u 21. vek, a da se pri tome ne oseti vremenska provalija. Zbirka je putopisna pesma.

Podnaslov bi mogao da glasi: „Zašto letovati u Grčkoj?”, ali iz pesme u pesmu nailazimo na oživljavanje svega onoga po čemu je zemlja filozofa, pesnika, bogova, teatra, demokratije poznata. I to ne u filozofskom diskursu, već iz proputovanja. Kao što je Rastko Petrović slušao ljude i to beležio, tako je Ilić gledao sve ono što je antika iznedrila i preveo u pesmu.

Sa pesničkom lakoćom on preskače vekove da bi kao čovek koji uživa dok čita Eshila i zamišlja izvedbe njegovih tragedija u antičkom pozorištu opisao današnji Epidaurus, gde se turistima demonstrira misteriozna akustičnost teatra. Radoznalosti vek nije bitan, u svakome je ima.

Novinar Dragan Bogutović, koji je nagradu osnovao sa Ognjenom Lakićevićem, rekao je da je u ovogodišnjem Velikom žiriju „Večernjih novosti” za knjigu godine učestvovalo 59 istaknutih književnih kritičara, teoretičara i književnih istoričara. Kritičari su ovoga puta predložili 112 knjiga, a Ilićeva „Dolina Plistos” dobila je 19 glasova. Ilićeva zbirka je 12. pesnička knjiga ovenčana nagradom „Meša Selimović”, a prestižno priznanje za knjigu godine do sada su dobila 34 pisca, jer je četiri puta nagrada deljena na ravne časti.

Ilić je u Heladi našao stožer za pisanje „Doline”. Ona je početna tačka za razmišljanja o sopstvenom biću. Njegova trezvena i opravdana ponesenost Grčkom ne ogleda se samo u velikim piscima, filozofima, starim građevinama. Zanima ga sve u vezi sa njom: bitke, ratovi, manastiri, masline, ovce, pomorandže. Kao svetilištu prilazi malim niskim kućama ispred kojih spavaju mačke, dok seljaci cede masline. Svakodnevica koja se odvija pred očima pesnika je ono što daje punoću zbirci.

Za pesnika smisao je van prostora i vremena. Svojim opisima uplovljava u „Sumatru” Crnjanskog, mirnu, bezgrešnu. Crvenu i narandžastu boju vidi na horizontu. Vatra je u njemu. Iz nje piše, jer se iz nje sve i rađa i nestaje. Miljkovićeva vatra mu je za petama.Takvi su pesnici oseta.

Žena kao pratilac u Odisejevom lutanju ćuti, prati ga svojom percepcijom. Taktilna je. Zadivljeno gleda mikenske figurine, urnebesnice u vitrini muzeja, iščupane iz zemlje. Uživa u dometu antičke akustičnosti, prizivanju Eshilovih katarzi. Uzima zabranjene kamenčiće iz Korinta, „to je šara našega uživanja”, pravda se.

Nije sve idilično. Svetoj lepoti suprotstavlja produkt urbanizma. Ni masline ne mogu uvek da mirišu jače od industrijskog smrada. Fabrike ‒ grdosije od metala i stakla ne možemo da prenebegnemo. Možemo da skrenemo pogled od beskućnika, ali ne i misao o bedi današnjeg poretka.

U vizionarskoj pesmi „Velika muzika” pesnik govori o sebi kao o varvarinu koji dolazi iz „oblačnih i sivih krajeva kojima su bogovi okrenuli leđa.” Stidi se, ali je i besan. Ne zaboravlja koja ga tama čeka na povratku.

Povratak kući je sazrevanje. Najzad su oči i um otvoreni. Svakodnevica se nije promenila nabolje, i dalje vreba sa naslovnica tabloida.

Priprema ćerku za život Ovde.

Nastavićeš da rasteš i neće ti biti lako, na zlo si mesto došla,
i tu se neće mnogo menjati. Bolan je
period pred tobom, godine reza,
bolno, ovde će biti samo bolnije.
Loši običaji sve gori,
muzika, knjige, povremena putovanja,
dugi boravci na moru, neće biti dovoljni,
ovo je loša zemlja, ovde žive
loši ljudi, pokušaj da ne vidiš…
…budi hrabra, ništa nam, zapravo, ne mogu
oduzeti, put je nevidljiva reka…
Sledi Borhesovo čekanje. Ali, treba se setiti „najtežeg dana u životu.” To nas čini čovekom. Ne odustati, „treba pogled prikovati za daljinu”. Za neke druge prostore. Mora se poštovati dužnost puta.

Uz pomfrit, koka-kolu i kafu pesnički subjekt ne izneverava svoju misiju pesnika – putopisca. Kreće se za Rim.

„Dolina Plistos” je zasluženo dobila nagradu „Meša Selimović”, jer je pesnik uspeo da dočara tišine velikog pisca. Tišina je sačuvana u ruševinama nekada velikog centra umetnosti, u porodičnom putovanju koji se odvija bez reči. Tišina je i u pesnikovoj zemlji, ali ovde nije izazvana lepotom, već mukom življenja. Ovde ruševine neće ostati kao podsećanje na neka lepa, idealna vremena. Neće ih turisti posećivati da bi u njima uživali. Ali, pesnik se ne predaje, ako je Ovde već tako, on poziva na putovanja koja, svakako, štite od ludila, vraćaju snagu i veru da se i na bespuću može pronaći put.

Ostavi komentar

  • (not be published)