Pesma je amorfna, a ne kristalna struktura

Gabrijel Babuc je pesnik rođen 1970. godine u Zrenjaninu, živi u Uzdinu, a radi u Elektrotehničkoj školi „Nikola Tesla” u Pančevu. Objavio je tri knjige poezije

Janko Takač
Objavljeno 12.01.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Gabrijel Babuc je objavljivao pesme u časopisu „Kovine” (Književne opštine Vršac – KOV, 2010), učestvovao je na brojnim manifestacijama KOV-a, a predsednik i urednik KOV-a, poznati pesnik i prevodilac Petru Krdu (1952–2011), govorio je da je Gabrijel bio član Književne opštine Vršac i pre svog rođenja. Debitovao je zbirkom pesama Redosled (KOV, 2011) a usledile su i zbirke Mahovina (KOV, 2014) i Melanholija (KOV, 2017). Trenutno je urednik biblioteke Atlas vetrova pri Književnoj opštini Vršac i član je redakcije časopisa „Kovine”. Pored pesničkog dela, Babuc je objavio i značajan broj prevoda rumunskih i engleskih književnika, zanimajući se za dadaističke autore i nedovoljno poznata dela.

Gabrijela srećemo na Badnji dan u njegovom Uzdinu. Bilo je neobično sunčano i toplo januarsko popodne, pa smo malo prošetali lepom alejom oko crkve…

PANČEVO SI TI: Ako se ne varam, debitovao si kao pesnik tek 2010. u časopisima i tek 2011. sa prvom zbirkom. Zašto tako kasno? Da li je bilo potrebno 40 godina da sazriš kao autor? Kako je izgledao tvoj put do prvih objavljenih radova?

GABRIJEL BABUC: Ne varaš se. Ne znam ni sam zašto je tako. U jednom periodu mog života nisam se osećao kao pesnik, nisam ništa pisao ili sam pisao s vremena na vreme ponešto. Nisu to bile dobre pesme i nisam bio zadovoljan njima. Čini mi se da se prvi neki značajan pesnički impuls desio tek 2008. godine. Tada sam, ohrabren od pojedinih ljudi kao što su Petru Krdu i Ivana Vereski, počeo da pišem pesme koje su bile oslobođene preteranog značenja, a više sam vodio računa o zvučnosti i fluidnosti stihova. Neke od tih pesama su objavljene u časopisu „Kovine” 2010. godine. Radio sam mnogo na pesmama. Mislim da je Redosled, moja prva zbirka poezije, imala u rukopisu deset verzija pre nego što je dobila konačan oblik. Rukopis knjige je Petru Krdu, tadašnji predsednik i urednik Književne opštine Vršac, pročitao samo nekoliko sati pre smrti. Posle Krduove smrti nisam znao da li će knjiga biti objavljena, u jednom momentu sam se i oprostio od nje. Ali, nisam prestajao da pišem, tako je prvi ciklus moje druge knjige nastao u tom periodu. Redosled je objavljen u KOV-u 2011. godine. Zahvalan sam ljudima koje sam već pomenuo, kao i drugima: Dejanu Tadiću, Drašku Ređepu i Ani Krdu.

Gabrijel Babuc (Autorka fotografije: Elena Tomaš, FB SensArture)

PST: Prvi kontakt sa tvojom poezijom je bio susret sa zbirkom pesama Redosled, i tu je odmah prva pesma Poezija je propast. U jednoj drugoj pesmi pišeš Poezija je uvek u senci / vazduh bez subjekta / aplauz očaja. Koje je tvoje viđenje poezije, pisanja, umetničkog stvaralaštva u celini?

BABUC: Teško je dati odgovor na ova pitanja. Mislim da je za pesnika najvažniji etos i to možda baš u njegovom izvornom značenju koji je imao kod starih Grka: snaga muzike koja može da utiče na osećanja, ponašanje, pa i moral čoveka. Nije to neka preterana filozofija (smeh – prim. aut.).

A, to i nije nešto univerzalno – svaki pesnik doživljava stvari onako kako misli da treba da ih doživi. Ne postoje neka pravila, ništa ne garantuje uspeh i dobru pesmu. Možeš savršeno da vladaš nekim jezikom, a da pesma koju pišeš bude loša. Ili obrnuto. U mom svetu, poezija mora da bude tečna. Dakle, pesma mora da bude jedna amorfna, a ne kristalna struktura.

Stihovi koje pominješ zapravo govore o stanju poezije i stvaralačkoj muci, kao i o objektivizaciji pesme i njenoj privlačnosti kao objekta. Pesma uvek radi protiv pesnika. I to je jedina istina. Toliko i o istini.

PST: Na naslovnoj strani Redosleda imaš fotografiju sata iz Hirošime (zauvek zastao na 8:15), a u prvoj pesmi pominješ narandžasti rat i kuću koja može da izdrži udar putničkog aviona. Taj odeljak ima podnaslov Apokalisa remiks, kao da govoriš o čovekovom delanju u svetu u kojem se – nasilni, užasavajući, ali i besmisleni – kraj može desiti u momentu …

BABUC: Da, možda zato što sam Rumun, taj fatalizam, ako tako mogu to da nazovem, nije mi stran. Ima tu ponešto i od francuskih filozofa 20. veka, pre svega Bodrijara i njegovih fatalnih strategija… Međutim, ne gledam na to kroz neku sociološku ili filozofsku prizmu, više je to lični odnos prema stvarima i poeziji – mogu naprasno i da ne budem pesnik. Nikada nisam govorio da sam pesnik, dakle, mogu i da se ne bavim poezijom. U tom smislu, moje delanje doživljavam kao udes, može da bude užasavajuće i besmisleno. Ali, slučaj, fatalan ili ne, uvek je privlačan. Podnaslov koji pominješ se pre svega odnosi na metod pisanja pesama iz tog ciklusa i na rad na tekstu – u ovom slučaju na ranije radove i pesme. Nisu to neke nove metode pisanja, da se razumemo, ništa ja nisam smislio novo i pre mene su takve metode rezova (cut-up) upotrebljavali dadaisti i drugi. Barouz je koristio takozvani fold-up metod pisanja.

PST: Tvoje pesme su relativno kratke, neke sadrže tek par ili nekoliko stihova. Tvoj minimalizam je divljenja vredan, ali zar se ne bojiš pogrešnih interpretacija? Ima ona pesma Predah (Pokazaću ti trik / sa omčom / stavi vrat)…

BABUC: Ne plašim se toga. Čitanje je kompleksna stvar, mora se uzeti u obzir i kontekst, ne samo koncept. Pa, mogu sad da se vratim na etos koji sam ranije pomenuo, na tu pesničku vertikalu… Ako sam pesnik, onda sam pesnik vazduha – nisam general vojske koji daje delikatna naređenja. Ne mogu da utičem na tuđe čitanje i interpretaciju moje poezije, ali, znaš, to ne može da izađe mnogo iz okvira o kojem sam ti govorio.

Među pesnicima ima glasnogovornika, naravno, ali mislim da ja nisam jedan od njih. Voleo bih da za sebe kažem da pevam – zanimaju me akordi, a nikako značenja. Tuđe interpretacije mojih pesama i stihova su za mene, za sada, uvek pozitivna iskustva. S obzirom na činjenicu da pišem bez znakova interpunkcije, često sam iznenađen novim i drugačijim čitanjem od sopstvenog.

PST: U tvoju poeziju ulaze reči kao što su „lizing” (kupuje se manje na lizing / pred kraj godine / mešaju se mirisi / duhovi / pihtije), „damping” (damping kvote za felacio)… Podsetilo me to na Žižekov citat da nam nekad nedostaje jezik da artikulišemo svoju neslobodu, ali zato imamo stotine i hiljade reči koje nam uređuju svakodnevne živote a one same nisu ni izdaleka tako značajne kao što je to „sloboda”… Koliko je tvoja poezija komentar naše (brutalne, proste) svakodnevice?

BABUC: Upotrebio si dobru reč: komentar. Moje pesme svakako nisu kritika svakodnevnice. Pa, ne znam, verovatno nešto govore o svetu u kojem živimo i učestvuju u nekoj simboličkoj razmeni… Nisu značajne, ali da se razumemo – prošlo je vreme značajnih i velikih stvari. Te „velike stvari”, uzimamo u usta i žvaćemo ih neprekidno kroz vekove… I? Ne verujem da smo bolji ljudi, a ni srećniji.

PST: Neke tvoje pesme sadrže biblijske motive, naročito te fascinira Stari zavet. U razgovoru sa Neil Youngom, Jim Jarmusch tumači Stari zavet kao „Onaj deo Biblije gde je Bog stvarno nakurčen…” Šta tebe privlači da govoriš koristeći likove Avrama, Isaka, Jakova?

BABUC: Ne koristim likove, već samo imena – tu postoji razlika. Moj Avram može da bude i Isak. Pa, važan mi je rad na tekstu, a ta knjiga je jedna od najznačajnijih koje je čovek napisao. Nisam vernik i ne zanima me mnogo njeno tumačenje.

PST: U centru pažnje ti je i grčka mitologija, naročito u pesmi „Orfej u komadima” koja je jedno od tvojih najambicioznijih dela. Kako izgleda stvarati stihove u svetlu grčke mitologije, o odnosu Orfeja i Euridike, a živeti u Srbiji u 21. veku?

BABUC: Pesma je pisana za jedno prepodne. Retki su takvi trenuci u životu apsolutnog protoka vremena, osećanja, vrtoglavice… Psihologija tumači takve trenutke, ali ne bih sad o tome. Pesma je imala lepu recepciju, čitana je i na Radio Beogradu 2 neposredno pošto je napisana, opet igrom slučaja. Orfej je prvi pesnik. Nakon potpunog gubitka Euridike, svojim je pevanjem očaravao drveće – reč je, dakle, o trenutku nastanka lirske poezije. Sem ovoga, ništa me posebno ne zanima u tom odnosu Orfeja i Euridike. Kod starih Grka pokušavam da pronađem neke praktične stvari, ali to bih isto mogao da uzmem iz Tao filozofije, na primer.

(Nastavak teksta na ovom linku)

Ostavi komentar

  • (not be published)