(Lopovski) slučaj službenice banke (i njen napredni kraj) – drugi deo

Sa slučajem o kome pišemo, upoznali smo vas prvi put 12. decembra prošle godine (videti ovde). Uz obavezu da ćemo priču nastaviti. U prvom delu napisali smo, između ostalog, da se ime i prezime službenice i detalji slučaja znaju u banci, ali se o njemu šapuće i ćuti i u Kovinu. Da je žrtva njene prevare bila starija građanka, pamtljiva po dobru, da je dotična bankarka falsifikovanjem njenog potpisa napravila tri krivična dela. Da je napredovala na poslu kao član Srpske napredne stranke… Ovo je nastavak priče.

Neki su se prepoznali, pa smo na ulici dobili upozorenje da „ne čačkamo…” I da bi bilo bolje da pišemo o drugom bezakonju o čemu se, takođe, ćuti i šapuće. Što je, usput, značajka naših života i prepoznatljiva osobina palanke. Biće vakta i za to , ali da nastavimo o „udruženom zločinačkom poduhvatu” (kako drugačije nazvati ovu rabotu), čija je žrtva Milica Kiš, vremešna Kovinka. Sad štićenica Doma za stare „Sveti Đorđe” u Grockoj. O čemu će biti napisano kasnije. Ali prvo o obavezi državne banke Poštanska štedionica a.d., da javnost upozna sa uslovima za postavljanje radnika na rukovodeća mesta. Pošto je, je l’ te, dotična službenica, u međuvremenu postala šef(ica) u Filijali Pančevo. Drugoj po važnosti, posle one u prestonici.

Pokazaće se da je to težak posao. Kako iz beogradske centrale banke nismo dobili odgovor na prvo pismo sa tim zahtevom, poslali smo drugo. „Pojačano” sa upozorenjem Poverenika za informacije od javnog značaja da je banka pravno lice finansirano u celini, odnosno u pretežnom delu državni organ… organ javne vlasti… što znači da je dužna pred javnošću i građanima da objasni aršine za imenovanje rukovodilaca. Dakle, kako je na šefovsko mesto uskočila šalterska radnica, koja je prema našim izvorima, kažnjena poslednjom opomenom pred otkaz. E sad ima mesta za onu narodnu i novinarsku poštapalicu „Ne lipši magarče do prolećne trave”. Pismo Poštanskoj štedionici poslali smo 1. avgusta ove godine. Obavešteni, da je prosleđeno nadležnima. Do danas nismo dobili odgovor. Ali to je opšte mesto, odnos državne administracije i naprednjačke vlasti kad je u pitanju zakonska obaveza o dostupnosti javnih informacija. Eto prostora za drugu omiljenu poštapalicu „Psi laju, karavani prolaze”. Uputili smo i pismo Povereniku za informacije od javnog značaja. I dobili odgovor. Da naprednjački režim ne ferma Rodoljuba Šabića prvog čoveka Povereništva, „ni za suvu šljivu”, to svi znamo. U ovom slučaju njegove preporuke se ne uvažavaju, jer je Poštanska štedionica u čvrstom zagrljaju Srpske napredne stranke. Pst, šapuću zaposleni, „svako od nas ima svog subašu, čuvara. Vrvi od SNS-ovaca”. Doduše, naša „junakinja” je posao dobila kad je ova finansijska institucija bila u rukama Demokratske stranke, kažu upućeni. A torpedovana u šeficu kad je promenila stranački dres. Usput, slatko me nasmejao mlađahni naprednjak. Priča da je, da bi dobio posao, morao da potpiše stranačku pristupnicu. Ali i da učlani ženu, tatu, mamu, tasta, taštu, dvomesečnu bebu, kere i mačke… Ništa novo u Kovinu. Manje više, sve što je ma šta značilo u životu ove varoši, svaka šuša i vaška koja je držala vlast i žuljala direktorske fotelje, čamila u zatvoru… bacila se u zagrljaj vladajuće SNS.

Još se gromoglasnije ćuti o sudbini Milice Kiš. Njeni poznanici kažu je bila pred strahovitim pritiskom da prizna da je potpisala zahtev za dobijanje čekova. „Kako je mogla da potpiše kad je bila u bolnici sa slomljenom rukom.” Avaj, „kragna” je toliko bila jaka da je Milica morala da povuče krivičnu prijavu protiv N.N. lica zbog falsifikovanja potpisa. Svejedno, naš izvor iz policije kaže da je predmet sa ovim slučajem predat Tužilaštvu u Smederevu. Policijska istraga upućuje da je Milici ukraden potpis i podignuti čekovi na njeno ime. Kasnije, realizovani na jugu Srbije. E u tome su podršku falsifikatoru potpisa pružili viđeniji lokalni naprednjaci. Koji su bili predmet istrage, zbog toga se žalili lokalnim naprednjačkim vlastima, a ove upozoravale policajce da ne „zaustavljaju na ulici ljude i propituju ih”.

Milica je, naposletku, prodala kuću. I otišla u dom. U Centru za socijalni rad kažu da su je savetovali da ode u dom u Smederevu ali da je ona tražila „Svetog Đorđa”. Dom za stare u Grockoj, sa blagoslovom počivšeg patrijarha Pavla. Dugo je trebalo da dobijemo potvrdu da se tamo skrasila. Da li se baš skrasila? Teško je u to poverovati, jer „domoupravitelji” nerado govore o svojim aktivnostima. Kad smo Solunku Zoranović, penzionisanu lekarku bolnice u Kovinu, na koju nas je uputio vlasnik zgrade u kojoj je smešten dom, pitali možemo li da razgovaramo sa Milicom Kiš, odgovorila je „Možete, ali u mom prisustvu”. Hm, hm… A otkud ona kod vas, pitali smo dalje. Doveli je prijatelji, bio je odgovor. Jeste li vi vlasnik doma, opet pitanje. I odgovor: Nisam. Vlasnik je jedan hirurg. Kako se zove? On je, znate, moćan… A zašto ne pišete o kovinskoj bolnici? Pitala je Solunka Lazarević. Hoćemo, ako nam vi kažete zašto. Ništa, ništa… ja nisam imala primedbi dok sam tamo radila. I tako sve okruglo, pa na ćošak. Solunka Zoranović je, inače, u prethodnom razgovoru odricala da bilo šta zna o slučaju Milice Kiš.

Koprenu tajanstvenosti na rad ovog doma, kao iz romana Agate Kristi, baca i to što na kontakt telefone, ni za majku božiju, ne možete da dobijete bilo koga. Od pet takvih što kućnih što mobilnih. Neki daju stalno zauzeće, na drugom se javlja socijalna radnica i kaže da tamo ne radi već dve godine. Konačno, uboli smo telefon vlasnika zgrade. Kazao nam je da on nema veze sa delatnošću „Svetog Đorđa”. Ja sam samo vlasnik zgrade, rekao je i dao nam telefon Solunke Zoranović. Koga nije bilo među telefonima za kontakt. Prosto me hvata jeza kad se pitam zašto je sve obavijeno tajnovitošću.

Baš kao i u Poštanskoj štedionici a. d. Državnoj banci. Osnovanoj novcima nas građana, poreskih obveznika.