Živa istina. Stanar sa petog sprata operisan, sprema se na tegobni put stepenicama do kućnog praga. Okrenut leđima prema stepenicama, spušta se na ruke. Seda na prvi stepenik. Odiže se rukama do sledećeg. I tako stepenik po stepenik. Operacija 81 stepenik za 50 minuta. Tegoban put, rekli bi, poznat iz antičkih mitova. „Kako žive život” žitelji „Lepog Bore”, nekadašnjeg simbola kovinskog napretka? Zgrade podignute 88. godine prošlog veka. Zajedno sa devetospratnicom prekoputa, kojoj Kovinci tepaju „Lepa Brena”. Vesnicima „new life-a”. Novih humanih standarda socijalističkog društva, pod devizom Čovek je naše najveće blago. Danas, 38 godina kasnije, stanari su zatočenici šestospratnice, bez lifta i žrtve bezočne prevare investitora i graditelja. Valjda uz blagoslov prvih, neimari su odfikarili tri sprata i zazidali okna za lift na spratovima. Tad mlađahni stanari lako su savladavali stepenice do gornjih spratova. Danas nemoćne, stare i teške bolesnike komšije iznose i unose na rukama.
Gordana i Slobodan Marković bliže se osamdesetoj. Penzioneri. Ona sa pridruženim bolestima. Ne može uz i niz stepenice. Slobodan kako-tako. Ide u nabavke hrane, lekova. Spoljni momak. „Do nas, na četvrtom spratu brojim 72 stepenika. Teško iskušenje. Ali duša ište hleb. Potrebni su nam lekovi”, kaže i pokazuje najlon kesu sa medikamentima. Za Gordanu je to avantura svaki izlazak iz stana. Samo kad mora kod lekara. U bolnicu. Za ne daj Bože. Težak je bolesnik. Da siđe i vrati se u stan, Slobodan i komšije nose je na rukama. Ima i invalidska kolica. Slobodan ih iznosi i unosi do ulaznih vrata zgrade. Smešta Gordanu u njih i auto. Pravac dom zdravlja, bolnica. Pančevo, Beograd. I nazad. Ovako, bez Gordane, njen suprug pređe 72 stepenika. Tamo i ovamo. Do četvrtog sprata. Dva, tri puta. Tegobno. Korak po korak.
Lift sanjaju i Markovići sa drugog sprata. Ljubica i Slobodan. I oni su među 80 odsto stanara starijih od 65 godina. Penzioneri, bolesnici… Ljubica je težak invalid. Vazda je u krevetu. Zatičemo je u suzama. Blagosilja nas što joj pružamo ruku i utehu. Blagodarna je mužu Slobodanu što je pazi 24 časa. Dok Ljubicin pogled luta ka prozoru, da ukrade svetlost dana, Slobodan nam kaže da joj je vazda pri ruci. Hrani je. Daje lekove. Presvlači. A, kako drugačije? A kako drugačije. Bespomoćna je. Lekarska komisija je odbila predlog da joj se dodele kolica. „Spremam se da ih kupim….” kaže Slobodan. Bez prepoznatljive gorčine i jetkosti govori o mučnom životu bez lifta. „Danas smo dobili rešenje da smo odbijeni za kućnu negu”, kaže i dodaje da četiri puta dnevno mora napolje. I natrag u stan. Sa više ili manje punim rukama. I tako četiri godine. Suprugu vezanu za postelju, na rukama iznosi i unosi stan. Kolicima je dovozi do auta, kad mora u medicinsku ustanovu. „Kad dođemo do ulaznih vrata, lekari doma izlaze da mi pomognu oko Ljubice. Za nju su to muke Isusove. Kad može, provozam je”, kaže.
I Milanka Ranković, sa sinom Pavlom, invalidom, živi na trećem spratu. Za Pavla stepenice su težak izazov. Teže hoda. Pavla ljudi na ulici prepoznaju kao sugrađanina radog da pomogne. Mnogima je zbog toga drag. Sedamdetsedmogodišnja Milanka nam priča slučaj komšije V. V. sa istog sprata. Posle operacije mučno mu je bilo da se bori, hodajući do stana stepenicama. Odselio se. I za nju je teško iskušenje, da dnevno po nekoliko puta izlazi iz stana, često sa tovarom u rukama. Dozvoljava da su i stanari krivi što su dopali ove situacije bez lifta. Član je četvoročlane komisije stambene zajednice čiji je cilj da se zgrada opremi liftom. Ljuti je što opštinska vlast ignoriše njihovu molbu da preko lokalnog fonda za te namene, dođu do dela novca potrebnog za kupovinu lifta, smatraju nas nepismenima i idiotima, kaže. Stvarno? Da. „Slobodno napišite podsmevaju nam se da smo glupi idioti!”.
Stambena zajednica je rešena da kupovinu i montažu lifta „isfinansira” do kraja. Reč je o tri miliona i osamsto hiljada dinara, po predračunu. Na računu imaju oko milion dinara. Računaju i na novac iz kredita. I na pare koje Opština dodeljuje sa pozicije predviđene za takve namene. Koliko dobiju, dobrodošlo. Ali smetnje su na vezama sa opštinarima. O čemu je reč, pisaćemo u sledećem nastavku.
