Simboli Pančeva: Vajfertova pivara i Gradsko strelište

Vajfertova pivara je jedan od temeljnih simbola Pančeva. Kada je pivo počelo da se pravi i zašto je proizvodnja prekinuta posle više od 280 godina? Streljačka družina ušla je u treći vek postojanja

Nenad Živković
Objavljeno 01.09.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Sve je manje Pančevaca koji mnoge važne objekte doživljavaju kao temeljne simbola grada. U lagani zaborav tonu simboli koji su generacijama Pančevaca predstavljali elemente identiteta, sve je manje ljudi koji svoj duhovni kod prepoznaju u njihovim pojavnim i skrivenim značenjima. Na naše oči, i na našu sramotu, propadaju i nestaju simboli trajanja koji od vajkada određivaše ko smo i šta smo i zašto smo baš takvi kakvi smo, koji nas potsećaše koliko dugo pamtimo i šta ćemo sutra biti ukoliko zaboravimo. U tri nastavka, podsetićemo čitaoce na najvažnije događaje iz istorije najstarijih živih ili do nedavno živih ustanova i institucija i na istoriju objekata u kojima su bili ili su još uvek smešteni.

Vajfertova pivara

Istorija pivovarstva u našem gradu je veoma duga – nećemo preterati ako kažemo da je to jedna od prvih privrednih aktivnosti koje su uspostavljene nakon što je Austrija 1716. godine u ratu porazila Tursku, time okončala 164 godine dugu tursku upravu nad Banatom i zamenila je svojom upravom u ovom delu Evrope. Već 12. januara 1722. godine, Abraham Kepiš iz Požuna (Bratislave) dobio je, na osnovu ugovora sa Zemaljskom administracijom u Temišvaru, licencu da otvori pivaru u Pančevu. Radionica za proizvodnju piva bila je spremna da počne sa radom već 22. maja iste godine, a to što je tadašnji pojam pivara odgovarao dvema prostorijama u kojima se pivo kuvalo u buradima, ne utiče na činjenicu da se ova godina smatra godinom osnivanja preteče prvog industrijskog objekta u ovom delu sveta.

Zakupci pivare su se smenjivali sve dok nije postala privatno vlasništvo Sebastijana Kracajzena 1781. godine. Menjali su se i vlasnici sve do 1847. godine kada Ignac Hauzer prodaje pivaru Ignacu Vajfertu koji tek što se bio vratio sa vandrovanja. Narednih sto godina (i neku više), koliko je pivara ostala u vlasništvu Vajfertovih bile su, sudeći po dostupnim izvorima, zlatan vek ove fabrike: preduzeće se neprestano razvijalo, modernizovalo, osavremenjavalo, kvalitet piva se poboljšavao, prodajna mreža širila, što je značilo da je posao napredovao, pa je i profit rastao.

Avers i revers medaljona Ignjaca Vajferta

Osim toga, Pivara nije imala samo privredni značaj – u sali su veoma često pančevačka humanitarna, ženska i umetnička društva, kao i druge organizacije, održavala dobrotvorne priredbe, sela, koncerte, pozorišne predstave i druge skupove, pa je Pivara imala i značajnu ulogu u međuratnom kulturnom životu naše varoši, kao jedno od najpopularnijih okupljališta Pančevaca.

Nakon Ignacove smrti brigu o preduzeću preuzimaju naslednici, među kojima i veliki dobrotvor, guverner Narodne banke Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, industrijalac i pionir modernog rudarstva u Srbiji, veki majstor masonske lože „Jugoslavija”, vrlo imućan i veoma ugledan čovek, jedan od najvećih muževa koje je naš grad dao, Đorđe Vajfert. Preduzeće posluje kao „Pivara I. M. Vajfert” sve do 30. septembra 1936. godine, kada postaje deoničarsko društvo registrovano pod nazivom „I. M. Vajfert, pivara i fabrika slada D. D.”. Promena u statusu nije imala nikakve suštinske posledice jer su svi suvlasnici bili članovi porodice Vajfert. Đorđe Vajfert je preminuo januara sledeće, 1937. godine, u 87. godini i sahranjen je na Katoličkom groblju u Pančevu. Na taj način izbegao je da bude svedok tragične sudbine koja je zadesila njegovu familiju i imovinu njegove familije desetak godina kasnije.

Nalepnica Vajfertovog božićnog piva

Pred kraj Drugog svetskog rata, pančevačka pivara je jedno kratko vreme, do februara 1945. godine nosila naziv „Vojna”, da bi nakon konfiskacije postala Narodna, 3. novembra 1946. godine. Od 1. januara 1964. godine posluje kao pogon u sastavu novoformiranog Poljoprivredno-industrijskog kombinata „Tamiš”, što znači da prestaje da samostalno posluje, gubi status pravnog lica i gasi žiro-račun. Septembra 1977. svečano je puštena u rad pivara na novoj lokaciji na Kotežu 2, čime je, posle više od više od 250 godina, prestala na ovom mestu proizvodnja piva po kome su se naši preci nadaleko čuli i po dobru spominjali. U objekte u Ulici Nikole Tesle i na Keju Radoja Dakića uselilo se Trgovačko preduzeće „Metalurgija”, što je bila katastofalno loša odluka. Da bi bilo oslobođeno što više prostora za skladištenje metalne galanterije, u to vreme su stare pivarske mašine i kotlovi sečeni u staro gvožđe i prodavani na kilo, pa je neodgovorno gazdovanje ovim prostorom ozbiljno ruiniralo već nedovoljno čuvane i održavane objekte. Nakon izlaska „Metalurgije” iz ovog aranžmana, kompleks, praktično potpuno nezaštićen, postaje laka i primamljiva meta sakupljača sekundarnih sirovina i drvene građe.

Požar u Vajfertovoj pivari

Iako je 1947. godine stavljena pod zaštitu države, Vajfertova pivare propada decenijama, a vrlo ozbiljno ju je oštetio požar 6. aprila 2005. godine. Sve inicijative, a sprovođeni su i konkursi za idejna rešenja rekonstrukcije, sračunate da revitalizuju i ožive ovaj prostor u centru grada ostale su bez rezultata. Ukoliko se vrlo brzo ne preduzmu ozbiljne i stručne mere zaštite, Vajfertovoj pivari preti opasnost da njeno obnavljanje postane nemoguće, te da se zaista preseli u istoriju i legendu.

Vajfertova pivara danas

U finalu, globalizacija je 2008. godine prekinula preko 280 godina dugu tradiciju pivovarstva u Pančevu, kada je obustavljena proizvodnja u pogonu na Kotežu 2.

Gradsko strelište (Šištok)

Strelište – radničko naselje podignuto sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka na utrinama i nekadašnjim vojnim poligonima jugoistočno od centra grada – dobilo je taj naziv po Građanskom strelištu, koje Pančevci zovu još i Šištok ili Šištat. Na ovom mestu se, sa kraćim ili dužim prekidima, uz uspone i padove, već 205 godina neguje sportsko streljaštvo.

Inicijativu za osnivanje Građanske streljačke družine pokrenulo je 11. maja 1813. godine 45 građana, koji su molbu za ustanovljavanje društva uputili pančevačkom Magistratu. Već sutradan je Magistrat prosledio ovu predstavku Banatskoj generalnoj vojnoj komandi u Temišvaru a zasebnim aktom izvestio i njoj podređenu Komandu Banatskog graničarskog puka u mestu. Rešenjem od 26. maja 1813. godine usvojeni su statuti, a poverljivim aktom od 9. juna 1813. godine, Banatska generalna vojna komanda u Temišvaru je odobrila osnivanje Građanske streljačke družine u Pančevu.

Grb Streljačke družine

Te prve godine postojanja takmičenja u gađanju obavljena su na strelištu tadašnjeg Banatskog graničarskog puka, da bi već sledeće godine strelište bilo natkriljeno podizanjem jednog šatora. Godine 1816. završena je izgradnja prve prave zgrade Strelišta koja je  korišćena sve do 15. jula 1833. godine, kada je svečano osvećen kamen temeljac za veliki objekt nove streljane.

Objekat Streljane na razglednici s razmeđe 19. i 20. veka

Mnoge poznate ličnosti toga doba posećivale su pančevačko strelište. Između ostalih, tu se 17. jula 1852. godine zatekao car Josif lično. Slikana meta u koju je pucao iz oružja ovdašnjih građana Fridriha Kverfelda i Georga Vajferta starijeg, kao i Vajfertova puška, čuvaju se u Narodnom muzeju.

Osim ovih eksponata, ostale su sačuvane i drvene oslikane mete na kojima su predstavljeni razni motivi – divlje životinje, vazdušni baloni, ljudske figure, šaljive scene iz svakodnevice ili su oslikani važniji i prigodni događaji iz gradskog života. Na tablama su ispisana imena darodavca mete i najbolje plasiranih strelaca, a na nekima i prigodne izreke u stihu mahom duhovite sadržine.

Streljačka meta

Godine 1863, u povodu pedesetogodišnjice postojanja, kao i 1888, kada je proslavljana 75-godišnjica, strelište je renovirano, a u godinama potom stalno unapređivano. Godine 1908. uređen je prostor za gađanje pištoljem pa je time strelište kompletirano i osposobljeno za savremena gađanja. U okviru obeležavanja jubileja prvog veka postojanja Streljačka družina je od 15. do 20. avgusta 1913. godine organizovala Drugo Savezno takmičenje Južnougarskog streljačkog saveza, a gađalo se u devet disciplina. Na banketu održanom nakon takmičenja izvedena je koračnica pančevačke Streljačke družine koju je specijalno za ovu priliku komponovao Anton Horner.

Strelci na vatrenoj liniji

Tokom Prvog Svetskog rata strelište je korišćeno samo za vojnu obuku, a nakon 1918. godine ponovo je otvoreno za građanstvo. Pre Prvog i u periodu između svetskih ratova, Streljačka družina je posedovala modernu zgradu sa salom za zabave, balove, svetkovine, priredbe i jednu manju prostoriju za sednice. U sklopu strelišta postojala je gardaroba za strelce, restoracija, kuglana i jedan divan park, koji je cele sezone bio otvoren za publiku i služio za odmor i uživanje izletnicima.

U međuvremenu, prošao je i Drugi svetski rat i ništa više nije bilo kao ranije. Vatreno strelište napolju, iz bezbednosnih razloga prestalo je da se koristi kada su oko Šištata počeli da niču soliteri. U trećem veku postojanja Streljačka družina „Pančevo 1813.” ipak živi na način dostojan predaka.

Sledeće subote: Pančevačko srpsko crkveno pevačko društvo i Gimnazija

Tekst je objavljen u okviru projekta „Dimitrovgrad – Kragujevac – Pančevo: Kulturno nasleđe i multikulturalnost”, koji partnerski realizuju udruženja Emblema iz Dimitrovgrada, Šumadinka iz Kragujevca i Omnibus iz Pančeva na sajtovima www.far.rs, www.glassumadije.rs i www.pancevo.cityProjekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.

Ostavi komentar

  • (not be published)