Kad sam bio klinac, otišao sam do Paviljona Cvijete Zuzorić i tada sam rekao sebi, ako se ikad budem bavio ovim, da to mora da bude tako. Zatim sam obilazio razne muzeje, bio sam, između ostalog, i u Luvru, i bila mi je želja da živim u muzeju, pa sam sebi muzej i napravio. Da, znam, baš sebični razlozi”, tim rečima počinje razgovor vajar Gorski Kabadaja. Rođen je 1981. godine u Beogradu. Diplomirao je 2008. godine na Accademia di Belle Arti u Veneciji, u klasi profesora Andrea Grasija, a magistrirao je dve godine kasnije u klasi profesora Đuzepea la Bruna. U Srbiju se vratio 2011. i nakon toga je nekoliko puta bio učesnik kolonije „Terra”, u Kikindi, gde umetnici rade s glinom koja se koristi za izradu cigle i crepa (bivša ciglana „Toza Marković”). Tom kolonijom bio je zadivljen jer je, po njegovom mišljenju, to jedna od najboljih kolonija u svetu. Tamo je video izložene skulpture koje su mu se veoma svidele i nakon toga je rešio da i sam počne nešto da pravi, mada neki njegovi radovi sežu još iz ’98, a prvu izložbu je otvorio 2002. godine.
Na pitanje „Ko je zapravo Gorski Kabadaja?”, on odgovara „Ovo”, pokazujući rukama na svoja dela. „Nemam neki koncizan odgovor koji bi sad mogao nekoga da zaseni, svi pokušavamo da budemo originalni, to je normalno, ali zaista ne znam šta bih drugo rekao. Od kad sam se vratio iz Venecije sa studija pokušavam da radim to što volim i mislim da sam ostvario dobar deo tog svog sna i ja sam upravo to, to što radim”.
Svoja dela nije stvarao s namerom da se nekome dopadne i nije se mnogo obazirao na tuđa mišljenja. Zbog takvog svog stava nailazio je na neprijatne situacije, neke od radova su mu cenzurisali tako što su odbijali da napišu njihove nazive, na jednoj izložbi u Novom Sadu odbili su da postave njegov rad.
Ništa od toga ga nije sputalo i ostao je svoj.
Njemu lično drag je njegov autoportret. Od voska je napravio hiljadu i jedan spermatozoid i samo onaj u sredini ima prav „repić”.
„Dok sam studirao, svi su radili neke portrete, biste, ljude koji sad izgledaju kako izgledaju, a ja sam napravio autoportret pre oblika koji sam dobio i taj tu sam ja, taj u sredini. Zašto moraš da napraviš ono što drugi smatraju autoportretom?”
Ne može da da konkretan odgovor na pitanje šta ga inspiriše, ali ono iz čega sve kreće je ono dečije, ono čisto i iskreno, želja za igrom i za onim što nas raduje.
„Ja mislim da se sad više niko ne raduje samom činu stvaranja, ni slikar kad slika, ni vajar kad vaja, ljudi sve rade da bi živeli, da bi platili račune. Kada nešto radiš treba da se uložiš u to, da uđeš duboko u to, ne može da se radi površno a to zahteva vremena, to traje. O nekom radu razmišljam mesecima, godinama, pa uzmem pa ga uradim. Moj rad ‘Emocije kroz vreme’ su nastale baš iz te igre, iz detinjstva”.
Niz EKV („Emocije Kroz Vreme”) je desetogodišnji ciklus koji predstavlja lične emocije kroz desetogodišnje iskustvo. Od totalnog haosa do savršene harmonije. U svakoj od bisti u nizu i van njega je skup emocija kroz vreme i mnoštvo portreta (u autoportretu) svih onih koji su na te emocije posredno ili neposredno uticali.
Odgovarajući na pitanje zašto je Glogonj izabrao za mesto življenja i rada, Gorski odgovara da ovde poznaju mnogo ljudi i da se nije osećao kao potpuni stranac. „Na kraju je ispalo super što sam došao u Glogonj, ima puno dobrih ljudi!”, kaže on.
Nažalost, od tih dobrih Glogonjaca niko nije došao na otvaranje muzeja.
„Prvi put kada sam otišao u lokalnu kafanu – to mi je neko rekao ‘Ako hoćeš da upoznaš ljude, onda odeš u kafanu’ – popio sam pivo sa stalnm gostima, popričao sa njima, rekao sam im da sam vajar i onda su neki počeli da me zovu slikar, a neki umetnik, ali vajar niko, ali dobro, ‘ajde. Par njih je dolazilo ovde i pitali su me čime se bavim i ja kada im kažem ‘Evo ovim’, uslede pitanja ‘Ne, nego šta radiš za pare, kako zarađuješ?’. Nije im bilo baš najjasnije čime se ja to bavim. Možda je trebalo da kažem da sam advokat, to bi prihvatili kao odgovor”, kaže u šali Gorski.
Bilo je reči o tome da napravi neku skulpturu za glogonjski park, međutim na mestima koja je odabrao za svoja dela, postavljeni su drugi objekti – na sredini parka paviljon, a na drugoj lokaciji eko-česma. Ta ideja još uvek postoji, ali ne zna se da li će i kada biti realizovana.
Iako Glogonjci nisu poklonili veliku pažnju ovom muzeju, to su učinili mnogi drugi. Na otvaranju muzeja bilo je, naime, mnogo ljudi – istoričari umetnosti, umetnici iz Pančeva i Beograda, kolege koje su studirale sa Gorskim u Veneciji, njegov profesor Zoran Maleš, njegova koleginica Vesna Pavlović i mnogi drugi. Svi oni bili su tu da pruže podršku i uživaju u izvanrednim delima ovog vajara.
U njegovom muzeju, pored razgledanja dela, posetioci mogu i da se zabave. Gorski je od limenki piva napravio sto za „Ne ljuti se čoveče” (pravila su veoma interesantna: Figure su pune limenke piva i da biste ubacili limenku u „kućicu” ona mora biti prazna, ako vas neko pojede, sadržaj limenke morate popiti „na eks”, itd…), takođe, u procesu izrade je i sto za igru „Dame” i za pikado. Dok se zabavljaju društvenim igrama „takmičari” mogu uživati u zvucima ex-Yu Rock muzike. Muzej je uvek otvoren u toku dana (od 13 do 18 časova) i svi su dobrodošli.
Što se tiče planova za budućnost, Gorski Kabadaja želi da po uzoru na nekadašnji PIJS (Pančevačka izložba jugoslovenske skulpture) osnuje PISS (Pančevačka izložba svetske skulpture). Želeo bi da pozove sve umetnike koje je do sada upoznao, ljude iz celog sveta, svoje dobre prijatelje i kolege… Na tom „spisku” su umetnici iz Čilea, Kine, Moldavije, bivše Jugoslavije… Godišnje bi dolazilo nekoliko ljudi koji bi radili glinom iz Kikinde, a nakon toga bi radovi bili izloženi u Pančevu, gde bi posetioci mogli da ih pogledaju. Nakon toga neke od radova bi poklonili gradu kako bi bili postavljeni u Narodnoj bašti.
Mladim umetnicima koji tek ulaze u ceo taj vrtoglavi svet bi poručio da se naoružaju strpljenjem.
„Ako imaš želju, volju i znaš da je to to, onda ti treba samo strpljenje. Mnogi će pokušavati da te sputaju, ali prosto gledaš se iskobeljaš iz toga i da se suprotstaviš. Naoružaš se strpljenjem, pičiš svoju priču i to je to. Ako si siguran u to onda tako, ali ako nisi, nemoj ni počinjati”.
Gde će nas put odvesti ne znamo, ali svoj svet treba čuvati i graditi, ponekad i od gline, i obojiti ga onim bojama koje se nama najviše sviđaju.
