Buto ples je sloboda u svakom smislu

Koliko je teško biti umetnik, pogotovo buto igrač u Srbiji danas, o svojim počecima, o buto plesu i življenju umetnosti, sa pančevačkim buto umetnikom Markom Nektanom razgovarala je Mima Gavrilov

Mima Gavrilov
Objavljeno 04.06.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Marko Nektan je do sada realizovao preko tri stotine buto performansa za koje je uradio i koreografiju, uvek sa originalnom muzikom. Osnivač je pozorišta Nectan i Festivala performansa. Po formalnom obrazovanju istoričar umetnosti, alternativnim teatrom i plesom bavi se od malena, a u buto vode uplovio je još početkom novog milenijuma. Na pitanje koliko je komplikovano biti umetnik u Srbiji danas, Nektan odgovara:

– Užasno je teško biti umetnik u Srbiji, biti igrač uopšte i teško je baviti se alternativnim teatrom, a pogotovo buto plesom kojim se u Srbiji skoro niko ne bavi. Naša alternativna scena je nerazvijena, skoro i da ne postoji. Bavim se plesom dugi niz godina, vizuelnom umetnošću uopšteno, završio sam razne plesačke kurseve. Nisam završio Baletsku školu, ali sam se bavio i klasičnim baletom i savremenim plesom, performans artom, teatrom pokreta. Iznikao sam iz grupe Corpus Artisticum u kojoj je bio i Gabrijel Savić Ra, a Nela Antonović (Mimart) me je bukvalno „gurnula” u buto. I tako je sve počelo.

O svojim prvim iskustvima sa buto plesom, Nektan kaže:

– Tada sam imao manje od 18 godina što je za buto prilično rano, jer ono što je najvažnije u butu jeste isključivanje ega. U tom periodu, kada ste praktično još uvek tinejdžer- to je veoma teško. Raditi sa tinejdžerima je samo po sebi zahtevno zato što je to period života kada ste posebno osetljivi i ranjivi. Iako mislim da je buto ples veoma koristan upravo u tom periodu i to baš zbog toga što vas nauči koliko je ego nebitan i nepotreban –kaže Marko i dodaje:
– Prošao sam brojne radionice, učio sam i sarađivao sa mnogim buto učiteljima. Radio sam sa Aleksandrom Bjelajac koja je direktni učenik Katsura Khana – buto majstora koji je u više navrata dolazio u Srbiju (u planu je da Katsura Khan dođe ponovo i ove godine tokom jula i avgusta meseca).

Posebno mu je važna bila saradnja sa Yoshito Onom (Ohno), sinom Kazua Ona koji se smatra „dušom buto plesa”.Yoshito je inače kao dečak učestvovao u prvom buto performansu „Forbidden colours” i pravi je majstor. Išao je i na radionice koje su držali Šarlot Ikede, Imre Torman, Ken Mai, Natsu Nakajime, Yokio Waguri i drugi.

–Zapadni buto je po meni mnogo zahvalniji od japanskog, ima jednu dublju notu od onog u Japanu. Trupa Sankai Juku je prilično plastična i to je više samo estetika, iako su oni sinonim za fotografiju i za „ono na šta se misli” kada se pomene buto. Iako je njih i sam Hidžikata kritikovao. U Evropi i u Americi se buto još uvek nije toliko primio, osim u Meksiku gde je vrlo aktivan buto igrač Dijego Pinjon. Sa mnogim umetnicima sam se upoznao online, kao što je recimo Rhizom Lee.

Šta je za tebe buto i kako ga ti doživljavaš?
– Buto je za mene sloboda u svakom smislu, za mene je buto oslobađanje duše. Buto me je naučio da nisam ni ljudsko biće, ni muškarac, ni Srbin, nisam ništa drugo, samo – duša. Buto uči toj pravoj istinskoj slobodi od svega što nas ograničava, a ograničava nas sav materijalni svet… ovo zvuči malo apokaliptički, možda i sektaški, ali nije tako, buto je zaista lepota i sloboda.

Buto ples se tradicionalno vezuje za Japan. Nastao je krajem pedesetih godina dvadesetog veka i njegovi utemeljivači su Hijikata Tatsumi i Ohno Kazuo. Buto je stvoren kao svojevrsni anti-ples jer se suprotstavlja tradicionalnom japanskom plesu. Ono što je karakteristično za buto jesu svedeni, strogo kontrolisani pokreti, groteskni, a razigrani prizori, i specifična bela šminka na licima i telima njegovih izvođača/ica. Postoje mnoge struje u ovom plesu i brojni umetnici širom sveta praktikuju ga ili još bolje reći „žive buto” stvarajući sopstvene varijante igre.

Osnovao si i sopstvenu trupu, održao prošle godine buto radionicu u Kulturnom centru, reci nešto o tom iskustvu.
– Registrovali smo trupu Nektan art- kulturni centar, još 2004. godine, iako smo se okupili godinu dana pre toga. Iste godine smo otvorili i pozorište u Pančevu, ali problem nam je bila nedovoljna posećenost, nismo imali baš brojnu publiku. Pozorište je osnovano u mojoj porodičnoj kući u centru grada, a danas se taj prostor izdaje jednoj plesnoj školi. Problem sa pozorištem je bio u nedovoljnoj informisanosti građanstva jer tadašnji mediji nisu bili mnogo zainteresovani da ovakav sadržaj objave. Imao sam i vrlo neprijatno iskustvo na lokalnoj televiziji. U planu mi je da adaptiram gornji deo kuće i da pokrenem u budućnosti prvu Buto akademiju u Evropi zajedno sa teatrom. Do sada su na ovom mestu boravili razni umetnici u jednoj neformalnoj rezidenciji, a želja mi je da se oformi jedan prostor u kome bi postojao neki redovni buto sadržaj, u kome bismo mogli da okupljamo sve ljude zainteresovane za ovaj vid igre i teatra.

Što se tiče Kulturnog centra, prošle godine sam održao besplatnu radionicu u njihovim prostorijama, ali smo imali problem sa organizacijom, nismo imali kontinuitet što je za buto vrlo važno, tako da zajednički performans učesnika radionica na kraju nije ni održan.

Svaki koreograf buto plesa unese nešto novo, sasvim drugačije u svoj buto izraz, ta nadogradnja se u buto plesu podrazumeva. Šta je to što je drugačije u tvojoj igri?
– Nijedna moja koreografija ne sadrži reciklažu, ne koristimo postojeće već viđene elemente, ne kopiramo druge, što mnogi rade, želja mi je da buto povežem sa našim folklorom, iako se kod nas to nacionalno vezuje za najtrivijalniji detalj tipa – kosovski ciklus, šljivu ili trubu. Pronašao sam jako dragocenu stvar, a to su rituali , mitologija i magija kod Srba koja je prilično personifikovana, slično kao i u japanskom butu, u kome ljubav, bol, patnja, vazduh, i druge pojave – predstavljaju neko biće. Mi kažemo da je bolest ušla u kuću, kao da je bolest neko biće. Demonologija je jako zahvalna za buto kao inspiracija, i ja ne moram da imam šajkaču na sebi da bi bila prepoznatljiva ta veza sa nacionalnim.

Zapadnjaci su imali sukob sa Japancima koji su mnogo svojatali buto, pa su na zapadu počeli da odbijaju da buto nazivaju tim imenom već su izabrali naziv – ritualni teatar. Ja sam buto nazvao trans–ritualni teatar, jer smatram da smo mi iznad rituala, da nismo samo to.

Ples tame kako se često naziva buto ne mora da oslikava nešto negativno.Tama ne znači negativno u nama već skriveno, to je ono što smatra japanska tradicija. Bela boja koja se koristi u butu predstavlja čistotu.

Kakva je situacija sa buto scenom u Evropi? Imao si priliku da mnogo putuješ, živeo si jedno vreme u Berlinu, ispričaj nešto o toj buto-Berlin priči?
– Jedno vreme sam živeo u Berlinu, u navratima dve, tri godine. Berlin je jako zanimljiv, ali ima more ljudi, kulturna scena je velika, oni su videli sve, tako da će te žestoko iskritikovati po principu hejtujemo sve jer je tako najlakše. Publika je u Berlinu u velikoj meri netrpeljiva, iako ni tamo niko nije autoritet za kritiku, žestok svet je u Berlinu, sada dolazi i tamo do decentralizacije, raspada i gomila umetnika napušta Berlin. Obišao sam dobar deo Evrope, osim Berlina, radio sam u Holandiji, Švajcarskoj, Budimpešti. I mislim da je zaista danas buto mnogo zanimljiviji u Evropi nego u Japanu. Ili u Indiji, gde postoji Buto akademija po metodi Rizom Lija koji smatra da sve treba deliti, što u praksi znači da oni koji imaju da plate radionicu to će i učiniti, a oni koji to ne mogu, neće morati. Ja gomilu puta nisam imao novca da platim radionicu, ali me nije bilo sramota da pitam. Svojim radom sam uspevao da proputujem celu Evropu skoro pa besplatno. Odlazio sam i učio, učestvovao u radionicama kao učitelj buto plesa i na taj način se izdržavao. Darovao sam svoj trud i rad. I bio slobodan.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)