„Mansardu” sam imao u podsvijesti tog dana kad me je nešto privuklo ostavljenoj kamenoj zgradi s kraja 19. vijeka. Na Cetinju. Mom, i Danilovom. Bez predumišljaja, nastala je serija fotografija, a iz svakog zabilježenog trenutka je nekim svojim dijelom progovarala baš „Mansarda”.
Čista srca, dao sam sebi za pravo da svoj rad povežem sa imenom Danila Kiša, da priložim mali dar u spomen velikom čovjeku i piscu.
Svako ima svoja traganja za odgovorima, svoja shvatanja i svoje slutnje.
„Sve je to u ’Mansardi’ suviše poetizovano, pomereno, iščašeno, ali negde na dnu te knjige stoji neki gorki talog iskustva. A taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokušaj traženja moje sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom.”
Danilo Kiš (1972)
