nemoj u te vode ljubavi tu stvari tonu i pre no što ih uhvatiš za ruku nemoj u te vode ljubavi dobro znaš uzvodno je mrtva tačka nemoj u te vode ljubavi bolje je sama

Kako diše more dok sa kopna otkucava svet kako diše more dok tvoj grudni koš postaje moje ostrvo kako diše more naših sumnji da će na kraju plovidbe svetionik goreti kako postati mornar u zimovniku

Pred mojim nogama – sedi pas, razigrano mrda repom, sa ukočenom glavom uperenom ka meni, ja pak sa vratom izduženim ka zvezdama iznad mene. Blizu smo. On možda i naslućuje zašto nove zvezde ćute. Samo

Pukotine na dlanu Tjeraju te da često ostaješ noću budan Trgaju ti miran san I čujem ti svaki uzdah i zveket kovanica što ih znojiš rukama Povisiš ton po potrebi i još ponekad Maze me

pitat ću te jednom ne sada ne sada sanjao sam naranče bez kore kako rastu na stablu pored same kuće od bijele cigle i travnatog prilaznog puta svi moji mrtvi susreću žive za buđenje treba

Parabola Gomila tela gomila tela I crva Brkovi, naočare, brkovi, naočare I brada Žena sa brkovima žena sa brkovima Se smeši Žena sa bradom nosi Maramu Naočare su pukle Paramparčad reči I slova Gomila gomila

Nije li ti jasno: Štap ima dva kraja, polomljen – četiri, ali naša ljubav nema kraja. Ljubiš me kao ružu od hartije Bojim se – nekada ćeš doći i izgužvaćeš me. Zar opet iznad nas

nekad si se molila pred spavanje i rekla si ti ne moraš samo ćuti i žmuri i ja bih osećala da sam deo nečeg dobrog neke slobode volela sam da spavam s tobom u krevetu

Yul Brynner junior u mojoj sobi ćelav, naravno Ti si tako draga i mila Ja dajem sve Ali sada nemam ništa Pazi da me ne iznevjeriš Vrati se nakon nekog vremena Ostavit ću ti košulju

za početak razgovarao bih s tobom o važnosti treperavih svjetala uz cestu koja od prigradskih naselja i sela stvaraju noćne rivijere i ako zastaneš u zaustavnom traku ugasiš motor automobila i dovoljno jako naćuliš uši