Ne boli me vrat, malo mi je maj…

Snežana Mirić
Objavljeno 12.05.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Prošle subote smo okupili decu na ručku kao i obično, ali ta je bila posebna jer smo slavili Nešin rođendan unapred. To inače ne radimo. Ali, nekako se namestilo. Kada smo počeli da se preslišavamo ko kakve obaveze ima u narednoj sedmici, složili smo se da je tako najpametnije. Ionako nismo sujeverni.

Hoće kiša, neće kiša, promače po koja kap, ipak odosmo u baštu Pivare na roštilj i crno pivo na točenje. Odnosno, mi matorci. Deca nam, za neverovati, ne piju nikakva alkoholna pića, uključujući sok od hmelja. Deca vanzemaljci. Svi smo opušteni, šalimo se uzajamno, sa konobarom i kao retko kad, mračne teme svakidašnjice ne dotičemo. Samo uživamo jedni u drugima i svako za sebe. I kao retko kad, imam osećaj da je zaista vikend.

Uveče nas dvoje zauzimamo pozicije pred ekranom i sa nestrpljenjem čekamo „Ustav Republike Hrvatske”. Osim što je film sjajan, po ko zna koji put uveravamo se u talenat pre pre pre prerano otišavšeg, maestralnog  Nebojše Glogovca. Slava mu.

* * *

Duhovitost i inteligencija idu zajedno kao ruka i rukavica, a još kad su prožeti novinarskom lucidnošću, pa onda, južnjačkim šeretlukom, uvesele me momentalno! Moja prija Kaja, alias Dragana Trajković, napisala je samoj sebi čestitku za Đurđevdan . S njenim dopuštenjem, citiraću je jer, ne samo što vrlo često delimo mišljenje o raznim temama, ova žena ima smisao da na najšarmantniji mogući način, svaki put pogodi „u sridu”. Pritom, ume i da kuva!

„Prvi put otkad slavim Svetoga Georgija, nisam odnela kolač u crkvu da se preseče.

Prosto, nekako u poslednje vreme radim sve po osećaju a ne zato što tako treba.

Još prostije, ne dopada mi se što mi se posle tog svečanog čina nimalo svečano kaže da pređem na kasu, tj. kod đakona sa cenovnikom.

Dam ja i bez toga.

Ali oni naravno ne računaju na to.

Mada im računanje nije strano.

Sve u svemu, presekoh ja kolač sama kao moji dedovi, očitah Očenas i Hristos posredi nas jest i budet, nisam badava gulila staroslovenski četiri semestra i dvaput padala dok nisam doktorirala.

I nisam se triput odrekla Hrista kao Sveti Petar, pa on apostol a ja da se dinstam u devetom krugu.

Eto to je moja vera, pa sad…

I nadam se da će Sveti Georgije, slava mu i milost, ubiti u meni tačno one aždahe koje treba.”

I tu se završi moje višednevno plandovanje, ostalo mi je nekoliko dana prošlogodišnjeg odmora koje sam spojila sa prvomajskim praznikom. Razmišljam tako o svemu onome što me čeka, počinjem da pišem Program za ovogodišnju Eko koloniju. Ništa od peglanja.

* * *

Upoznala sam jednog fizijatra. Silom prilika. Odoh na zakazan pregled. Pružam mu uput, on počinje da kucka po računaru, ne gledajući me, zapovedi:

– Papire!

Zabezeknem se blago, još uvek u sebi. Pružim rendgenski snimak, on, i dalje ne podižući pogled, pita:

– Od kad Vas boli vrat?

– Ne boli me vrat, odgovaram.

– Pitam, od kad Vas boli vrat?!

– Doktore, naglašavam, hvala na pitanju nisam gluva, kažem, ne boli me vrat!

– Slušajte, u drugim zemljama, pacijenti dobiju formulare, popune, pa donesu kod lekara! Ovde piše „zbog bolova u vratu…”

Opa. E sad si gotov, batice, odlučim, odustavši od namere da pominjem tarabu. Umesto toga, sasvim mirno i ljupko uz širok osmeh, a bez zlaćanog zuba, objasnim mu da ne znam za tu zemlju koja pacijentima deli letke, ali, budući da živimo u ovoj ovde zemlji, sasvim realno očekujem da na ovaj naš običan, da ne kažem, primitivan metod komunikacije razgovorom jedno drugo upoznamo sa: ja njega svojom zdravstvenom situacijom, on mene metodama lečenja. I tu se nekako skoro dogovorismo. Uz neophodno snimanje kod privatnog lekara, razume se, a kako drugačije?! Na kraju mi prepiše i lek.

– A to je lek za?

– Bolove u vratu, reče.

* * *

U ovom našem, neću da kažem modernom društvu, jer ne znam šta je kog đavola ovde moderno, veoma često na dnevnopolitičkom nivou možemo čuti reči poput „fašizam” i „antifašizam”. Ova prva zloupotrebljava se kadgod i gdegod pa joj se samim tim devalvira značenje. Jer se onda prećutkuje upravo tamo gde je neophodno njome označiti baš taj konkretan pojam – fašizam! S druge strane, ako potegneš reč: antifašizam i javno se deklarišeš kao antifašista, momentalno ti zalepe etiketu da si i komunista, kao da jedno bez drugog ne može. Ovaj narod je stvarno polupismen. Osim što je blesav. I to je bio više nego dovoljan razlog da se pridružim svojim prijateljima i komšijama 9. maja u Narodnoj bašti i uz hor „Naša pjesma” izrazim svoj stav o ovim pojavama. Da mi je neko, iko, rekao da ću 2018. godine uopšte razmišljati o fašizmu i antifašizmu, mislila bih da je čuknut. Al’ ne lezi vraže. „Demokrate” raznih profila. I crkva. Rehabilitovali sve živo. Na Dan pobede protiv fašizma, u 21. veku, stavljati venac četničkom vojvodi je više nego zabrinjavajuće. Poražavajuće zapravo.

Nazovem svog kuma Edija da mu čestitam rođendan.

– Zdravo pobedniče, rekoh, smrt fašizmu!

– Pobednik nego šta, batali rođendan, srećna mi penzija na današnji dan! Proslavićemo.

Sutradan je osvanuo Divan dan mom dragom, izvukoh se iz kreveta u pola šest i samo ga cmoknuh užurbano.

– Srećan, srećan…

– Ma srećan nam život, pusti rođendan… Odjurih na posao. U povratku svratim u „Malu” pekaru da kupim mužu princes krofne koje obožava. I na pijacu po jagode. Predveče sam se dogovorila da se nađem sa svojom prijateljicom Bebom.

– Ostavljam te na rođendan, zadirkujem ga.

– Planirao sam da sviram, ali mi je fagot ostao u školi. Tako da ću morati da gledam neki fudbal.

– Baš neprijatno, nastavljam da začikujem.

* * *

Ženski razgovori. Pričale priče iz svojih života. Opušteno. Na momente veoma emotivno. Otvoreno. Bez politike. Bez bolova u vratu. Nema fašista, pa nema ni onih drugih.

Samo maj.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)