Šta je zajedničko Bertolučiju, Hičkoku i Lars fon Triru? Sva trojica jesu slavni reditelji, sva trojica jesu snimila antologijska filmska ostvarenja, i sva trojica jesu dobar deo tih izuzetnih filmskih ostvarenja stvorila upravo na zloupotrebi moći i poverenja nad svojim glavnim glumicama. Ali to je film, nije stvarnost, a u umetnosti sve je dozvoljeno ukoliko je krajnji cilj buduće remek-delo?
„Poslednji tango u Parizu” uvrštava se u kultni film. Većini je on nekako uvrnuto erotičan, bolesno „romantičan”, (za šta je mahom zaslužna ta neverovatna muzika u filmu) i ne postoji osoba koja nije barem čula, ako već nije pogledala onu čuvenu „scenu sa puterom”. Glavna glumica, Marija Šnajder, u to vreme devojka od devetnaest godina, iskorišćena je radi „postizanja što realnije reakcije” u sceni u kojoj je glavni glumac, tadašnji simbol neviđenog frajera (čak i sa svojih „svega” četrdeset i osam godina), Marlon Brando, uz pomoć lubrikanta u vidu putera, „filmski” analno siluje, a sve uz prethodni dogovor reditelja – Bertolučija i Branda. Bez saglasnosti i bez pristanka Marije Šnajder. Iako se ne radi o stvarnom, već „nameštenom” silovanju, glavna glumica je ponižena na najjadniji mogući način jer je njeno poverenje bilo zloupotrebljeno od strane rediteljskog autoriteta koji je smatrao da je njemu sve dozvoljeno. Nakon ovog filma Šnajder se povukla i od ove traume se nikada nije oporavila, dok je Bertoluči svoju slavu stekao upravo na račun njene traume. On jeste reditelj izuzetnih ostvarenja, prepoznatljivog filmskog potpisa, specifične atmosfere toliko njemu svojstvene, ali je isto tako i reditelj čija mizoginija iako „ulepšana” i romantizirana jeste i dalje mizoginija.
Za Hičkoka se vezuje ono čuveno: „svoje glumce, pogotovo glumice tretirao je kao stoku”. Njegov fetiš prema plavokosim glumicama je opšte poznat, kao i tolerisanje uznemiravanja na setu, pogotovo prema Tipi Hedren, glavne glumice „Ptica”. Kao i u slučaju Marije Šnajder, samo hronološki ranije, takođe bez znanja T. Hedren. Hičkok je u želji za što uverljivijim kadrom, glumicu izložio stvarnoj opasnosti od ptica koje su joj zadale stvarne rane. Hičkok je bio kralj napetosti, kreator „suspens” žanra, preteča svih kasnijih dobrih horor-trilera, ali ne sme se zanemariti njegov pogrešan i vrlo zlostavljački odnos prema glumicama koje su za njega više predstavljale plen u čeljusti predatora.
I na kraju, antihrist na torti, nesrećnik Lars fon Trir, lažni fon, stvarni folirant i skandal majstor neospornog dara, ali u svojoj srži izraziti mrzitelj ženskog roda. Osim „Evrope” ne postoji Larsov film u kom ženske uloge ne podrazumevaju silna poniženja, zlostavljanja, fizička sakaćenja i generalno negativan komentar. Njegova mizoginija može da se smatra idejom vodiljom mnogo pre, nego pukom koincidencijom.
Lars fon Trir je takođe jedan od optuženih nasilnika u svetlu #MeToo pokreta (optužen od strane Bjork koja je odigrala glavnu ulogu u nagrađivanom „Plesu u tami”. A budući da mu je posle sedam godina „izgnanstva” sa Filmskog festivala u Kanu, ponovo dozvoljen pristup (zabrana se odnosila na njegove prilično skandalozne pozitivne izjave o Hitleru i holokaustu), sve ukazuje na činjenicu da je nekim nasilnicima sve dozvoljeno i sve im se toleriše.
