U potrazi za izgubljenim eksperimentom

Mima Gavrilov
Objavljeno 09.06.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 9 mins

Prošle nedelje završen je 46. Eks Teatar Fest, pod sloganom Polet. Kažu sastavljači programa festivala da kroz reč polet pokušavaju da rezimiraju stanje slobodnog pozorišta u Srbiji. I da je jedini osećaj koji „zasigurno morate da posedujete ako želite da nezavisno stvarate umetnost u ovoj zemlji”, polet kao „suludi entuzijastički osećaj za održanjem koji vas pokreće i dovodi do ivica egzistencije i ludila, a sve uz lično opravdanje da je ljubav prema pozorištu veća od svega”. Zar se to ne podrazumeva? Naravno da sve što radimo iz ljubavi, iz dubine svoga bića treba da sadrži tu poletnost, ushićenost, entuzijazam, optimizam i ostalo bez obzira da li je pozorišna umetnost koju stvaramo nezavisna ili ne. Polet moraju da poseduju pozorišni umetnici nezavisnih produkcija isto kao što taj polet treba da je usađen i kod umetnika koji su institucionalno „zavisni”. Ali, dobro. Sledeće godine možda da se predloži za slogan reč Ljubav. Ili Strast. Ili Želja. Ili naziv: „Volim pozorište – baš volim”! Predstave koje smo imali prilike da pogledamo u ta tri dana tražile su odgovor na pitanje gde se nalazi sloboda, barem kada pričamo o nezavisnom teatru.

Festival je otvorila predstava „Izlaženje” trupe Teatarmaher, u režiji Jovane Tomić, a po tekstu Barbi Marković. Reč je o autoironičnom prikazu klabinga, elektronske muzike, odrastanju, sazrevanju, socijalnom samoubistvu. Predstava se inače izvodi u jednom beogradskom kafiću, a u Pančevu je za mesto izvođenja izabran klub „Štab–Pogon”. I to je bio pun pogodak. Mada sam prostor je uslovljavao malobrojnu prisutnost jer je ograničen broj ljudi mogao da se smesti u polovinu i ovako skučenog prostora. Predstava je iznenađujuće pristojno izvedena, tri glumice: Milica Stefanović, Jelena Ilić i Irma Milović uspele su da uz ironični, parodirajući prikaz dočaraju besmisao konstantne potrebe za provodom, usled nemogućnosti samostalnog bitisanja kao odgovornih jedinki bez straha. Iako je predstava „Izlaženje” odigrana prvog dana Eks Teatra, festival je svečano otvoren drugog dana!? I onda je usledila predstava „Žudnja”, inspirisana likom i delom Sare Kejn, a u režiji Vojislava Arsića. Predstava je eksperimentalna u smislu da je sam eksperiment kako zadržati publiku, a da se ne ponovi samoubilačka sudbina autorke Sare Kejn koja je prethodno patila od hronične depresije, i verovatno bi isto učinila ponovo da je kojim slučajem (dobro je da nije) imala priliku da pogleda skrnavljenje sopstvenog dela. Gledala sam „Vučjaka” Ivice Buljana u trajanju od preko četiri sata, „Tri zime” takođe u režiji Ivice Buljana u trajanju od tri i po sata, a pre nekoliko godina izvanrednog „Galeba” Tomija Janežiča u trajanju od sedam i po sati, a da nijednog trenutka nisam osetila zamor, dosadu, nestrpljenje ili slično. „Žudnja” ne traje dugo, malo više od sat i po, ali sve vreme žudite isčekujući kraj, žudite zašto nemate pre ruci neki alkohol, narkotik ili bilo šta što će vam pomoći da „preživite” predstavu koja je toliko očajna, neubedljiva, konfuzna, glumački siromašna, loše režirana, bespotrebno bučna, nepotrebno isprekidana svetlosnim efektima u vidu stroba i tako loše izvedena. Nastala je navodno kao odgovor na potrebu autora, zajednice i pozorišta i sadržaj je nastao dekomponovanjem i ponovnim komponovanjem osnovnog teksta. Žudim da se predstava ne igra više nikada. Oslobodimo se žudnje. Ili barem, ne pozivajmo „Žudnju” na festivale.

Nakon ovog mučenja, na red je došao, vrlo prikladno – „Terorizam”. Reč je o odličnoj predstavi, aktuelnoj, dinamičnoj, dobro režiranoj (režija poverena Momčilu Miljkoviću, a produkcija umetničkom udruženju Artfrakcija, KC Inđija i Pozorištu mladih iz Novog Sada). Glumci sjajni, pogotovo Alisa Lacko i Jelena Đulvezan, verovatno dodatno inspirisane i motivisane jer su igrale u svom gradu. Predstava je crno–humorna, nastala po tekstu Vladimira i Olega Presnjakova, reč je o savremenom, snažnom komadu o terorizmu naše svakodnevnice i kolektivnoj odgovornosti.

Međutim, jeste predstava više nego dobra i bitna, ali njoj nikako nije mesto na ovakvom festivalu. Ako vam se festival zove Eks Teatar Fest, a to eks – skraćenica je od eksperimentalan ne možete svrstati u program predstavu repertoarskog tipa, nešto što je prilično konvencionalno urađeno, krenuvši od same režije, kostima, scenografije. Znači promašaj po drugi put, u dva dana. Sledio je potom performans u holu Narodnog muzeja pod nazivom „Kratka istorija vatre“ (performans je inače započet u totalnom mraku) u produkciji Tri Groša i Reminiscence Audio. Performans se bavio istraživanjem tajni senki, u steam punk vizuelnom čitanju, sa referencama na Junga i Platona, više poput nekog predavanja, ali sasvim prikladan za ovakav festival.

Poslednjeg dana Eks Teatra, publika je imala priliku da pogleda dve predstave: „Laura molim te” i „Sestre braće Baruh”. Prva je monodrama inspirisana Petrarkinim „Kanconijerom” i sprovodi svojevrsni scenski eksperiment. Glavni glumac (i jedini) okrenut je skoro tokom celog trajanja predstave leđima publici i lice mu je vidljivo samo preko kamere na monitoru kao prozoru u svet. Idejno zanimljiva, glumački precizna (Nikola Rakočević), ipak je prilično monotona i opet nekako željno iščekujete kraj. I na kraju festival je završen najuspelijom predstavom „Sestre braće Baruh“ u produkciji Dorćolskog narodnog pozorišta (o ovom novom pozorištu bilo je reči u jednom od prethodnih blogova), a u režiji Filipa Gajića (osnivača ovog teatra). Vrlo zanimljivog koncepta i glumački jaka, potresna na trenutke i veoma snažna, predstava govori o onima koji su ginuli za ideju, o pravim rodoljubima koji su pucali na okupatore. Predstava je spoj dokumentarnog i fantastičnog. Priča o jednoj porodici koja se žrtvovala zarad drugih. I jeste predstava više nego dobra, ali samim tim što je ona izmeštena iz svoje ambijentalne celine jer je namenski stvorena i igrana u matičnom dorćolskom pozorištu, zato što govori o nekadašnjim žiteljima starog Dorćola – Solunskoj ulici i ulici „Braća Baruh” – predstava gubi na autentičnosti, dinamici i idejno jezgro joj je razbijeno jer Studentski dom u kom je izvedena ne poseduje tu kopču sa istorijom koju ima kuća u Solunskoj. Sve u svemu festival u kom su adekvatno selektovane samo dve i po predstave ne može da se naziva festival. Ili neka u tom slučaju traje samo jedan dan, kao svojevrsni eksperiment. I da mu se promeni naziv u Eks Teatrić Festić.

Ostavi komentar

  • (not be published)