Sve je relativno, pogotovo u snovima

Mima Gavrilov
Objavljeno 24.11.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 4 mins

Predstava „Ajnštajnovi snovi” u režiji Slobodana Unkovskog, a po istoimenoj knjizi fizičara i pisca Alena Lajtmena, novo je čedo Jugoslovenskog dramskog pozorišta i bavi se fenomenom vremena. Lajtmen radnju priče smešta u Bern i u 1905. godinu, kada je mladi Albert Ajnštajn radio na zaokruživanju svoje teorije relativiteta. Reditelj Unkovski, poigravajući se i sam vremenom, radnju predstave smešta u 1933. godinu, stavljajući u centar imaginarno putovanje Alberta Ajnštajna iz Evrope u Ameriku u koju putuje bežeći od nadolazećeg nacizma. Zajedno sa Ajnštajnom na brodu putuju i njegove uspomene, snovi se prepliću sa biografijom, vreme zaista postaje relativno. Budućnost je unapred određena jer je vreme kružno savijeno. Beskrajno sada vrti se u krug bezbroj puta, multiplicirajući i likove i trenutke, stvarajući beskrajnu pometnju. U predstavi učestvuje skoro ceo ansambl JDP-a: Dragan Mićanović, Branka Petrić, Anita Mančić, Branko Cvejić, Nataša Tapušković, Marija Vicković plus pojačanje u vidu najmlađih na čelu sa Markom Grabežom, Radovanom Vujovićem, Milenom Živanović, Filipom Đurićem, Joakimom Tasićem, Vučićem Perovićem i Milicom Gojković. Zanimljiva scenografija je poverena studiju Numen, kostimografija – Lani Cvijanović, dok je muziku komponovao Zlatko Oriđanski. I na stranu što je dobar deo scenografije „inspirisan” da ne kažemo direktno preuzet iz fenomenalne slovenačke predstave „Faust”, rano preminulog reditelja Tomaža Pandura, ona ipak čini, zajedno sa muzikom svetli deo predstave. Najsvetliji deo je svakako Dragan Mićanović kao Albert Ajnštajn.

Foto: Nenad Petrović

Teško je postaviti predstavu izrazito apstraktnog koncepta, jer je vreme samo po sebi neuhvatljivo (u „Ajnštajnovim snovima” ono dobija čak oblik slavuja). Ipak, iako vrlo zahtevna po konceptu, prilično je monotona, vreme se zaista usporava, a glumačka podela prilično problematična. Postavlja se pitanje gde su stvari krenule naopako jer je Unkovski odličan reditelj, proslavljen čuvenim predstavama kao što su: „Bure baruta”, „Šine”, „Galeb” i td. Monotona i prilično konfuzna, na momente zanimljiva samo vizuelno, predstava uspeva da dočara haotičnost snova, ako je to bio i cilj. Brilijantni Dragan Mićanović pokazuje svu raskošnost svog velikog dara, taj lirski, setan i spontan način igranja koji je toliko jedinstven da sam ubeđena da on zaista može odigrati bilo šta, uvek dobro. U opštem ludilu preglumnjivanja predvođenog Marijom Vicković koja svakako ne pliva dobro u glumačkim vodama (na momente se čak davi, a šlaufa nigde na vidiku) i mlađom ekipom glumaca od kojih se jedino izdvaja talentovano „dete radosti” Marko Grabež, teško je ostati priseban i blago nerazočaran igrom. Čak ni uvek izuzetna Anita Mančić, sa inače sjajnim Brankom Cvejićem i Brankom Petrić ne uspevaju da ostave jači utisak u predstavi. Mićanović pokazuje upravo zbog svega ovoga neverovatan talenat jer uspeva da u sveopštem haosu konfuzije maestralno očara i odbrani svoj lik. I ako ni zbog čega drugog, zbog njega predstavu vredi pogledati.

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)