Ne tako davno društvenim mrežama kružila je fotografija na kojoj se u drugom planu videla impozantna Rembrantova „Noćna straža” iz Rajksmuzeuma (Rijksmuseum) u Amsterdamu, dok su u prvom planu bila prikazana deca okrenuta leđima slici koja opsednuto zure u svoje mobilne aparate. Nije isključeno da su deca zapravo tražila dodatne informacije o poznatoj slici, Rembrantovom životu i radu, četi kapetana Fransa Baninga Koka i poručnika Vilema van Rujtenburga ili o eri baroka prepunoj simbola i alegorija.
Ali, mala je verovatnoća da je tako. Zašto bi se deca „smarala” gledajući jedno remek-delo kada je toliko zanimljivijeg sadržaja unutar njihovih magičnih naprava. Pored ovakve ignorancije i ignorizacije postoji i njen opozit u vidu neprestanog fotografisanja od strane raznih posetilaca i konzumera kulturnih dešavanja koji grčevito i neprestano fotografišu određeni trenutak za „pamćenje”. Pre dva dana gledala sam bubnjare-Koreance, Tago-performans satkan od perkusija, plesa i akrobatike. Kombinacija korejske tradicionalne muzike i borilačkih veština. Događaj vrlo zanimljiv, malkice komercijalan i vrlo dopadljiv, u kom je energična, ritmična muzika doprinela čak preterano euforičnoj atmosferi. I uvek mi se nekako zalomi da ispred mene sede ti „zaluđenici” fotografijom koje posebno mami i privlači mračna sala određenog događaja u kojoj oni svakih nekoliko minuta uključuju svoje mobilne telefone da bi uz neizostavni blic ovekovečili apsolutno svaki trenutak u kom borave.
Mama, tata i ćerka koja otprilike ima jedno sedam ili osam godina sede u redu ispred mog. Kao po komandi, prvo mama uzima telefon u ruke. Škljocne jednom, pa još jednom, malo zumira, malo odzumira, škljoc još jednom, malo pregleda i potom gasi telefon. Nekoliko minuta kasnije tata uzima svoj telefon: škljoc,škljoc, zum, zum, škljoc i isključuje ga. Potom dolazi na red ćerka, isto: škljoc, škljoc, ovog puta bez zumiranja, opet škljoc i gasi i ona svoj telefon. Svi naravno koriste blic. Onda ponovo- mama uključuje svoj telefon, škljoc, škljoc, zum, zum, i tako redom u krug u krug škljocamo redom ja (u ovom slučaju tata) i drug. Porodica „bistrih” bliceva. Da li su oni uživali opušteno u koncertu/svirci/performansu, čemu god, naravno da nisu, ali arhive će im biti prepune identičnih, jedva vidjivih fotografija, jednog te istog prizora: koreanskih mladića oskudno obučenih, sa kićankama na glavama kako udaraju u različite instrumente.
Jednom prilikom u jednom njujorškom muzeju, svojim očima videla sam turistu-maratonca, kako ni ne gledajući slike ispred sebe, svaku ponaosob fotografiše, sve gledajući preko objektiva, ništa golim okom samo skokom, bukvalno džogirajući kroz muzej. Nema opuštanja, prepuštanja, stendalovske „opijenosti lepotom”, upijanja divote koja je pred njim, samo daj što više foto-dokaza za uspomene naknadne. I da se razumemo, i ja obožavam da fotografišem, ali biram šta i biram kada. Nekada namerno ništa ne ufotkam (posebno u muzejima gde po pravilu fotografisanje treba da je zabranjeno, ili ukoliko ono i nije onda nikako ne koristiti blic), u želji da upamtim trenutak snagom svoga uma i srca, i taj trenutak nekada je mnogo jači i lepši nego što bi bio da je aparatom zabeležen.
I da se vratim na Rembranta i da objasnim deci: „Noćna straža” naslikana je 1642. godine. Jedno je od najpoznatijih Rembrantovih dela. Ona predstavlja možda i najbolji primer zadivljujuće virtuoznosti ovog holandskog majstora. Ujedno i jedan od najreprezentativnijih primera baroknog slikarstva. Prepuna je skrivenih simbola, aluzija i njeno tumačenje vrlo je kompleksno. Ko je devojčica na slici i zašto je jedino ona pored poručnika Vilema tako misteriozno osvetljena tom nestvarnom, zlatnom svetlošću? Kakva je to četa kapetana Fransa Baninga Koka i poručnika Vilema van Rujtenburga? I da li je slika oduvek nosila naziv „Noćna straža”, pročitajte u sledećim knjigama: Rembrant-misterija otkrivene forme od Mihael Bokemila ili Rembrant, ogled iz filozofije umetnosti od Georga Zimela. Sto posto ih ima u biblioteci.
