Šekspir, naš savremenik

Mima Gavrilov
Objavljeno 29.06.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 3 mins

Šekspir festival ove godine slavi peti rođendan. Proslava petogodišnjice, započeta sinoć, trajaće do 3. jula, do kada ćemo biti u prilici da pogledamo četiri predstave u glavnom i četiri predstave u pratećem programu, pod nazivom „Šekspir za veliku decu”. Osmišljen od strane reditelja Nikite Milivojevića, Šekspir festival teži očuvanju dela jednog od najznačajnijih svetskih dramskih pisaca.

Festival je otvorila predstava „Tit Andronik” u režiji Igora Vuka Torbice, a u izvođenju Zagrebačkog kazališta mladih. Najavljivana kao predstava koja je obeležila pozorišnu sezonu u regionu, više nego opravdano je selektovana i s razlogom izabrana za premijernu na ovogodišnjem Šekspir festivalu.

Glumački precizna, dinamična, upečatljivog izraza sa idejnim rešenjima istovremeno vrlo svedenim i minimalističkim, ostavlja utisak zaokružene priče sa snažnim efektom aktuelnosti. „Tit Andronik” važi za najkontroverzniju Šekspirovu tragediju prepunu brutalnosti, zbog koje je čak punih tri stotine godina bila zabranjena. Postoje i teorije po kojima se ova drama ni ne pripisuje Šekspiru, a recimo T. S. Eliot ju je smatrao najgorom i „najglupljom” Šekspirovom dramom.

Tit Andronik je sirovi rimski vojskovođa, čovek rata, čovek kojeg je rat modelirao i demolirao, čovek neobuzdane snage, psihotičnosti i nedoslednosti. Ovo je tragedija koja u sebi sadrži nit komične nakaradnosti, kojom se još više naglašava užas i grozota nasilja.

Tit Andronik je zapravo dobar pokazatelj šta rat čini čoveku, koliko je rat zaslužan za njegovu otupelost, impulsivnost, manjak empatije, surovost i sirovost. I upravo ti „rekviziti” poput sirovog mesa koje simbolično predstavlja (dete, amputiranu ruku ili lobanju) namerno banalizuju svirepi čin, pokazujući svu apsurdnost nasilja. Ipak, scene nasilja su vrlo svedene i nedostatak njihove eksplicitnosti još više naglašava svu težinu brutalnosti.

Mi smo svedoci ogoljenog teatra, u predstavi sve je transparentno i ništa nije prikriveno. Muzika i zvuci koji divno boje predstavu nastaju na licu mesta, za šta su zadužena dva muzičara na sceni koji stvaraju/sviraju i kreiraju zvuk. Prvi čin predstave je namerno osvetljen i iz gledališta, tako da se stiče utisak zajedništva stvaranja drame.

Mi smo na taj način „partneri u zločinu” jer se isprva stiče utisak kao da smo „upali” na čitalačku probu. Ova vrsta ogoljenog teatra uvodi publiku u sam proces nastanka predstave. I upravo to daje snažni pečat celokupnom doživljaju.

Sukob Rimljana i Gota dovodi do krvoprolića, a predstava se upravo bavi pitanjem osvete i porekla zla. Sukob je na kraju predstave doveden do apsurda i činjenice da je konflikt unutar zajednice besmislen.

Besmislen, jer nijedan rat nikada ništa dobro nije doneo.

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)