Smatralo se nekada da je sasvim OK da učitelji đake kažnjavaju tako što su ih terali da kleče na kukuruzu i šibali ih prutom. Disciplina, autoritet, znalo se ko je tu glavni. Batina je iz raja izašla. Deca su se kažnjavala, tukla. Deca su drugu decu tukla i to je isto bilo sasvim OK.
Zadirkivanja, dobacivanja, verbalno i seksualno uznemiravanje u školama od strane drugih vršnjaka takođe se tolerisalo, jer to su dečija posla, pubertet… Ili, odbrani se, ne daj na sebe, udari, vrati. Moj razredni starešina je dečacima „delio šamare”, a devojčice šljapkao po zadnjicama, dočekao penziju, sve se to tolerisalo i prolazilo. Stara dobra vremena, znao se autoritet i ko je tu glavni.
Jedan drugi je gađao učenike ključevima u glavu. Jedan treći je verbalno vređao devojčice. To su počeci devedesetih kada su odjednom neki tamo Džej i Keba postajali kul, a skoro svi dečaci postajali dizelaši. Tolerisanje nasilja. Počeci ratova. Arkani i Cece i svadbe veka. Ratišta, ubijanja, pljačkanja, sankcije, pornići na Palmi. Nekom dečaku su neki drugi dečaci skinuli i ukrali patike.
Obračuni i pucnjave na ulicama. Neki klanovi i neki dizelaški klubovi. Zemunski klan doživljavao renesansu. Vidimo se u čitulji mnogima je bio kul film. Buđenje pacova, mladog Vučića, Vu(Jul)ina sa dugom kosom i Dačića sa manjim stomakom. Tolerisanje nasilja. Vesele devedesete. Ratišta, nestašice. Nepričanja. Zataškavanja. Fakultet i protesti. Policijska brutalnost. Bombardovanje. Ubijanje civila. Nepričanje o žrtvama.
Tolerisanje nasilja. Niko traume lečio nije. Osim pucanjem po šavovima i onim stvarnim. Ubijanjem nedužnih. Sve što sada preživljavamo krčkalo se dugo. Vršnjačko nasilje nije novina. Uvek su se deca maltretirala, tukla. Nikada se to nije stvarno sankcionisalo. Inicijacija muškosti podrazumevala je neku vrstu nasilja.
Pucnjava u vračarskoj školi posledica je tolerisanja nasilja. Okretanje glave od problema, nerazgovaranja i nebrige. Koga okriviti da bi nam bilo lakše. Američke filmove i video igrice? Nedostatak školskog programa. Rijalitije koji profitiraju na nasilju svake vrste. Pogrešni sistemi vrednosti. Kupovina diploma. Klanovi, narko-karteli, korupcija pravosuđa i policije. Loše institucije. Murali ratnih zločinaca. Navijači i bakljade. Ko je kriv? Da li samo očevi koji umesto razgovora sinove obučavaju za profesionalne ubice odvodeći ih u streljane kao nove „igraonice”. Sine, gde ćeš proslaviti rođendan, u kojoj streljani ili na kom lovištu? Da li su krivi mediji koji promovišu nasilje. Da li su krivi „Južni vetrovi”, kao nekada „Rane”? Da li je sistem kriv? Da li smo svi krivi? I kako da budemo pravi?
Kako ispraviti krivu kičmu društva koje je zakržljalo, vuče se po podu i kičmu savija dugo? Koliko je samo potrebno psihoanaliza da bi se suočilo sa višedecinijskim traumama?
Da li su očevi koji sinove vode u streljane takođe žrtve nasilja, da li je posedovanje oružja glavni krivac? Odakle početi?
Kada dete ubija drugu decu, ko je kriv? Dete, porodica, škola, okolina, društvo, pogrešan sistem vrednosti? Ili višedecenijsko tolerisanje nasilja koje se prenosi s kolena na koleno. Da li smo svi žrtve transgeneracijskih trauma i gde ćemo naći toliko psihologa i psihijatara?
I kada ćemo se osvestiti i reći sebi, treba mi pomoć.
