Uskršnja sedmica Danijele u zemlji čuda

Danijela Lalović
Objavljeno 28.04.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

(ili somewhere over the rainbow)

Nedelja, 21. april 2019. godine

Uskršnje jutro u zemlji Down Under. Jaja su čokoladna. M i ja se vraćamo kući. Naš produženi praznični vikend na obali se završava.

Svako malo mu dosađujem da zastanemo da upijam talase, so i Sunce. Iako će ovde zima, u meni proleće. Unutrašnji kalendar i sat očito kucaju po našem vremenu.

Ovde zimi nema turšije, samo surfera, morske hrane i dukserice da se ogrneš kad ti je hladno naveče.

Na autoputu gužva, svi se vraćaju kući posle produženog vikenda. Pored nas kombi sa natpisom „Bačka”, M i ja počinjemo da se smejemo kao tinejdžeri. On im trubne, čovek otvori prozor zbunjenog lica, a nas dvoje kao papagaji „Dobar dan”. Čika počne da se smeje i odgovora „Kako ste?”. Put i znakovi na njemu. Mislim se u sebi „ja sam ovde predstavnik Banata”, ali ta misao nije otišla dalje od moje glave.

Praznici me plaše, svaki put donose neku dodatnu setu kada nisi kod kuće. Na putu do australijske kuće, u ruskoj radnji, kupujem farbu za jaja. Crvenu, plavu i žutu. Biće ovo prvi put da sama spremam Uskrs.

Pred spavanje imam seansu smejanja sa drugaricama, a onda sa porodicom. Zbog razlike u vremenu na mreži se hvatamo kako stignemo.

Meni laka noć, a vama sunčan dan.

Iskoristite ga. I kažite svima koji vam znače, koliko vam znače.

Ponedeljak, 22. april 2019. godine

Ponedeljak nije radan. Dan je lep i sunčan. Ujutro prvo čitam sve poruke od najdražih. Vremenska razlika od devet sati ostavlja dosta prostora. Onda pređem na portale i fejs, pa se često ražestim kad pročitam bljuvotine koje se svakodnevno dešavaju što u Pančevu, što u Srbiji, svetu. Trudim se da to filtriram što više mogu, da ostanem pozitivna.

Danas me budi vest kako je mama imala maksimum bodova na kolokvijumu, kao i dodatne poene za izuzetnost. Svi smo ponosni na nju. Odlučila je da se vrati na fakultet i završi započeto. Ne zovemo je za džabe Gaga Snaga. (Izvini mama) 😊

Prva vest koju vidim na portalima je Šri Lanka. I pitam se dokle? Zašto?

Odgovora nema. Kad samo pomislim koliko je bivših kolega prošle godine išlo tamo, prođe me jeza kroz celo telo. A onda me udari u glavu ona naša blentava prkos i svesna sam da strah nije opcija.

Svraćam do radnje blizu nas, čokoladna jaja su na popustu.

Dok ne dobijem broj za porez ne mogu da radim, pa sam pronašla neke druge zanimacije.

Bila sam na treningu. Danas je to bio pilates. Svaki put me oduševi kada na treningu vidim starije i mlađe muškarce, kao i žene. Pogotovo na tim takozvanim „ženskim” grupnim vežbama.

Pažnju mi odvlači deka koji se jedva kreće, a koji sam diže tegiće. Kakva mentalna i fizička borba. Bravo! U par navrata mi je došlo da ga zagrlim. Čini mi se da kod nas vlada misao da čim pređeš određeno doba, da si zreo samo za krevet ili sanduk. Od sebe nikad ruke ne smemo dići, ma koliko god delovalo beznačajno, nebitno ili teško. Idemo dalje.

M i ja smo počeli da gledamo neku italijansku krimi seriju. Uveče je to neka vrsta rituala, bar par epizoda uz kokice.

Utorak, 23. april 2019. godine

Budim se ranije nego inače, pa sam uspela da podelim nekoliko reči sa sestrom. Ona uči, pa je ostala budna malo duže. Volim naša glupiranja. Naše mnogo ružne selfije koje šaljemo za dobro jutro i laku noć. Nedostaje mi moja polovina.

Kao i obično prelistavam dnevna dešavanja.

Vidim da smo se pretplatili za prvi red u Parizu. Šmekerski i široko.

Danas je svetski dan knjige. Vučem „Moja baka vam se izvinjava” još od traumatičnih trećih smena dok sam bila u Beogradu. Zakucana na četrdeset nekoj strani, obećala sam sebi da ću je završiti. Pred polazak sam dobila nastavak na poklon, pa i to mora da bude neki znak pored puta.

Skuvala sam grašak sa mirođijom i mladim krompirićima. Ipak je proleće i kuća miriše na kuću. Ovo je prvi put posle duže vremena da ne radim. Fenomenalno je kako dokon čovek od nekih sporednih stvori ozbiljne obaveze. Razmišljam o masteru. Razmišljam o nekim kursevima. Razmišljam kako se pametno pozicionirati u gradu u kom ne znaš nikog. Razmišljam o svemu što je pred nama. Razmišljam o stvarima o kojima nikada ranije nisam morala.

Sreda, 24. april 2019. godine

Danas smo podneli zahtev za poreski broj. Sve je online, vrlo lako i povezano. Kad uneseš informacije i podneseš zahtev, oni proveravaju sa imigracionim i za 28 dana mogu da počnem da radim. Fascinira me činjenica i sam proces kako postaješ aktivan član nekog novog društva. Šta se onda dešava sa onim starim? Dobila sam poslednju platu iz bivše firme. Čudan je to osećaj. Dobila sam i pismo preporuke od njih pre par dana.

Tražim pozicije, razmatram opcije za sutra.

Bila sam na treningu. Danas je to bila joga. Opet svi uzrasti, oba pola. Ljudi su jako druželjubivi i prijatni. Svi se pozdravljaju sa osmehom. Kenguri mnogo vole da krate reči, pa se često plašim da nešto neću razumeti ili uraditi kako treba. I tek dok čitam ovaj tekst shvatam da taj „strah” treba da okačim o čiviluk i samo nastavim dalje.

Današnji projekat je sređivanje ostave i police sa začinima. Dokon mozak.

Dan je spor i ne dopada mi se. Počela je i kiša.

Četvrtak, 25. april 2019. godine

Australijanci su svečano proslavili ANZAK. Praznik ratnih povratnika i veterana iz Prvog, Drugog i svih ostalih ratova u kojima je učestvovala australijska vojska i njeni saveznici. Ljudi nose majice sa natpisima „Za one koji se nikada neće vratiti” i „Nikada zaboravljeni”. Ovde je to nacionalni praznik i većina ulica je zatvorena. Parada je dugačka, svečana i emotivna.

Grad je krcat i svi slave. I svi su ponosni. Slave se i medicinske sestre, operativci, deca i unuci onih koji su se borili. Nisam neki fan militantnih proslava (valjda je to posledica naših ratnih trauma iz detinjstva), ali moram priznati da je bilo i snažno i lepo videti kako oni sebe doživljavaju i poštuju. Teško mi je kada pomislim na našu istoriju i silne žrtve koje potcenjujemo i silne heroje koje ne slavimo.

Dan je bio divan. Otišli smo na čašu vina nakon parade. Grad je na svakom koraku bio u znaku ANZAK-a. Svi su nosili zastavice, majice. Nije bitno ko si i odakle si. M i ja smo prepešačili ceo grad, pokraj reke, kroz botaničku baštu. Odvezli smo se do obale i seli pored okeana.

Imamo sreće što je praznična nedelja.

Petak, 26. april 2019. godine

Veliki Petak kada si daleko od kuće i nije toliko veliki. Navikla sam da je ovo dan kada mama kuva jaja, a mi se posle glupiramo, ukrašavamo jaja i pevamo Čolu. Obavezno je na stolu narcis ili đurđevak. Ovo je prvi put da ja spremam jaja u drugoj kući. Kako su zabavnije te stvari kada si manji. Btw, one ruske farbe za jaja sa početka teksta i nisu nešto.

M i ja kao deca, sa ogromnom pažnjom, farbamo naših osam jaja. Okrećemo ih u boji kao da su od stakla. Proces farbanja osam komada je bio toliko bolan i delikatan, a onda pomislim, kako i zašto mama uvek pravi minimum 50?! Pa zato što ja kukam. 😊

I tek sada shvatam koliko sam sve olako shvatala. I koliko su mame veliki heroji.

Nisam imala neki materijal za ukrašavanje jaja, pa sam iskoristila štap/kanap tehniku, neke stikere i cirkone koje sam našla u kući. Samo ću reći da moja jaja izgledaju kao da su beba Marijane Mateus i Lidije Vukićević koja se prijavila za „Zvezde Granda”.

M i ja se čujemo svakodnevno sa porodicama, sa prijateljima. Uglavnom čujemo lepe stvari. Verujem da ljudi ne žele dodatno da nas opterete. Anja mi skoro svaki dan šalje slike sa našim krznenim prijateljima i uglavnom sam baš ljubomorna.

Ispekli smo ribu i jeli sa krompir salatom.

Kod kuće sa sestrom uvek čekam 12 da otvorimo nešto slatko, da popijemo neki jogurt, jer glava zlotvor kao da samo to traži. Elem, ni ovde nije bilo drugačije. Duša mi se ozarila kad sam otvorila onaj čokoladni keks.

Subota, 27. april 2019. godine

Danas smo išli u Ikeu. Tamo kreneš sa nekim razumnim spiskom, kupiš ono što pronađeš, a odande izađeš sa duplo većim spiskom i blago slomljenim srcem. Sve gluposti ovog svega ujedinite se da patim za vama.

Večeras idem u crkvu, a u crkvu ne idem ni kad sam kod kuće.

Jaja su crvena, plava i žuta.

Kupila sam materijal za pitu sa sirom, napraviću je za doručak. Uvek imam jogurt situaciju kad odem negde. Mrzim kad mi se kretenski mnogo pije litra jogurta za doručak, a nje nema. Proizvođači, šta čekate?

Svi živimo tri života: javni, privatni i tajni. Ja sam zagrebala sva tri i to u vrlo delikatnom periodu. Dale u tranziciji. 😊 Razmišljam kako uopše nije loše nekada ogoliti sebe, a onda iz drugog ugla sve to pročitati. Ima šta da se nauči, a bogami i ispravi.

Uskrs ćemo provesti na plaži, jer je na plaži sve lepše i služi se samo ljubav.

Nadam se da će sledeće godine porodice biti sa nama, a ove će sigurno biti neki lajv.

Želim vam divan i miran dan, ispunjen ljubavlju i srećom.

Meni laka noć, a vama sunčan dan.

Iskoristite ga. I kažite svima koji vam znače, koliko vam znače.

Hristos vaskrse.

Autorka je non-available at the moment i pre svega sasvim običan čovek

Ostavi komentar

  • (not be published)