Nedelja, 9. januar 2022. godine
Budim se oko 10h, bacam pogled kroz prozor i imam šta da vidim. Mećava. Uzimam telefon da proverim temperaturu, piše -12ºC. Nema ništa od planova da idemo u Murmansk danas. Ne zbog same temperature, već zbog jakog vetra. Ovde kad je -5ºC jakna se raskopčava od vrućine i sneg se razbljuzga, kao kada je kod nas u plusu. Najniža temperatura koju smo ovde doživeli bila je -30ºC. Kada je prvi put pala ispod -18ºC, bilo mi je smešno što mi se lede dlake u nosu. Dok se nisam razbolela tako da mesec dana nisam mogla da se sredim. Sad se stalno umotavam, da mi se samo oči vide.
Murmansk je grad sa najviše stanovnika u polarnom krugu. Gledamo ga sa suprotne strane Koljskog zaliva (vazdušnom linijom par km), na čijoj obali se nalazi naše gradilište. Mi se nalazimo u selu Belokamenka, koje je na sat vremena vožnje od Murmanska. Samo selo nema ni 100 stanovnika, ali zato radnika ima preko 10.000. Izmešani smo većinom Rusi, ljudi iz bivših sovjetskih republika, Turci i mi.
Znači danas se odmaramo. Nije ni to loše za jedini slobodan dan u nedelji. Moja Polovina je već budna. Gleda me nasmejanim (kineskim) očima. Dan je počeo savršeno. Višesatno izležavanje prekida glad. Pošto nas mrzi da idemo u menzu, koja je na gradilištu, pravimo tople sendviče.
Baš mi je smetalo što nismo imali ovakve dane u Pančevu vikendom. Dok sredimo stan, spremimo klopu, obiđemo moje i negove, prođe ceo vikend. Ovde nam sobu sređuje spremačica, a imamo sva tri obroka obezbeđena u menzi. Naše je samo da radimo svaki dan, po ceo dan. Inače se ovde radi i nedeljom, ali smo izmajmunisali da ne radimo.
Uveče smo nevoljno prekinuli lenstvovanje i prošetali sat vremena.
Ponedeljak, 10. januar 2022. godine
Alarm zvoni u 6:30. Pošto sam pre desetak dana ozdravila, insistiram da idemo peške u menzu, jer radim u kancelariji i jako slabo se krećem. Polovina nije oduševljena, ali mi pravi društvo. Obučeni kao eskimi, po mraku i mrazu, dogegali smo se do menze.
Posle doručka se razdvajamo i hvatam prevoz do zgrade gde je moja kancelarija. Radno vreme je od 8 do 19h. Kancelariju delim sa Rusima, sa tri devojke i četiri momka. Prvo sam bila u drugoj zgradi sa Srbima, gde je sve bilo fantastično. Onda su me prebacili ovde.
Prvi radni dan. Ulazim sa punim rukama. Vučem kompjuter, monitor, torbu i kese. Pozdravljam se i predstavljam novim kolegama na svom lošem ruskom, ali uz široki osmeh. Podižu poglede ka meni i vraćaju ih ka svojim monitorima. Jel mi se učinilo ili niko ništa nije rekao?? Na žalost nije. Jedan od kolega mi pomaže da namestim računar i to je bilo to. Jedino komuniciram sa njima, kada moram nešto da ih pitam. Inače razmenjujemo samo pozdrave i “na zdravlje” kada neko kine. Posle dva meseca ja i dalje ne znam kako se svi zovu. Kolege iz Srbije su mi objasnile da nas ne vole, jer imamo četiri puta veće plate od njih za iste pozicije. Moja priroda to ne može da prihvati, ali lakše je kada se praviš da si sam u kancelariji. Izgleda da nigde više neću imati ekipu kao na prethodnom poslu u Pančevu.
U 13h imam prevoz do menze. Na ćošku me čeka moj osmeh i sve postaje nevažno. Sat vremena sreće i vraćam se prevozom na posao. Tako isto i u 19h za večeru. Zbog gužve u menzi i prevoza, u sobi smo tek u 20:30. Večeras krećem sa treningom, koji sam prekinula zbog bolesti. Cilj je da svakog dana istreniram pola sata, čak sam i rekvizite dovukla iz Srbije. Mrtva umorna se bacam u krevet.
Utorak, 11. januar 2022. godine
Naravno imam upalu mišića i krećem se kao šestar.
Ovde me jako nervira domet za mobilni telefon. Postoji antena, koja očigledno nije projektovana za ovoliko korisnika. WiFi ne postoji nigde, tako da smo osuđeni na rusku mobilnu telefoniju. Ne mogu normalan razgovor da vodim. Par rečenica i kreće seckanje i nerviranje. Slika mi se otvara minut, a o videu da ni ne pričam. Muzika i filmovi su misaona imenica.
Jedina dobra stvar je što ne mogu ni po fejsu da čeprkam u velikoj meri. Volim da sam neobaveštena i da se bavim svojim dvorištem.
Bratu je rođendan. Šaljem mu poruku. Pita kako smo, jel zabavno. Kažem mu da živimo radnički, zarađujemo novce bez zabave. Kaže bata: “Moraš samo jednu stvar uvek da imaš u glavi, a to je da radiš da bi živela. Ne živiš da bi radila.” Hmm, pa zato i radim. Valjda…
Ostavili smo solidne poslove u Srbiji, koji su više plaćeni od prosečne plate. Nakon normalnih životnih troškova, nije nam ostajalo ni 50€ na kraju meseca. A nemamo decu. Nemamo ni odgovarajući životni prostor. Jednom godišnje idemo na putovanja (ne kakva bih ja volela) i ne hranimo se po restoranima. Ja sam se eto bahanalisala sa planinarenjem u regionu jednom mesečno. Meni to nije život. Želim više. Koliko je samo zanimljivih mesta na kojima nisam bila, o kojima sam sanjala. Ne želim grč, želim slobodu. Našu kuću.
Dobijala sam ponude u EU, ali to bi značilo da se razdvajamo. Pošto nismo bili za razdvajanje, Rusija je postajala sve izvesnija. Ja sam znala šta nas čeka i uz par argumenata sam ubedila Polovinu na ovaj korak ka ostvarenju zajedničkih ciljeva. Nije ovo najbolja opcija, ali smo se mrdnuli sa mesta. Eto kako smo završili ovde – radimo da bi jednom živeli.
Sreda, 12. januar 2022. godine
Budim se u specijalnom raspoloženju. Arhitektura koju sam završila bila mi je od koristi jedino pri sređivanju stana, a biće i kada budemo pravili našu kuću. Već sam je isprojektovala, čak znam i koji će materijali i nameštaj biti u njoj. Našla sam i kakvu ogradu za galeriju i stepenište želim, naplaćuju izradu ~700€/m2.
U krevetu se okrećem ka Polovini i pričam mu oduševljeno o svojoj ideji. Naime, mogla bih da završim kurs za zavarivača kada završimo ovu arktičku avanturu. Da napravimo radionicu u dvorištu. Kupimo aparat za zavarivanje, plazmu za sečenje lima, brusilicu… mozgam o peskarenju i farbanju. Pa mogu i ja da napravim naše ograde, a mogu početi i time da se bavim. To je idealna prilika da spojim svoja zanimanja, arhitekturu i mašinstvo. Polovina me sluša i oduševljeno pristaje.
Ne mogu da dočekam 10h (u Srbiji 8h), da zovem tatu da mu kažem za ideju. Kada god mi nešto padne na pamet što nije baš “normalno”, prvo zovem tatu, jer znam da imamo isti pogled na svet i da će me razumeti i podržati. Tako je bilo i za odlazak u Rusiju. Jedini se u prvi mah obradovao i dao vetar u leđa.
Zovem ga sa nestrpljenjem, izlažem mu ideju. Sviđa mu se. Možda postoje i neke subvencije za otvaranje firme ili nabavku opreme. Guglam o svemu tome. Obožavam kada pravim planove i kada postavljam sebi ciljeve. U toku dana nekoliko puta Polovina šalje poruke podrške, pita jel može sa mnom da radi. Pa naravno da može!
Četvrtak, 13. januar 2022. godine
Čeprkam po sajtu www.pancevo.city. Pančevo si ti. Da li sam?
Mama mi je Sosa, a otac „brđanin“ iz Raške. Živela sam u Raški do 11. godine (mada sam rođena u Pančevu, ali zato što u Raški nema porodilišta). Posle razvoda, mama se sa mnom i sestrom vratila u Pančevo. Uh, kako sam to teško podnela. Imala sam najlepše detinjstvo u tom gradiću. Nikada neću zaboraviti letnji raspust u sedmom razredu. U Pančevu se šminkamo za izlaske po Tesli, devojčice pažljivo biraju odevne kombinacije. Sastajali smo se „na panjićima“, ponekad u školskom (Isidorina škola). Uveliko je većina društva pušila, a često je kružila i marihuana. Ponekad se tu vukao i naduvani Veljko sa kesom lepka u ruci, koji je bio mnogo stariji i koga sam se tada plašila. Povremeno su do nas stizale vesti kako se neko sa Koteža predozirao. Ne znam kako nam se ništa nije desilo dok smo se smucale po Tesli tih par godina. Sreća.
U Rašku sam išla često. Isti taj letnji raspust smo tamo provodili u druženju i igri. Devojčice nenašminkane, obučene u trenerke i široke majice. Niko ne puši, drogu ni ne spominje. Cela Stara Strugara je učestvovala u igri „oslobođenje stuba“. Zdrava atmosfera koja i priliči deci tih godina.
Jedan od razloga zašto sam bez puno opiranja prihvatila ideju Polovine da kuću napravimo u selu je i taj da probam deci da produžim detinjstvo.
Dok vozim ka Raški, čim prođem Kraljevo, kreće uzbuđenje i sreća. Brda se smenjuju, Ibar voda ne staje, Maglič želi dobrodošlicu, Kopaonik sa leve, a Golija sa desne strane. Srce da mi iskoči iz grudi. Verovatno zato obožavam planinarenje. Ali za razliku od Raške, Raščani su mrak. Tamo vlada noć, ali ne ova polarna. Ima ljudi koji sijaju, ali na žalost u manjini su.
Kada idem iz Pančeva ili mu se vraćam, ne osećam baš ništa. Ne nedostaje mi. Ali zato Pančevci, oni mi nedostaju! Moji Pančevci sijaju u mraku! Moj idealan grad bio bi Raška u kojoj žive Pančevci J
Petak, 14. januar 2022. godine
Dani mi poprilično liče jedan na drugi ovde u Rusiji. Osećam se kao hrčak na točku, koji stalno trči u krug. Sreća su ovde bukvalno male stvari. Jutarnje grljenje čim oči otvorim, vatrene zore, kada za doručak ima i „vareniki s tvoragom“, osmeh na ćošku, kada mi „ubodu“ ručak i večeru, rundave kuce koje trčkaraju svuda, dva oka što greju u mraku, ruka u ruci, miran san…Čine je i velike stvari, kao što su ove dve glave koje imaju sličan san i isti cilj.
Jedna stvar mi ne da mira. Nedavno smo ušli u tridesete, većinom neispunjeni i neostvareni (neko nikako, neko nekako). U dvadesetim smo svi bili slični, glave pune snova, energija, optimizam… A sada najćešće pominjana reč je depresija, snovi pokopani, energija na izdisaju, pesimizam ovladao… Šta li nas čeka u četrdesetim ili posle?
Volela bih da se meni dragi ljudi trgnu, da ne odustaju od svojih snova. Da se ne prepuštaju životnoj reci, da počnu da plivaju, da ne pristaju na kompromise. Reakcija uvek ide nakon akcije. „Nagrada“ će doći!
Subota, 15. januar 2022. godine
Završava se još jedna radna nedelja. Još dve ovakve i dolazimo u Pančevo na odmor od mesec dana. Naravno ići ćemo i u Rašku. Jedva čekam da poljubim mamu i vidim svoje ljude. Imaćemo jedno noćenje u Moskvi svaki put kada dolazimo, na moje oduševljenje. Ovde je snegom zavejano do maja. Kada se produži dan, planiramo i da istražujemo sever i laponsku kulturu. Raduje me ova naša mala avantura.
Čitam o Aurori borealis. Čudilo me je što je do sada nismo videli. Mislila sam da ju je lakše uloviti. Pogrešila sam. Kaže prognoza da su sutra i prekosutra izvesne geomagnetne oluje i njena pojava. Izvesno je i da će dva “eskima” da idu u lov. Aurora će obasjati mrak.
Autorka je nepopravljivi optimista, sanjar i „dream chaser“