Ko imade, taj dade, ko nemade, taj ne dade (nepoznati banaćanski filozof)

Darja Černiševski
Objavljeno 11.04.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 4. april 2021. godine

Nedelja je dan za povratak sebi. Ustajem, pravim kafu. Volim da je pijem dok gledam kroz prozor, na kej. Volim što vidim Tamiš sa prozora. Oduvek sam volela vodu. A Tamiš ima posebno mesto u mom srcu. Verujem da svi sanjaju neke snove koji se ponavljaju više puta. Meni je jedan od takvih snova kada sanjam Tamiš i njegovu zelenu, gustu, masnu vodu. Kada sanjam Tamiš, znam da se vraćam sebi.

Pešačim do mojih, na nedeljni ručak. U glavi mi je i dalje Tamiš, i veliki Mika:

Dunav se uliva u Tamiš
Iz svih mora, iz svih okeana,
Pančevo –  to je kad se vratiš
U svoju dušu jednog dana.

Prolazeći ulicama gledam kako moje Pančevo sve manje liči na sebe. Razrovano, porušeno, novosagrađeno bez ikakvog smisla. Teško mi pada da gledam kako mu duša nestaje.

Dok šetam, shvatam da i moja duša polako čili, što bi u našem laloškom svetu značilo da mi krče creva. Tatu stavljam na muke da mi pravi jela bez mesa. Nudim se da ja skuvam nešto, ali on ne odustaje. Pitam se, da li možeš uopšte da budeš i sosa i vegetarijanac u isto vreme? Kako pomiriti to nedeljno sveto trojstvo supe-sosa-mesa sa žao-mi-životinja? Mislim da se moji i dalje nadaju da će da me prođe, i da ću jednog dana samo ponovo da se probudim kako-je-bog-zapovedio.

Pitam se kako bi za mene sada izgledala Gospojina kod baba Smilje u Bavaništu? Naša baba Smilja je znala da ugosti. Kod nje je bilo sve po redu. Pihtije, supe, rinflajša, pohovano meso, krompira, kupus salate, pa na kraju torta kao pola astala. Verovatno bih sedela u ćošku i žvakala neki list zelene salate dok bi ostatak porodice uživao u toj raskošnoj gozbi. Mogu da vidim baba Smilju kako me gleda od gore i odmahuje glavom.

Stižem kod mojih, jedva nekako probijam kereći front. Obe kere osete da dolazim i čekaju me u niskom startu. Nema iskrenije radosti od pseće radosti. Mačke mi se obraduju, ponekad.

Za nas, Sose s greškom, na nedeljnom meniju su prilozi uz glavno jelo i hleb. Ali ne bunim se. Svi znamo da ipak na kraju krajeva, volim ‘leba više nego ‘leba da jedem. Svojevremeno sam bila u Turskoj, na službenom putu. Spavali smo u hotelu koji su za nas rezervisali poslovni partneri. Silno su mi se izvinjavali jer nije bilo mesta u hotelu malo boljem od tog, a nisu shvatili da su me doveli u laloški raj. Zašto? Zato što je hotel imao SOBU ZA HLEB! Dolazim ujutru na doručak, švedski sto, fantastičan. Od ptice mleka samo što nema, zavrćem oko stola i nailazim na sobu za hleb. Cela soba, puna hleba raznih fela. Mogu tačno sebe da zamislim kako provodim večnost tamo, kao u raju, i jedem ‘leba i mažem svašta na ‘leba.

Posle ručka, red je da se dremne. Kako kaže stara narodna mudrost: „Svako jelo kune telo što ne legne da se slegne.” Ja shvatam da može mnogo da se nauči od naših starih, te ovaj savet oberučke prihvatam. Dremam dok mi jedan pas prducka pod nos, a drugi hrče u uvo. Ako to nije savršenstvo, ja ne znam šta jeste.

Nabokana, zadovoljna, pešačim do kuće.

Dok pijem čaj pred spavanje, gledam u Tamiš. Duša mi je na mestu.

Ponedeljak, 5. april 2021. godine

Budi me sat. Jedva nekako uspevam da otvorim oči. I posle svih ovih godina ranog ustajanja, nikako ne mogu da se naviknem na to. Što se mene tiče, mislim da je svakodnevno buđenje u šest protivprirodni blud.

Kada sam bila mala, Babuška me je budila svaki dan, na jedvite jade. Jedini način da me istera iz kreveta je bio da me pozove na onaj naš specijalni čaj. I onda bih se ja nekako dovukla do trpezarije, i tamo smo nas dve pile čaj, po ruski, iz tacne. Uzmeš šolju vrućeg, prevrućeg čaja, sipaš ga u tacnu da se ohladi, u usta staviš kocku šećera i onda srčeš onaj čaj iz tacne a šećer se topi u ustima. Otkad je ona umrla, nikada više nisam popila naš čaj po ruski. Mislim i da neću.

Desi se tako da krenem da se sećam nečeg, pa me kao lavina, prosto zatrpaju sećanja, i onda ja tako pričam i pričam i pričam… Jedan od mojih bivših momaka mi je rekao da ga u tim momentima podsećam na njegovog dedu. Tada nisam znala kako to da shvatim. Ako ćemo iskreno, ne znam ni sad. Možda je to trebalo da shvatim kao znak da zaćutim?

Biram da verujem da je deda mog bivšeg bio najkul deda koji je ikada postojao. Mislim, da li postoje šanse da zvučim kao neki obični deda? Jok.

Kukam Nirvani kako ja zapravo ne umem da napišem dnevnik, i kako sam ja jedna jako dosadna žena. Kaže ona: „Ma kakvi, pisala si blog, bilo je super.” Istina. Pisala sam ga, i zaboravila. Uz malo muke, uspela sam da ga iskopam. Osećam se kao da sam otvorila vremensku kapsulu. Zapravo je divna stvar pisati dnevnik, jer imaš uvid u svoj mozak od pre pet, deset, sto godina. Čitam tekstove, skoro sve događaje sam, naravno, zaboravila. Moj unutrašnji deda se raduje kao malo dete zbog ovog otkrića. Toliko podgrejanih sećanja! Čak dva bivša momka, jedan posao na koji sam skoro zaboravila, nekoliko poprilično smešnih anegdota. Na kraju krajeva, nije loša ova mlađa ja.

Utorak, 6. april 2021. godine

Istina je da svi radni dani liče jedan na drugi, a da je svaki dan vikenda različit na svoj način.

Sreda, 7. april 2021. godine

Danas moj tata puni 75 godina. I ako me neko pita ko je najbolji tata na svetu, odgovor je lak. Pa moj tata! Pitaju me kolege šta sam kupila tati za rođendan, ja odgovaram da sam spremila recitaciju.

Zapravo, napisala sam sastav sa temom „Ko imade taj dade, ko nemade taj ne dade. A moj tata ljubavi uvek imade, pa je nesebično dade.”

Ovako nekako to ide… Khm, khm…

On je čovek koji me je naučio da je najveće bogatstvo koje možeš da imaš ono što nosiš u glavi. Naučio me je da budem svoja, hrabra i da volim što sam baš takva kakva sam. Nikada nije merio ljubav. Uvek se davao nama. Bez obzira na sve,  zna se ko mu je na prvom mestu. Mama, Igor i ja. On mi je dao vetar u leđa. On mi je omogućio da mogu da pogrešim i da shvatim da nije kraj sveta, jer imam njih. Uvek imam gde da se vratim. On deluje namrgođeno, nervozno, bez trunke strpljenja, ali je zapravo posvećen, dobar i topao.

On je čovek koji je pravo sa dežurstava koja su trajala često duže od 24 sata, vodio Igora i mene na Dunav. Po ceo dan. Povedemo Culeta, ponesemo ’leba, paradajza, sira i to je to. Raj!

Kad sam bila mala, jako sam se ponosila što sam samostalna i želela sam da budem najsamostalnija devojčica na svetu. On me je sa mamom kao detektiv pratio po ulici da ja ne znam, jer sam se ja sa svojih čitavih sedam godina ljutila što kao neko hoće da me vodi za ruku po ulici, kad zaboga, mogu sama. Za to praćenje sam slučajno saznala pre dve godine. I zahvalna sam na tome, jer mi nisu zadirali u moj ponos što ja mogu sama. On je čovek koji mi je uvek govorio da se bavim čime god hoću, samo da radim ono što volim. Zamislite koje je to bogatstvo!

On je erudita, izuzetno obrazovan i „nema šta ne zna”, a istovremeno čovek zlatnih ruku, koji može da popravi i napravi sve što smisli. Kada sam prestala da jedem meso, on je video da ja pričam o nekoj tofu presi, nit’ tofu jeo, nit’ tofu mirisao, na internetu je našao nekoliko videa, i samo me je jednog dana iznenadio sa pravom pravcatom tofu presom!

On mi je podrška. I zahvalna sam što me je odabrao za ćerku i što sam ga odabrala za oca. Volim te, tata!

Četvrtak, 8. april 2021. godine

Otkad sam otvorila oči vodim rat s golubovima. Rešili su da na terasi naprave gnezdo, makar crkli. Ja sam rešila da im ne dopustim, makar crkla. Kako sam otvorila oči čujem: guuuuu!!! Pogledam, golubiji satana sedi na simsu gleda u mene, ne trepće. Ja njemu, iš. On meni gu. Ja njemu IŠ BRE, on meni GU GU. Ja iskačem iz kreveta, IŠ SOTONO GOLUBIJA, vidim ga kako mi se prosto podsmeva, okrene mi leđa, pogleda preko ramena, izgovori jedno kratko i jasno gu, pokaki se na sims i ode. Darja 1 – Satana 0.

Odem pod tuš, izlazim iz kupatila, čujem neko komešanje, vidim da je satana doveo prijatelje. Na terasi ni manje, ni više pet golubova. Situacija se zahuktava. Odlazim do vrata terase, mašem rukama, skačem, vičem, golubovi me gledaju u stilu: Vid’ budale, ona se nervira! Otvaram vrata, oni odleću. Zatvaram vrata, oni doleću. Otvaram vrata, opet odleću. Zatvorim, doleću. Osećam se kao da sam u nekoj skrivenoj kameri. Izlazim na terasu, derem se, oni opet odlete ali ne pre nego što se sasvim diskretno sva petorica pokake na terasu. Darja 1 – Satana i prijatelji 1.

Nema se vremena za bitku više, moram da krenem posao.

Vraćam se s posla, na front, imam šta i da vidim. Golubovi, ubeđeni da su pobedili, prevazišli su sami sebe danas. Kao da nije terasa nego golubarnik sa dodatkom đubreta koje su pokupili ko zna gde i ostavili mi na terasi. Našla sam: grane, ne zna im se broj, praznu kutiju lekova, oglodanu kosku, karton, i što je najgore iskorišćeni kondom. Da li može gore? Čisto sumnjam. Darja 1 – Satane 1.000.000.

Petak, 9. april 2021. godine

Mama me je pozvala da idem s njom u pozorište. Gledamo komad „Ruska smrt – votka i šampanjac” Irine Vaskovske. Čudan je osećaj ponovo biti u pozorištu. Možda je čudnije što mi nije čudno da sedim sa maskom. Ali, lepo mi je. Sviđa mi se predstava, volim što provodim vreme s mamom.

Kaže u predstavi da svaki Rus posle smrti odlazi u stari, mračni, propali letnjikovac. Njemu daju samovar i veliku teglu slatka. I on tamo sedi čitavu večnost i jadikuje. Pretpostavljam da bi srpska smrt bila poprilično slična, samo naravno bez slatka i samovara, jer koji Srbin, pa i mrtav, božemeprosti svojevoljno pije čaj?

Subota, 10. april 2021. godine

Za kraj, haiku:

Subota je tu
Više mi se ne piše
Doviđenja sad.

Autorka i dalje ne zna šta želi da bude kad poraste

PRETHODNI ČLANAK

One Comment to: Ko imade, taj dade, ko nemade, taj ne dade (nepoznati banaćanski filozof)

Ostavi komentar

  • (not be published)